Пређи на садржај

Најстарија кућа у Београду

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Кућа у Ул. Цара Душана 10)
Најстарија кућа у Београду
Најстарија кућа у Београду, ул. Цара Душана 10
Опште информације
Место Београд
ОпштинаСтари град (Београд)
Држава Србија
Време настанка1727.
Тип културног добраСпоменик културе од великог значаја
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе
beogradskonasledje.rs

Најстарија кућа у Београду[1][2] се налази у улици Цара Душана број 10 и данас се налази под заштитом државе као споменик културе („Сл. лист града Београда“ бр. 16/87). Градња најстарије сачуване зграде у Београду почела је 1724. и завршила се 1727. године у барокном стилу, за време аустријске владавине Београдом (1718—1739, градитељ је био Швајцарац Никола Доксат де Морез (инжењер и пуковник аустријске војске), који је имао задатак да обнови и ојача Калемегданско утврђење по наређењу принца Виртенберкшког (в. о његовој барокној Касарни на Обилићевом венцу). Градитељ Никола Доксат де Морез трагично је настрадао подно зидина Калемегдана, пошто су га аустријске царске власти оптужиле за велеиздају и погубиле. У записима хроничара забележено је да је његовим погубљењем требало да се прикрије тачна локација тајних пролаза који су водили у тврђаву и из ње. Испред куће је трамвајска станица.

Поред ове, до тридесетих година 20. века постојале су још две зграде изграђење у истом периоду, али су у међувремену срушене. Зграде су биле повезане подрумима и наводно лагумима са тунелом ка тврђави, а овај објекат је био други по реду у низу од првобитно изграђених 7 објеката резиденцијалног карактера. Подрум се протеже дужином целог плаца испод целе куће. Сводови у кући су направљени лучно што се може видети и по излогу продавнице „Стаклопана“ која прати линију свода. Подрум је такође направљен лучно са сводовима и гарантује стабилност целог објекта већ скоро 300 година. Највиша тачка подрума је 4 метра, а ниво дунавске воде се, по мерењу Пијазовог бунара, налази 5 метара од доњег нивоа подрума.

Зграда се помиње као кућа и радионица угледног варошанина, ременског мајстора Елијаса Флајшмана, који је био и саветник у општинском већу. Нема пуно података доступних јавности о променама власника, али се зна по сведочењу са фотографија да се у приземном делу зграде увек обављала нека занатска делатност од када се Аустроугарска монархија повукла из Београда у 18 веку.

Половина XX века

[уреди | уреди извор]

До половине 1950. године и национализације, експропријације, у приземном делу је била продавница а у подруму се налазила позната текстилна радионица „Народни Херој Анђа Ранковић“, из које је касније настао чувени текстилни гигант „БЕКО“ у новоизграђеном објекту неколико стотина метара удаљен од ове куће. Анђа Ранковић била је прва супруга Александра Ранковића (19091983) познатог као Марко или Лека, друштвено-политичког радника, потпредседника СФРЈ, народног хероја Југославије, једне од централих фигура оснивања ОЗНЕ и кључне личности свих тајних и полицијских управа у периоду после 1945. године. Анђа је била активна као секретар партијске ћелије у радничком покрету подружница свих кројачких, текстилних и абаџијских радионица. Тако је и упознала свог будућег супруга Александара који је у то време такође био текстилни радник и с којим је имала сина Мирослава — Мићу. Погинула је у борби у околини Гацка и постхумно је проглашена за народног хероја. Била је савременик и сарадник многих истакнутих личности који су обележили новију српску историју.

Крај XX века и почетак XXI века

[уреди | уреди извор]
Чланак у бесплатним новинама 24 сата - март 2008

До скора је у овој кући била пекара, иначе својевремено прва радња која је у СФРЈ почела са 24-часовним радним временом 365 дана годишње, а њен власник, Београђанин, Ђорђе А. Илић (19472004), био је сарадник Радована Караџића, оснивач и први председник уније пекара, првог еснафског удружења такве врсте од 1945. године, које је познато по својим несебичним доприносима и помоћи најугроженијима.

Од 19. фебруара 2008. године, у приземљу зграде се поново налази пекара-пицерија.

Референце

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]