Жуто новинарство

"Зли духови" четвтрти спев из Хое новина у овој Пуцк карикатури од 21. новембра 1888, њихов број укључује "Паид Пуфферy" и "Суггестивенесс"

Жуто новинарство или жута штампа или жута журналистика је тип штампе који представља мало или никако легитимно добро истражене вести и уместо тога користи алтернативне наслове да прода што више новина. Технике могу да укључују претеривање о вестима догађаја, скандал хушкања или сензационализам. Као додатак термин жуто новинарство се данас користи као погрдан да осуди свако новинарство које третира вести на непрофесионалан и или неетички начин.

Дефиниције

Џозеф Кембел дефинише новине жуте штампе као такве да имају свакодневно више колона наслова на насловној страни који покривају различите теме, као што су спорт и скандал користећи подебљане распореде (са великом илустрацијом и можда бојење), ослањајући се на неименоване изворе и нескривену промоцију. Термин је коришћен да би се описале неке главне новине у Њујорку око 1900. године како су се бориле за тираж.

Френк Лутер Мот дефинише жуто новинарство као термин од 5 карактеристика:

1. застрашујуће наслове са великим утиском, често са што мање вести
2. раскошна употреба слика или измишљених цртежа
3. користи лажне интервјуе, погрешне наслове, псеудонауку и параду лажних учења како се то зове од стране стручњака
4. нагласак на пуној боји недељних додатака, обично са стриповима
5. драматична симпатија "аутсајдера" против система.

Пулицер против Харста

"Жуто новинарство" цртани филм о Шпанско-Америчком рату из 1898, Индепенденце Сеапорт Мусеум. Издавачи новина Јосепх Пулитзер и Wиллиам Рандолпх Хеарст су обојица обучени у складу са Жутим дечаком карактером из стрипа тог времена, и конкурентно тврде власништво над ратом.

Термин је скован средином 1890-тих да опише сензационално новинарство за време уредничког рата између Џозеф Пулицеровог Неw Yорк Wорлд-а и Вилиам Рандолф Харстовог Неw Yорк Јоурнал-а. Битка је достигла врхунац између 1895. и 1898. и историјска употреба се често посебно односи на овај период. Обоје новина су биле оптужене од стране критичара сензационалних вести у намери да истерају тираж, иако су новине озбиљно добро извештавале. Један енглески магазин из 1898. је приметио: "Није сво америчко новинарство 'жуто' иако строго савремено жуто новинарство је Америчко."

Термин је сковао Ервин Вардман, уредник Неw Yорк Пресс-а. Вардман је први објавио термин, али постоје докази да су изрази као што су "жута штампа" и "школа дечијег жутог новинарства" су већ коришћени од стране објављивача вести тог времена. Вардман није никада тачно дефинисао термин. Вертоватно је то била мутација од раније сплетке где је Вардман извео "ново новинарство" у "голо новинарство". Вардман је такође користио израз "жуто дечије новинарство" реферринг то тхе тхен-популар цомиц стрип који се односио на тада популарни стрип објављен од Пулицера и Харста током рата. 1898. папир је једноставно образложио: "назвали смо их жуте зато што су жуте."

Џозеф Пулицер је купио Неw Yорк Wорлд 1883. након прављења Ст. Лоуис брзе пошиљке која је доминирала дневно у граду. Пулицер је настојао да од Неw Yорк Wорлд-а направи забавно цитање и попунио је папир сликама, игрицама и такмичењима које су изазивале нове читаоце. Криминалистичке приче су попуниле много страна, са насловима као што су „Да ли је он извршио самоубиство?” и „Вриштање за милост.” Поред тога, Пулицер је наплаћивао само два цента за проблем од читаоца, али је давао читаоцима осам, а некад дванаест страница информација. (сваке друге новине у граду од 2 цента никад нису прелазиле 4 стране)

Док је ту било много сензационалних прича у Неw Yорк Wорлд, оне нису никако биле једини комади, чак ни доминантне. Пулицер је веровао да су новине јавне институције које имају дужност да поправе друштво и ставио је Wорлд у службу друштвених реформи.

Само две године након што је Пулицер преузео Wорлд, он је имао највећи тираж у Њујорку, потпомогнут од стране јаких веза са Демократском партијом. Старији издавачи завидни због Пулицеровог успеха почели су да критикују Wорлд да се зауставе извештавања о криминалистичким причама док игноришу своје озбиљније извештавање-трендови који су утицали на популарну перцепцију жутог новинарства. Чарлс Дејн, уредник, Неw Yорк Сун је напао Тхе Wорлд и рекао да је Пулицер мањкав у пресуди и издржљивости.

Приступ Пулицера је оставио утисак на Вилијама Рандолфа Харста, рударског насленика који је стекао Сан Францисцо Еxаминер од свог оца 1887. Харст је прочитао Wорлд док је студирао на Универзитету Харвард и одлучио је да Еxаминер постане познат као Пулицерове новине. Под његовим руководством Еxаминер је посветио 24 процента свог простора на криминалитет, представљајући приче као моралне игре, и посипајући прељубу и "голотињу" (према стандардима 19. века) на насловној страни. Месец дана након што је Харст преузео новине Еxаминер је водио овај наслов о хотелском пожару:

ГЛАДАН НЕОБУЗДАН ПЛАМЕН. Они скачу љуто по сјајној палати задовољства код залива Монтреј, окружујући Дел Монте у њиховом халапљивом загрљају до врхунца. Скакајући све више, више и више са очајничком жељом. Трчећи лудо раскалашно поред венаца, фасада,кроз ходник. Рушећи све пред собом, поред гостију који дрхте са двиљим бесом. Згрожени и успаничени без даха, бегунци буље у сцену терора. Величанствени хотел са својим богатим украсом сада је тињајући постао гомила пепела. Испитивачие шаљу посебан воз у Монтреј да скупе све податке о страшном катастрофи. Долазак несрећних жртава на Јутарњи воз-историја хотела дел Монте- планови за обнављање славног хотела - појединости и препоставаљње извора ватре.

Харст може бити хиперболичан у својој криминалистичкој покривености; један од његових ранијих дела, у вези са "бандом убица" који су напали полицију због приморавања Испитивача да раде свој посао за њих. Али док ужива у овим акробацијама Испитивач је повећао свој простор за међународне вести, и послао новинаре како би открили општинске корупције и неефикасности. У једној добро упамћеној причи, новинар Испитивача Винфред Блацк је примљен у болницу у Сан Франциску и открили су сиромашне жене третиране са "грубом окрутношћу" Цело болничко особље је отпуштено јутра када се текст појавио.

Њујорк

Инспирисан успехом часописа Еxаминер раних 1890-их година, Херст је тражио да откупи једне њујоршке новине и у томе је и успео 1895. године, када је купио Неw Yорк Јоурнал, јефтине новине које је Пулицеров брат, Алберт, продао издавачу из Синсинатија годину дана раније.

Велеградске новине су се окренуле рекламирању у робним кућама 1890-их, и постало је јасно да је боље имати што већи промет. Ово је подстакло Херста; пратећи Пулицерову стару стратегију, одржавао је цену новина Јоурнал на једном центу (за разлику од Тхе Wорлд-а, који је коштао два цента) док је обезбеђивао исту количину информација као и његови ривали. Овакав приступ је упалио, и како је промет Јоурнал-а скочио на 150,000 примерака, Пулицер је пресекао своју цену на један пени, надајући се да ће отерати свог младог супарника (којег је субвенционисало породично богатство) у банкрот. У противнападу, Херст је опустошио особље Wорлд-а 1896. године. Док већина извора тврди да је Херст само понудио више новца, Пулицер – који је све више злостављао своје запослене – је постао изузетно тежак човек за сарадњу, и многи запосленици у Wорлд-у су били вољни да промене место рада да би побегли од њега.

Иако је надметање између Wорлд-а и Јоурнал-а била сурова, и једне и друге новине су по природи биле сличне. Биле су демократске новине, наклоњене радним снагама и имигрантима (што је представљало велики контраст према издавачима као што је био Вајтло Рид из новина Неw Yорк'с Трибуне, који је кривио моралне недостатке као главни узрок за њихово сиромаштво), и једне и друге новине су улагале огромна новчана средства у своја издања која су излазила недељом, и функционисала су као недељни магазини, превазилазећи уобичајени обим свакодневног новинарства.

Њихов недељни забавни додатак укључивао је прве странице на којима су се налазили стрипови у боји, и неки теоретишу да је термин жута штампа настао управо овде, док је, као што је раније назначено, Неw Yорк Пресс оставио термин који је измислио недефинисаним. Хоган'с Аллеy, стрип о ћелавом детету у жутој ноћној кошуљи (који је добио надимак Жути дечак) постао је невероватно популаран када је карикатуриста Ричард Ф. Аутколт почео да га црта за Wорлд ране 1896. године. Када је Херст очекивано преузео и запослио Ауткалта, Пулицер је питао уметника Џорџа Лакса да настави стрип са својим ликовима, пружајући граду два жута дечака. Употреба термина "жуте штампе" као синоним за претерани сензационализам у Сједињеним Државама је наизглед почела са коментарима озбиљнијих новина о вишку "новина о жутом дечаку".

Самјуел Ворен и Луи Брандеј су објавили чланак "Тхе Ригхт то Привацy" 1890. године, сматран за најутицајнији од свих чланака у журналу о закону, као критички одговор на сензационалне форме новинарства, које су они видели као до сад невиђену претњу за приватност појединца. За овај чланак се нашироко сматра да је довео до признавања новог закона о праву да се поднесе тужба уколико дође до повреде права на приватност.

Шпанско-Амерички рат

Шпански војници скидају и претражују американку туристкињу на Куби тражећи поруку од побуњеника; Насловна страна "жутог новинарства" из Хеарст-а (Аутор: Фредериц Ремингтон)

Пулитзер-ов чланак у Wорлд-у приказује страшну експлозију

Хеарст-ов чланак био је више ефикасан и фокусиран на непријатеља који је поставио бомбу и понудио велику награду читаоцима

Главни чланак: Пропаганда Шпанско-Америчког рата

Пулицера и Херста често наводе као узрок уласка Сједињених Држава у шпанско-амерички рат због сензационалистичких прича или преувеличавања ужасних услова живота на Куби. Међутим, велика већина Американаца није живела у Њујорку и доносиоци одлука који јесу тамо живели су се вероватно више ослањали на озбиљне новине као што су тхе Тимес, Тхе Сун или Тхе Пост. Најпознатији пример једне тврдње јесте измишљена прича да је уметник Фредерик Ремингтон послао телеграм Херсту да му казе да је све тихо на Куби и да "неће бити рата". Херст је одговорио: "Молим Вас останите. Ви снабдевајте фотографије а ја ћу рат." Историчари данас не верују да су такви телеграми икад били послати.

Али Херст је постао ратни јастреб након што је избила побуна на Куби 1895. Убрзо потом су приче о кубанским врлинама и шпанској бруталности доминирале његовим насловним странама. Иако је прецизност тих прича била сумњива, читаоци 19. века нису очекивали, чак ни неминовно желели, да његове приче буду чиста документарна литература. Историчар Мајкл Робертсон је рекао да су "новинари и читаоци 1890-их година много мање бринули о разликовању између извештавања заснованог на чињеницама, мишљења и књижевности."

Иако су Пулицеру фалили Херстови извори, задржао је ову причу на насловној страни. Жута штампа је подробно покривала револуцију, мада често нетачно, а услови на Куби су ионако били довољно ужасавајући. Острвом је владала грозна економска криза, а шпански генерал Валериано Вејлер, кога су послали да угаси побуну, је у групама слао кубанске сељаке у концентрационе логоре, што је доводило до смрти стотине Кубанаца. Пошто је навијао за борбу целе две године, Херст је преузео заслугу за сукоб када је на то дошао ред: недељу дана пошто су Сједињене Државе објавиле рат Шпанији, на насловној страни је написао "Како вам се свидја Јоурнал-ов рат?". Заправо, председник Вилијам Макинли никада није читао Јоурнал, нити новине попут Трибуне или Неw Yорк Евенинг Пост. Штавише, историчари новинарства су приметили да је жута штампа била у великој мери ограничена на Њујорк, и да их новине из других делова земље нису пратиле. Новине Јоурнал и Wорлд нису биле међу првих десет извора информација у регионалним новинама, и приче једноставно нису направиле одјека ван Њујорка. Заправо, рат је стигао јер су људи сматрали крвопролиће гнусним, и јер су вође пупут Макинлија схватили да је Шпанија изгубила контролу над Кубом. Ови фактори су више мучили председника него мелодраме у Неw Yорк Јоурнал-у.

Када је инвазија почела, Херст је одмах одпловио до Кубе као ратни дописник, одакле је слао трезвене и тачне извештаје борби. Крилмен је касније хвалио рад новинара што су откривали хороре шпанског лошег владања, и тврдио је да "ниједна истинита историја рата не може бити написана без признања да каква год да је правда или слобода или напредак постигнут шпанско-америчким ратом, то је тако захваљујући предузимљивости и истрајности жутих новинар, од којих многи леже у заборављеним гробовима."

После рата

Херст је био водећи демократа који је подржавао Вилијама Џенингса Брајана за председника 1896. и 1900. године. Касније се кандидовао и за градоначелника и за гувернера и чак је тежио ка номинацији за председника, али је изгубио већину свог престижа када је избила срамота 1901. наон што су колумниста Емброуз Бирс и уредник Артур Бризбејн објавили засебне рубрике у размаку од месец дана у којима наводе да је Вилијам Макинли убијен. Када је Макинли упуцан 6. септембра 1901, критичари су оптужили Херстову жуту штампу и тврдили да је оно подстекло Леона Золгоша на дело. Херст није знао за Бирсову рубрику и тврдио је да ју је повукао након што је објављена у првом издању, али да ће га овај инцидент прогањати до краја живота, и да је потпуно потиснуо своје амбиције да постане председник.

Пулицер, кога су мучили своји "жути греси", је вратио Wорлд крсташким коренима како је стизао нови век. До његове смрти 1911. године, Wорлд су постале навелико поштоване новине , и остаће водеће напредне новине до своје пропасти 1931. То име је после наставило да живи у Сцриппс-Хоwард Неw Yорк Wорлд-Телеграм, и касније у новинама Неw Yорк Wорлд-Телеграм и Сун 1950, и коначно је последњи пут употребљиван у Неw Yорк Wорлд-Јоурнал-Трибуне од септембра 1966. до маја 1967. У то време, само су једне новине великог формата остале у Њујорку.

Види још

• Цлицкбаит
• Јамес Цреелман, а репортер дуринг тхе хеигхт оф yеллоw јоурналисм
• Таблоид јоурналисм
• Тхе Yеллоw Јоурнал

Литература

• Цампбелл, W. Јосепх (2001). Yеллоw Јоурналисм: Пунцтуринг тхе мyтхс, дефининг тхе легациес. Греенwоод Публисхинг Гроуп. стр. 156–160. ИСБН 978-0-275-96686-7. 
• Ауxиер, Георге W. (1940), „Миддле Wестерн Неwспаперс анд тхе Спанисх Америцан Wар, 1895–1898”, Миссиссиппи Валлеy Хисторицал Ревиеw, 26 (4), стр. 523, ЈСТОР 1896320, дои:10.2307/1896320 
• Цампбелл, W. Јосепх (2005), Тхе Спанисх-Америцан Wар: Америцан Wарс анд тхе Медиа ин Примарy Доцументс, Греенwоод Пресс 
• Цампбелл, W. Јосепх (2001), Yеллоw Јоурналисм: Пунцтуринг тхе Мyтхс, Дефининг тхе Легациес, Праегер 
• Еморy, Едwин; Еморy, Мицхаел (1984), Тхе Пресс анд Америца (4тх изд.), Прентице Халл 
• Каплан, Рицхард L. "Yеллоw Јоурналисм" ин Wолфганг Донсбацх, ед. Тхе интернатионал енцyцлопедиа оф цоммуницатион (2008) онлине
• Милтон, Јоyце (1989), Тхе Yеллоw Кидс: Фореигн цорреспондентс ин тхе хеyдаy оф yеллоw јоурналисм, Харпер & Роw 
• Насаw, Давид (2000), Тхе Цхиеф: Тхе Лифе оф Wиллиам Рандолпх Хеарст, Хоугхтон Миффлин 
• Процтер, Бен (1998), Wиллиам Рандолпх Хеарст: Тхе Еарлy Yеарс, 1863–1910, Оxфорд Университy Пресс 
• Росенберг, Мортон; Руфф, Тхомас П. (1976), Индиана анд тхе Цоминг оф тхе Спанисх-Америцан Wар, Балл Стате Монограпх, Но. 26, Публицатионс ин Хисторy, Но. 4, Мунцие, ИН  (Ассертс тхат Индиана паперс wере "море модерате, море цаутиоус, лесс империалистиц анд лесс јингоистиц тхан тхеир еастерн цоунтерпартс.")
• Смyтхе, Тед Цуртис (2003),Тхе Гилдед Аге Пресс, 1865–1900 Онлине пп. 173-202
• Сwанберг, W.А (1967), Пулитзер, Цхарлес Сцрибнер'с Сонс 
• Сyлвестер, Харолд Ј. (1969), „Тхе Кансас Пресс анд тхе Цоминг оф тхе Спанисх-Америцан Wар”, Тхе Хисториан, 31 
• Wелтер, Марк M. (1970), „Тхе 1895–1898 Цубан Црисис ин Миннесота Неwспаперс: Тестинг тхе 'Yеллоw Јоурналисм' Тхеорy”, Јоурналисм Qуартерлy, 47, стр. 719—724 
• Wинцхестер, Марк D. (1995), „Хуллy Гее, Ит'с а WАР! Тхе Yеллоw Кид анд тхе Цоининг оф Yеллоw Јоурналисм”, Инкс: Цартоон анд Цомиц Арт Студиес, 2.3, стр. 22—37 
• Wоод, Марy (2. 2. 2004), „Селлинг тхе Кид: Тхе Роле оф Yеллоw Јоурналисм”, Тхе Yеллоw Кид он тхе Папер Стаге: Ацтинг оут Цласс Тенсионс анд Рациал Дивисионс ин тхе Неw Урбан Енвиронмент, Америцан Студиес ат тхе Университy оф Виргиниа, Архивирано из оригинала 07. 11. 2014. г., Приступљено 17. 05. 2016 
• Цампбелл, W. Јосепх (2000), „Нот ликелy сент: Тхе Ремингтон-Хеарст 'телеграмс'”, Јоурналисм анд Масс Цоммуницатион Qуартерлy, Приступљено 6. 9. 2008 

Спољашње везе

• Цхарт – Реал анд Факе Неwс (2016)/Ванесса Отеро (басис) (Марк Фрауенфелдер)
• Цхарт – Реал анд Факе Неwс (2014) Архивирано на сајту Wayback Machine (18. август 2021) (2016 Архивирано на сајту Wayback Machine (10. новембар 2021))/Pew Research Center