Пређи на садржај

Сима Милутиновић (инжењер)

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Сима Милутиновић (вишезначна одредница).
Сима Милутиновић
Инж. Сима Милутиновић консртуктор авиона снимљен почетком 1930-их година
Датум рођења(1899-07-12)12. јул 1899.
Место рођењаМостар, Аустроугарска
Датум смрти11. децембар 1981.(1981-12-11) (82 год.)
Место смртиБеоград  СР Србија,  СФР Југославија
Авион Рогожарски Р-100 1938. год.
Авион Рогожарски Р-313 1940. год.

Сима Милутиновић (Мостар, 12. јул 1899 — Београд, 11. децембар 1981) био је инжењер и професор Машинског факултета у Београду, најплоднији југословенски конструктор авиона.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 12. јула 1899. године у Мостару (Херцеговина), где је завршио основну школу и нижу гимназију. Реалку је завршио у Сарајеву 1919. године, а у октобру исте године почео студије на Техничком факултету Универзитета у Београду. У петом семестру прелази на политехнику у Берлину, где је са врлодобрим успехом завршио општу машинску технику и специјализацију у ваздухопловној струци. Дипломирао је новембра месеца 1925. године. Умро је 11. децембар 1981, као пензионисани професор Машинског Факултета Универзитета у Београду.

Радна биографија

[уреди | уреди извор]

После завршеног факултета извесно време је провео на раду у немачкој индустрији а затим прешао у Француску где се усавршавао у познатим фабрикама авиона „Блерио“ (фр. Blerio), „Арно“ (фр. Hanriot), „Бреге“ (фр. Breguet), „Потез“ (фр. Potez) и фабрици авио мотора Салмсон (фр. Salmson). Почетком 1927. године враћа се у земљу и запошљава у фабрици Икарус у Земуну у којој се у то време припремала производња војног авиона Потез 25 по француској лиценци. Најпре је радио као шеф фабрикације (производње) а касније као конструктор[2]. У погону фабрике Икарус У Новом Саду се у то време пројектовали и производили хидроавиони домаће конструкције и израде за потребе Поморског ваздухопловства Краљевине Југославије па је инж. Милутиновић пребачен у Нови Сад где је са инж. Јосифом Микл (нем. Josef Mickl) (који је пре и за време Првог светског рата радио као шеф конструкционог бироа за хидроавионе у ÖFFAG-у[3]) сарађивао на пројектима хидроавиона и лаког спортског авиона „Сиви Соко“. Стекавши довољно радног и конструкторског искуства почетком 1930. напушта Икарус и до 1932. радио је на сопственим пројектима. У том периоду завршава пројект лаког школског авиона касније назван СИМ-II, који је започео још док је радио у француској фирми „Блерио“. Авион је направио у сопственој режији уз финансијску помоћ свога брата а мотор Simens SH-14 је купљен на кредит. Авион је први пут полетео 29. маја 1930. године са Земунског аеродрома. Прототип овог авиона је направила фирма С. Влајковић и синови из Београда. Иако војно ваздухопловство није одобрило серијску производњу овог авиона откупило је прототип и предала га Удружењу резервних авијатичара а касније га уступила Аероклубу на коришћење. Авион је летео до 1937. године. У време када се појавио, овај авион је био прилично неуобичајене конструкције за школску намену. Био је висококрилац, двосед са упоредним седиштима пилота и инструктора и лаке конструкције. Конзервативно руководство војног ваздухопловства, није прихватило овај авион али је откупом прототипа стимулисало младог конструктора. Стручна јавност је на основу резултата испитивања прототипа схватила да се појавио перспективан конструктор авиона. Већ следеће 1931. године, светлост дана је угледао нови прототип СИМ-VIII школског (туристичко спортског) авиона који је био двосед са седиштима један иза другог, висококрилац, по конструкцији веома сличан СИМ-II али са технолошког аспекта уведене су новине које су омогућиле већу крутост структуре авиона, јефтинију производњу, мању масу, повећану максималну брзину и побољшање аеродинамичке карактеристике. Овим авионом инж. Сима Милутиновић је показао да је не само одличан конструктор авиона већ и изванредан познавалац њихове технологије производње.

Од 1932. до 1935. године, за време велике економске кризе, инж. Милутиновић ради у Команди ваздухопловства у којој са групом инжењера (Физир, Милутиновић, Сивчев и Бишевић) ради на заједничком (што је у то време било неуобичајено) веома успешном пројекту авиона ПВТ.

Од 1935. па до почетка рата 1941. године инж. Сима Милутиновић ради у Првој српској фабрици аероплана „Рогожарски“ као шеф консртукционог бироа и руководилац фабрикације. Овај период је био најплоднији у раду овог пројектанта авиона. У том периоду је инж. Милутиновић реализовао 11 авиона за потребе југословенског ратног и поморског ваздухопловства. Огледао се у готово свим врстама авиона од једномоторних школских авиона до двомоторних лаких бомбардера, као и хидроавиона. Поред авиона инж. Милутиновић је конструисао у том периоду и 12 елиса од двокраких до четворокраких намењених авионима велике снаге. Тих година у сваком тренутку инж. Милутиновић је имао у раду најмање три авиона, један на цртаћим таблама конструкционог бироа, други је био у прототипској радионици или у серијској производњи а трећи је испитиван у лету.

После напада Немачке на Југославију априла 1941. године и окупације Југославије, пошто је фабрика „Рогожарски“ радила за потребе немачке ратне индустрије, инж. Милутиновић је одбио да даље ради у „Рогожарском“ и остао је ангажован само на факултету на коме се није одржавала настава. Одмах по ослобођењу Београда већ октобра 1944. године, вратио се у „Рогожарски“ као технички руководилац предузећа где је организована поправка и ревизија авиона авиона за потребе Црвене армије и Југословенског ратног ваздухопловства. У овом периоду инж. Милутиновић је извршио реконструкцију амортизера и појачање стајних трапова за ловачке авионе типа Јаковљев (ЈАК).

У послератном периоду професор Сима Милутиновић је наставио да се бави конструисањем летелица, па је 1946. године учествовао на Конкурсу који је расписала Команда ваздухопловства и на основу предратног бомбардера Р-313 пројектовао двомоторни тренажни бомбардер Икарус 214 који је у неколико варијанти серијски произвођен у фабрици Икарус. Као искусни пројектант учествовао је на пројектима неколико типова авиона и био је сарадник Ваздухопловно-војно-техничког института у Жаркову.

Пројекти авиона

[уреди | уреди извор]

Наставна делатност

[уреди | уреди извор]

Веома рано, већ 1934. године инж. Сима Милутиновић се укључује у факултетску наставу на Техничком факултету Универзитета у Београду у звању приватног доцента, а 1938. године је изабран за универзитетског доцента на Ваздухопловној групи Машинског одсека Техничког факултета Универзитета у Београду за предмет Конструкција и погон авиона.[4] Од 1946. године инж. С. Милутиновић се потпуно посветио раду на Машинском факултету где је са својим колегама поставио солидне основе за савремену наставу и на тај начин омогући образовање високошколских кадрова неопходних нашем ваздухопловству. Пошто је у том периоду Машински факултет јако оскудевао у наставном кадру С. Милутиновић тада у звању доцента био је носилац још и стручних предмета који су били ван уско ваздухопловне струке а то су Машине алатке, Механичка технологија и Испитивање материјала[5] Ово није за њега представљао неки посебан проблем с обзиром на своје богато искуство, које је стекао пре рата, као производни инжењер у Икарусу и технички директор Рогожарског.

Године 1948. је изабран за ванредног професора на Ваздухопловном одсеку Машинског факултета за предмет Конструкција авиона, а 1951. за редовног професора на истом предмету. Као декан Машинског факултета (а изабран је у два изборна периода 1952/53. и 1953/54. године) у могоме је допринео употпуњавању наставе експерименталним делом, формирањем и опремањем потребних лабораторија у оквиру Факултета.[6]

Даљи његов допринос је био оснивање другог степена наставе на Вишој војној ваздухопловној техничкој академији 1966. године у Жаркову као центру Машинског факултета.[7] Учествовао је у оснивању последипломских студија на Ваздухопловној групи на матичном факултету и постављању њихове концепције користећи своје богато конструкторско и научно педагошко искуство.

За 25 година рада на Машинском Факултету у Београду до одласка у пензију 1970. године на Ваздухопловном одсеку је дипломирало 420 његових студената и 70 слушалаца на Ваздухопловној техничкој академији у Жаркову. За плодан и дугогодишњи истраживачки рад у области конструкција летелица, за велики допринос развоју ваздухопловства у нас и уопште, као и за велики допринос и резултате у организовању наставе на факултету, 1971. године му је додељена титула Почасног доктора наука Универзитета у Београду, као једном од најзаслужнијих професора за развој наставе и науке из области машинства у нас.

Књиге

[уреди | уреди извор]

У периоду од 1933. до 1941. године инж. Сима Милутиновић је у Годишњаку југословенског ваздухопловства објавио доста научно стручних радова из области ваздухопловства. После рата професор Сима Милутиновић је за време свог рада на Машинском факултету у Београду 1948. године написао универзитетски уџбеник „Конструкција авиона“ у време када је таква литература била оскудна и у развијеним земљама. Друго допуњено издање ове књиге је изашло 1970. године:

  • Милутиновић, Сима (1948). Конструкција авиона (на језику: (језик: српски)). Београд: Грађевинска Књига. 
  • Милутиновић, Сима (1950). Познавање и конструкција авиона - Књига 2. (на језику: (језик: српски)). Београд: Грађевинска Књига. 
  • Милутиновић, Сима (1970). Конструкција авиона + Додатак: Атлас авиона (на језику: (језик: српски)). Београд: Грађевинска Књига. 

Интензивно је сарађивао и на изради енциклопедија, тако је 1951. године један од реализатора и аутора Технике ваздухопловства у оквиру Енциклопедије техничких знања. У оквиру Техничке енциклопедије Југословенског лексикографског завода аутор је дела о конструкцији авиона 1963. године .[8]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Сима Милутиновић›”. Архивирано из оригинала 21. 09. 2013. г. Приступљено 25. 4. 2013. 
  2. ^ Микић 1933, стр. 677–679.
  3. ^ Haberfellner, Wernfried; Walter Schroeder . Wiener-Neustädter Flugzeugwerke GmbH (на ((de))). . AT-Graz: Weishaupt. 1993. ISBN 978-3-7059-0000-4. 
  4. ^ Обрадовић, Никола (1973). У спомен сто година науке о машинама - осврт на раздобље 1873—1941. (на ((sr))). YU-Београд: Машински факултет.
  5. ^ Шолаја, Владимир (1976). Седамдесет година производног машинства у Београду (на ((sr))). YU-Београд: Машински факултет и ИАМА, pp. 1-96.
  6. ^ Весовић, М; Д. Поповић (1973). Машински факултет у Београду о равитку наставе и науке - у раздобљу 1945—1973. (на ((sr))). YU-Београд: Машински факултет.
  7. ^ Весовић, М; Д. Поповић (1973). Машински факултет у Београду о равитку наставе и науке - у раздобљу 1945—1973. (на ((sr))). YU-Београд: Машински факултет
  8. ^ Станојевић, Драгољуб.; Чедомир Јанић (12/1982). „Животни пут и дело једног великана нашег ваздухопловства - светао пример и узор нараштајима“. Машинство 31: pp. 1867—1876.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Микић, Сава Ј. (1933). „Глава седма”. Историја југословенског ваздухопловства (на језику: (језик: српски)). Београд: Штампарија Драг. Грегорић. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Грујић, Златомир (1999). „Фабрика аероплана и хидроплана „ИКАРУС“ А. Д.”. Аеромагазин (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: ББ-Софт. 6: 39—41. 
  • Мемон, Горан (1998). „Прва српска фабрика аероплана Живојин Рогожарски”. Аеромагазин (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: ББ-Софт. 1: 42—43. 
  • Haberfellner, Wernfried (1993). Wiener-Neustädter Flugzeugwerke GmbH (на језику: (језик: немачки)). Walter Schroeder. AT-Graz: Weishaupt. ISBN 978-3-7059-0000-4. 
  • Станојевић, Драгољуб. (1982). Чедомир Јанић. „Животни пут и дело једног великана нашег ваздухопловства - светао пример и узор нараштајима”. Машинство (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Савез инжењера и техничара Југославије. 31: 1867—1876. 
  • Петровић, Златко (1998). „60 година ваздухопловства у универзитетској настави”. Аеромагазин (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: ББ-Софт. 1: 44—46. 
  • Ненадовић, Мирослав (1967). Експериментална истраживања у развоју концепције летелица (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: САНУ (Посебна издања)- Споменица књига 30. стр. 167—189. 
  • Општа, Енциклопедија (1978). „Милутиновић, Сима (1989- )”. Мала енциклопедија Просвета (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Просвета. стр. 562. 
  • Обрадовић, Никола (1973). У спомен сто година науке о машинама - осврт на раздобље 1873—1941. (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Машински факултет. 
  • Весовић, М (1973). Машински факултет у Београду о равитку наставе и науке - у раздобљу 1945—1973. (на језику: (језик: српски)). Д. Поповић. YU-Београд: Машински факултет. 
  • Шолаја, Владимир (1976). Седамдесет година производног машинства у Београду (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Машински факултет и ИАМА. стр. 1—96. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2017). Творци ваздухопловства Краљевине Југославије. Београд: Музеј науке и технике. ISBN 978-86-82977-60-5.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сима_Милутиновић_(инжењер)&oldid=28781391”