Готхолд Ајзенштајн
Готхолд Ајзенштајн | |
---|---|
Име по рођењу | Готтхолд Еисенстеин |
Датум рођења | 16 април 1823 |
Место рођења | Берлин Пруска |
Датум смрти | 11. октобар 1852. (29 год.) |
Место смрти | Берлин Пруска |
Пребивалиште | Немачка |
Држављанство | немачко |
Универзитет | Универзитет у Берлину |
Занимање | математичар |
Деловање | математика |
Фердинанд Готхолд Макс Ајзенштајн (16. април 1823 – 11. октобар 1852) био је немачки математичар. Он специјализовао за теорију бројева[1][2][3][4] и анализу,[5][6][7] те доказао неколико резултата који су измицал чак и Гаусу. Као и Галоа и Абел пре њега, Ајзенштајн је умро пре своје 30. године. Рођен је и умро у Берлину, Прусија.
Детињство и младост
[уреди | уреди извор]Његови родитељи, Јохан Константин Ајзенштајн и Хелен Полак, били су јеврејског порекла и преобратили су се у протестантизам пре његовог рођења.[8] Од малих ногу, он је демонстрирао талент у областима математике и музике. Као мало дете он је научио да свира клавир, и наставио је да свира и компонује клавир током целог свог живота.
Он је испаштао од разних здравствених проблема, укључујући менингитис као новорођенче, болест која је однела животе петоро његове браће и сестара. Године 1837, у узрасту од 14 година, он је уписан у гимназију Фридрик Вилхелм, а убрзо након тога у гимназију Фридрих Вердер у Берлину. Његови учитељи препознали су његове таленте у математици, али до 15. године живота већ је научио сав материјал предаван у оквиру школског програма. Потом је почео да проучава диференцијални рачун из дела Леонарда Ојлера и Жозефа-Луја Лагранжа.
Са 17 година, Ајзенштајн је почео да похађа часове Петера Густава Лежена Дирихлеа и других на Универзитету у Берлину. Године 1842, пре него што је положио завршне испите, отпутовао је са мајком у Енглеску, како би тражио свог оца. Године 1843. у Даблину је упознао Вилијама Роуана Хамилтона, који му је дао копију своје књиге о доказу Нилса Хенрика Абела о немогућности решавања полинома петог степена, дело које ће побудити Ајзенштајнов интерес за математичка истраживања.
Пет изванредних година
[уреди | уреди извор]Године 1843, Ајзенштајн се вратио у Берлин, где је положио матурске испите и уписао се на Универзитет наредне јесени. У јануару 1844. он је већ представио своје прво дело Берлинској академији, о кубним формама са две променљиве. Исте године он се први пут сусрео са Александром фон Хумболтом, који ће касније постати његов патрон. Хумболдт је успео да обезбеди донације од краља, владе Пруске и Берлинске академије да компензује за екстремно сиромаштво Ајзенштајна.[9] Новчана средства, увек касна и нерадо дата, Ајзенштајн је у потпуности зарадио: само 1844. године он је објавио преко 23 рада и два проблема у часопису Црелле'с Јоурнал, укључујући два доказа закона квадратне реципрочности и аналогних закона кубне реципрочности и квартичне реципрочности.
У јуну 1844, Ајзенштајн је посетио Карла Фридриха Гауса у Гетингену. Кумер се 1845. побринуо да он добије почасни докторат на Универзитету у Бреслау. Јакоби је такође подржао то одликовање, али каснији односи између Јакобија и Ајзенштајна увек су били напети, пре свега због неслагања око редоследа открића 1846. Године 1847. Ајзенштајн је хабилитирао на Берлинском универзитету и почео је да предаје. Бернхард Риман је похађао његове часове елиптичних функција.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Иван M. Нивен; Херберт С. Зуцкерман; Хугх L. Монтгомерy (2008) [1960]. Ан интродуцтион то тхе тхеорy оф нумберс (репринт оф тхе 5тх 1991 изд.). Јохн Wилеy & Сонс. ИСБН 978-81-265-1811-1. Приступљено 2016-02-28.
- ^ Кеннетх Х. Росен (2010). Елементарy Нумбер Тхеорy (6тх изд.). Пеарсон Едуцатион. ИСБН 978-0-321-71775-7. Приступљено 2016-02-28.
- ^ Боревицх, А. I.; Схафаревицх, Игор Р. (1966). Нумбер тхеорy. Пуре анд Апплиед Матхематицс. 20. Бостон, МА: Ацадемиц Пресс. ИСБН 978-0-12-117850-5. МР 0195803.
- ^ Серре, Јеан-Пиерре (1996) [1973]. А цоурсе ин аритхметиц. Градуате Теxтс ин Матхематицс. 7. Спрингер. ИСБН 978-0-387-90040-7.
- ^ Јахнке, Ханс Ниелс (2003). А Хисторy оф Аналyсис. Америцан Матхематицал Социетy. стр. 7. ИСБН 978-0821826232. дои:10.1090/хматх/024. Архивирано из оригинала 2016-05-17. г. Приступљено 2015-11-15.
- ^ Пинто, Ј. Соуса (2004). Инфинитесимал Метходс оф Матхематицал Аналyсис. Хорwоод Публисхинг. стр. 8. ИСБН 978-1898563990. Архивирано из оригинала 2016-06-11. г. Приступљено 2015-11-15.
- ^ Дун, Лиу; Фан, Даиниан; Цохен, Роберт Соннé (1966). А цомпарисон оф Арцхимедес' анд Лиу Хуи'с студиес оф цирцлес. Цхинесе студиес ин тхе хисторy анд пхилосопхy оф сциенце анд тецхнологy. 130. Спрингер. стр. 279. ИСБН 978-0-7923-3463-7. Архивирано из оригинала 2016-06-17. г. Приступљено 2015-11-15., Цхаптер, п. 279 Архивирано 2016-05-26 на сајту Wayback Machine
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2012-03-31. г. Приступљено 2011-09-23.
- ^ Helmut de Terra, Humboldt: The Life and Times of Alexander von Humboldt, 1769-1859. New York: Alfred A. Knopf 1955, pp. 334-36.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Biermann, Kurt-R. (1959), „Eisenstein, Ferdinand Gotthold Max”, Neue Deutsche Biographie (на језику: German), 4: 420
- Cantor, Moritz (1877), „Eisenstein, Gotthold”, Allgemeine Deutsche Biographie (на језику: German), 5: 774—775, wikisource
- Dunnington, G. Waldo (1955), Carl Friedrich Gauss: titan of science. A study of his life and work, New York: Exposition Press, ISBN 978-0-88385-547-8, MR 0072814
- O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Gothold Ajzenštajn”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews.
- Schappacher, Norbert (1998), „Gotthold Eisenstein. 16 April 1823--11 October 1852”, Mathematics in Berlin, Basel, Boston, Berlin: Birkhäuser, стр. 55—60, MR 1648677
- Warnecke, Heinz (1988), „Gotthold Eisenstein (1823--1852)---ein mathematisches und hochschulpädagogisches Talent aus Berlin”, Wissenschaftliche Zeitschrift der Humboldt-Universität zu Berlin. Mathematisch-Naturwissenschaftliche Reihe, 37 (2): 187—193, ISSN 0863-0631, MR 975243
- Weil, André (1976), „Review: Gotthold Eisenstein, Mathematische Werke”, Bulletin of the American Mathematical Society, 82 (5): 658—663, ISSN 0002-9904, doi:10.1090/s0002-9904-1976-14095-5
- Aleksandrov [Алекса́ндров], Aleksandr Danilovich [Алекса́ндр Дани́лович]; et al. (март 1969). Aleksandrov [Алекса́ндров], Aleksandr Danilovich [Алекса́ндр Дани́лович]; Kolmogorov [Колмого́ров], Andrey Nikolaevich [Андре́й Никола́евич]; Lavrent'ev [Лавре́нтьев], Mikhail Alexseevich [Михаи́л Алексе́евич], ур. Mathematics: Its Content, Methods, and Meaning. 1—3. Превод: Gould, Sydney Henry; Hirsch, Kurt August; Bartha, Tamas. Translation edited by Gould (2nd изд.). Cambridge, Massachusetts: The M.I.T. Press / American Mathematical Society. LCCN 64-7547. MIT 106, 107, 108. ark:/13960/t4sj8550w.
- Rudin, Walter (1976). Principles of Mathematical Analysis (3rd изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0070542358.
- Rudin, Walter (1987). Real and Complex Analysis (3rd изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0070542341.
- Whittaker, Edmund Taylor; Watson, George Neville (1927-01-02). A Course Of Modern Analysis: An Introduction to the General Theory of Infinite Processes and of Analytic Functions; with an Account of the Principal Transcendental Functions (4th изд.). Cambridge: at the University Press. ISBN 0521067944.
- „Real Analysis – Course Notes” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 2007-04-19. г.
- Nikol'skiĭ [Нико́льский], Sergey Mikhailovich [Серге́й Миха́йлович] (2002). „Mathematical analysis”. Ур.: Hazewinkel, Michiel. Encyclopaedia of Mathematics. Springer-Verlag. ISBN 978-1402006098.
- Fusco, Nicola; Marcellini, Paolo; Sbordone, Carlo (1996). Analisi Matematica Due (на језику: италијански). it . ИСБН 978-8820726751.
- Ромбалди, Јеан-Éтиенне (2004). Éлéментс д'аналyсе рéелле : ЦАПЕС ет агрéгатион интерне де матхéматиqуес (на језику: француски). ЕДП Сциенцес. ИСБН 978-2868836816.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Готхолд Ајзенштајн на сајту МГП (језик: енглески)
- The life of Gotthold Ferdinand Eisenstein Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016) by M.Schmitz (PDF format)
- Ferdinand Eisenstein by Larry Freeman (2005), Fermat's Last Theorem Blog.