Pređi na sadržaj

Jelena Anžujska

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Јелена Анђел)
Ukoliko ste tražili drugu kraljicu Jelenu, pogledajte članak Kraljica Jelena.
Jelena Anžujska
Kraljica Jelena, freska iz Sopoćana (oko 1275)
Lični podaci
Puno imeJelena Anžujska
Datum rođenja(1236-00-00)1236.
Datum smrti8. februar 1314.(1314-02-08) (77/78 god.)
Mesto smrtiBrnjaci, kod Zubinog Potoka, Kraljevina Raška
GrobManastir Gradac
Porodica
SupružnikStefan Uroš I
PotomstvoStefan Dragutin
Stefan Milutin
Brnča
Stefan
DinastijaNemanjići
Kraljica Srbije
PeriodKraljica (oko 1250 – 1276)
Vladarka Zete, Trebinja, Plava i Gornjeg Ibra (1277 – 1306)
PrethodnikBelosava Bugarska
NaslednikKatalina Arpadović

Jelena Anžujska (oko 1236 — Brnjaci,[1] kod Zubinog Potoka, 8. februar 1314) bila je srpska kraljica, supruga srpskog kralja Stefana Uroša I i majka kraljeva Dragutina i Milutina.[2]

Istorijski izvori o kraljici Jeleni

[uredi | uredi izvor]

Pisani izvori

[uredi | uredi izvor]

Istorijski izvori o životu kraljice Jelene mogu se podeliti na pisane i materijalne. Jelena se pominje i u domaćim i u stranim izvorima. U srpskoj srednjovekovnoj žitejnoj književnosti ostala je zabeležena u lepom sećanju. Srazmerno najviše podataka dobijamo iz "Žitija kraljice Jelene", arhiepiskopa Danila II. Ono predstavlja jedno od biografija koje su činili "Danilov zbornik", poznat još i pod nazivom "Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih", pisanog od strane srpskog arhiepiskopa, njegovih učenika i nastavljača (obuhvata biografije srpskih vladara od Radoslava do Dušana i crkvenih poglavara od Arsenija do Jefrema). Biografija kraljice Jelene pisana je hagiografskim stilom, za razliku od biografija njenih sinova ili muža. Jelenino žitije pisano je pre Dragutinovog i Milutinovog, kao i pre žitija njenog supruga Uroša, za koje se smatra da predstavlja izdvojeni uvodni deo Dragutinovog žitija[3]. Žitije kraljice Jelene nastalo je 1317. godine, odnosno tri godine nakon njene smrti[4]. Pored arhiepiskopa Danila, Jelenu pominju i patrijarh Pajsije, Mavro Orbin i grof Đorđe Branković[5]. Ostavila je traga i u diplomatičkoj građi, pre svega u dokumentima napuljskog arhiva, zahvaljujući prepisci sa svojim rođacima, anžujskim vladarima. Od grčkih (vizantijskih) izvora, Jelenu pominje Teodor Metohit u svom "Poslaničkom slovu", prilikom opisa pregovora cara Andronika II i Milutina o ženidbi srpskog kralja i maloletne princeze Simonide.[6] Jelena se pominje i u pet rodoslova: Karlovački, Zagrepski, Pajsijev, Vrhobreznički i Pejatovićev rodoslov[7]. Hristovulja kraljice Jelene je naslovljena: Jelena Božijeju pomoščiju kralica serbska ostavi selo Krnjice i uljanik u Kruševcu i sto perpera svetomu Nikoli.[8] Iznad Dobrskog Sela, Pavle Rovinski spominje da ima izvor Kraljičina voda, koju je po narodnoj tradiciji iz kamena izvela sv. srpska kraljica Jelena.[9] U drugom tomu Etnografije Crne Gore, Rovinski je naveo još nekoliko narodnih legendi vezanih za kraljicu Jelenu, na prostoru današnje Crne Gore.[10]

Arhiepiskop Danilo, Pećka patrijaršija.

Materijalni izvori

[uredi | uredi izvor]

Uz caricu Jelenu, suprugu Dušana Silnog, Jelena Anžujska je najčešće oslikavana žena srpskog srednjovekovnog freskoslikarstva[7]. U manastiru Sopoćani prikazana je na fresci "Smrt Ane Dandolo", sa ćerkom Brnčom. Sa suprugom Urošem i sinovima Milutinom i Dragutinom, Jelena je prikazana na svojoj zadužbini, u manastiru Gradac, kod grobnog mesta. Takođe je naslikana na horizontalnoj kompoziciji loze Nemanjića u Đurđevim Stupovima. Jelena je naslikana u Dragutinovoj zadužbini, manastiru Svetog Ahilija, u prirodnoj veličini. Poslednji kraljičin portret je u manastiru Gračanica kralja Milutina gde je naslikana kao monahinja, zajedno sa suprugom Urošem[11].

Pored freski, Jelenin lik sačuvan je i na dve ikone na kojima je takođe oslikana sa sinovima. Ikone su slične i poklonjene su manastirima Svetog Nikole u Bariju i Svetog Petra i Pavla u Rimu[12].

Poreklo

[uredi | uredi izvor]

Njeno poreklo dugo nije bilo tačno utvrđeno, ali je bilo poznato da je u srodstvu sa Karlom I, kraljem Napulja i Sicilije, koji je u pismu iz 1273. naziva rođakom. Arhiepiskop Danilo u njenom žitiju piše da je bila fruškoga (francuskoga) roda.

Engleski istoričar Gordon Makdanijel predložio je teoriju 1982. godine prema kojoj je ona unuka sestre Boduena II, latinskog cara Konstantinopolja. Po ovoj teoriji, Jelena Anžujska (1236–1314), pravim imenom Jelena Anđelina, je kći ugarskog plemića Jovana Anđela, vojvode Srema, i francuske plemkinje: Matilde de Vjanden, vojvotkinje Požege i Kovina. Jelenin otac, Jovan Anđel, bio je sin vizantijskog cara Isaka II Anđela i Margarite Ugarske, koja je bila kći kralja Bele III i Anjes de Šatijon.[13][14]

Jelena tokom vladavine kralja Uroša

[uredi | uredi izvor]

Jelena je u Srbiji kralja Uroša (1243–1276) igrala značajnu političku ulogu. Sa velikom sigurnošću utvrđeno Jelenino ugarsko poreklo svedoči o njenom značaju u negovanju dobrih srpsko-ugarskih odnosa sredinom 13. veka. Kralj Bela IV je nakon mongolske najezde nastojao da osigura južnu granicu svoje države diplomatskim akcijama i stvaranjem sistema banovina. Jedan od diplomatskih napora ugarskog kralja bio je i učvršćenje odnosa sa srpskim vladarom, što je najverovatnije ostvareno kroz ženidbu Uroša i Jelene. Srpski odredi učestvuju uz ugarske u Pelagonijskoj bici, a takođe i u sastavu ugarskih odreda 1260. godine u borbama sa češkim kraljem Otokarom II Pšemislom. Uroš je prisutan na ženidbi ugarskog princa 1264. godine[15].[16]

Kralj Uroš I

Jelena je tokom muževljeve vladavine preduzimala korake koji su se čak protivili i volji srpskog kralja. Kralj Uroš je u više navrata vodio ratove protiv Dubrovačke republike. U jednom svom pismu dubrovačkom knezu Ivanu Storlatu i arhiepiskopu Aleardu, Jelena se obavezala da u slučaju da srpski kralj priprema vojsku da napadne Dubrovnik, obavesti opštinu. Datacija pisma nije pouzdana, a ponuđena su dva rešenja: 1) pismo je izdato u vreme srpsko-dubrovačkog rata (1265–1268), 2) pismo je izdato posle 1276. godine, odnosno u vreme Dragutinove vladavine[17].

Jeleninom uticaju pripisuju se i kontakti Uroša i Karla Anžujskog u vreme kada je sicilijanski vladar nastojao da stvori balkansku koaliciju za borbu protiv vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa. Nepoznata je kraljičina uloga u događajima vezanim za pristup Srpske crkve Lionskoj uniji 1274. godine, ali se sa pravom pretpostavlja da je u zbližavanju Srbije sa zapadom Jelenina uloga morala biti velika. U korespondenciji sa Karlom I i Karlom II Anžujskim, Jelena je nazivana "predragom rođakom" iz čega se izvodi njena rodbinska povezanost sa Anžujcima. U kom stepenu srodstva je sa njima bila, nije pouzdano utvrđeno[18].

Jelena tokom vladavine kralja Dragutina

[uredi | uredi izvor]

Građanski rat u Srbiji

[uredi | uredi izvor]

Dragutin je još krajem sedme decenije 13. veka postao štićenik ugarskog kralja Bele. Odnevši pobedu u ratu sa Srbijom 1268. godine, Bela je nametnuo Urošu instituciju "mladog kralja" kojom je Dragutin imenovan naslednikom, umesto Milutina, koji je bio Urošev izbor. Danilo piše o pritiscima Belinog sina Stefana na Dragutina da od oca zahteva da mu se dodeli komad zemlje na upravu. Kako Uroš nije odstupao od svoje centralističke politike, Dragutin se obratio Ugarima za pomoć. Najverovatnije mu je pomoć pružio slavonski ban Joakim Pektar, stvarni gospodar u Ugarskoj 1276. godine[19]. Zahvaljujući ugarskoj pomoći, Dragutin odnosi pobedu u bici kod Gacka i svrgava oca sa prestola. Uroš se povlači u Hum gde umire sledeće godine.</ref>[20]

Utvrditi Jelenin stav u građanskom ratu u Srbiji 1276. godine nije lako. Posredne podatke dobijamo iz Jeleninog žitija. Arhiepiskop Danilo piše da je Dragutin, nakon pobede u građanskom ratu, odelio komad zemlje majci na upravu i to iz dva razloga. Prvi razlog bio je taj što je Dragutin još na početku vladavine hteo naglasiti razliku između svoje i očeve politike. Poznato je da je kralj Uroš zaveo politiku krutog centralizma, odstranjujući sa čela pojedinih udeonih kneževina potomke Miroslava i Vukana. Dragutin je odmah na početku vladavine odelio komad zemlje na upravu majci, a moguće i bratu[21]. Drugi razlog ovog Dragutinovog postupka bio je taj što je od majke hteo dobiti oproštaj zbog svrgavanja oca, što predstavlja posredan dokaz da se Jelena, bar u početku, protivila Dragutinovom postupku[22]. Iako je Uroš svrgnut, Jelena je i posle 1276. godine nastavila da nosi titulu srpske kraljice, uporedo sa Dragutinovom suprugom Katalinom. U Đurđevim Stupovima je 1282. godine titulisana kao "velika kraljica"[23].</ref>[24]

Država kraljice Jelene

[uredi | uredi izvor]
Stefan Dragutin

Dodeljivanjem države na upravu kraljici Jeleni, Dragutin je odustao od očeve centralističke politike. Da li je Milutin vladao određenim delom zemlje tokom bratovljevog kraljevanja nije poznato. Dragutinov postupak svrgavanja oca uz pomoć strane najamničke kumanske vojske nije naišao na odobravanje mnogih značajnih faktora u zemlji. Arhiepiskop Joanikije je, kao predstavnik srpske crkve, svojevoljno napustio arhiepiskopsku stolicu solidarišući se sa starim kraljem i odlazeći sa njim u Hum. Umro je u Humu 1279. godine, a njegovo telo prenela je kraljica Jelena u Sopoćane, gde je sahranjeno pored tela Uroševog[25]. Po prvi put u srednjem veku je teritorija na upravu dodeljena jednoj ženi. Vreme kada je Dragutin dodelio državu na upravu svojoj majci ne može se precizno utvrditi, ali se to, po pisanju Danilovom, dogodilo nakon Uroševe smrti, dakle posle 1. maja 1277. godine[22].

Teritorija Jelenine države obuhvatala je: Zetu, Trebinje, Plav i Gornji Ibar. Jelenina vlast u Trebinju i u Zeti posvedočena je u brojnim dubrovačkim dokumentima. Teritorija "zemlje" Trebinje obuhvatala je stare župe Travunije i Trebinjsku župu, dopirući do dubrovačkog zaleđa. Kraljica je u trebinjskoj oblasti često boravila i imala je tamo svoj dvor, možda u Cavtatu. Sa Dubrovnikom je na ovim prostorima vođen osamdesetih godina 13. veka spor oko vinograda[26]. U starijoj istoriografiji smatralo se da Jelena nije upravljala Uskopljem, ali su takva mišljenja odbačena kao netačna[27][28]. Jelena je vlast nad Ulcinjom ustupila svojoj sestri Mariji de Kajo u ranijim izvorima navođenoj kao Marija de Šor[29][30]. Vladavina kraljice Jelene nad Trebinjem i Zetom trajala je do 1306. godine, dok je ostatak života kraljica provela na svojim teritorijama u unutrašnjosti zemlje. U dolini Ibra, Jelena je sasvim sigurno držala oblasti oko dvora u Brnjacima i oko manastira Gradac. Ostale župe koje je Jelena držala u Gornjem Ibru nisu poznate[31].

Spoljnopolitički uticaj Jelene od 1276. do 1282. godine

[uredi | uredi izvor]

Pojedinosti iz Dragutinove šestogodišnje vladavine nisu poznate. Arhiepiskop Danilo ne opisuje ovaj period Dragutinovog života, koncentrišući se na godine nakon Dragutinove abdikacije u Deževu. Pojedine podatke o spoljnopolitičkom kursu Srbije ovog perioda dobijamo uglavnom iz stranih izvora. Jelenin uticaj na spoljnopolitičku orijentaciju srpske države u ovom periodu bio je veoma jak. Odmah po dolasku na vlast, Dragutin je potvrdio povlastice Dubrovčanima i tokom čitave svoje vladavine održavao je dobre odnose sa tom republikom, što svakako treba pripisati uticaju majke[32].

Srbija takođe nastavlja da održava dobre odnose sa Jeleninim rođakom Karlom Anžujskim, prihvatajući dogovor u Orvijetu iz 1281. godine. Međutim, Sicilijansko večernje iz 1282. godine otklonilo je bar za neko vreme opasnost po Vizantiju koja je dolazila sa zapada, te su ovi spoljnopolitički napori srpske države ostali bez rezultata[33]. Kakav je stav Jelena zauzela u događajima iz 1282. godine potpuno je nepoznato. Nisu poznati ni događaji koji su prethodili Dragutinovoj abdikaciji, ali se sa razlogom sumnja da je pad sa konja bio samo povod, a ne uzrok abdikacije starijeg brata u korist mlađeg.</ref>[34]

Jelena tokom vladavine kralja Milutina

[uredi | uredi izvor]
Stefan Milutin

Jelenina država opstala je u punom obimu i nakon 1282. godine. Ona se javlja kao garant sloge i jedinstva među braćom. Odnosi Milutina i Dragutina između 1282. i 1299. godine bili su dobri. Braća vode zajedničke ratove protiv Vizantije i kumanskih vladara Drmana i Kudelina, šireći granice srpske države. Dragutin je od ugarske kraljice-majke, Jelisavete (Katalinine majke) dobio na upravu Mačvansku banovinu i Usoru i Soli, zajedno sa Beogradom. Gordon Mak Daniel je smatrao da je Dragutin prava na ove teritorije polagao i preko majke, jer je njegov deda, Jovan Anđel, upravljao južnim delovima Ugarske još krajem prve polovine veka, kao "gospodar Srema"[35].

Jelena tokom vladavine mlađeg sina održava dobre odnose sa papstvom. Papa Nikola IV 1288. godine piše pisma Milutinu i Dragutinu nagovarajući ih da pristanu na uniju. Papa je računao na pomoć kraljice Jelene u svojoj diplomatskoj ofanzivi na Balkanu. Mada je ona propala, odnosi pape i Jelene nisu narušeni. Nikola je 1291. godine preko Jelene poslao pismo bugarskom patrijarhu Joakimu III i Georgiju Terteru I[36].</ref>[37]

Tokom Milutinove vladavine Jelena gradi pravoslavni manastir Gradac u kome je posle smrti sahranjena. Manastir je bio posvećen Bogorodici, a nalazi se na obroncima Golije, udaljen od saobraćajnica[38].

Stav Jelene prema građanskom ratu Milutina i Dragutina

[uredi | uredi izvor]

Odnos Milutina i Dragutina kvari se 1299. godine, usled približavanja mlađeg brata vizantijskom caru Androniku II. Ovaj postupak kralja Milutina bio je inspirisan sa jedne strane spoljnopolitičkom opasnošću od Nogajevog kanata, a sa druge strane njegovom težnjom da se poveže sa vizantijskom carskom porodicom Paleologa i time svojim potomcima obezbedi prednost prilikom nasleđivanja raškog prestola. Deževskom odredbom o nasledniku predviđeno je da Milutin zauzme raški presto, ali da ga nakon smrti nasledi Dragutinov sin Vladislav. Očigledno je Milutinova namera prilikom približavanja Carigradu bila da odbaci deževsku odredbu o nasledniku. Takođe, provizantijska politika Milutina kosila se sa Dragutinovom politikom oslanjanja na Ugarsku. To su razlozi zbog kojih 1299. godine izbija sukob između Milutina i Dragutina.

Kakav je bio stav kraljice Jelene 1299. godine? Podatke o tome daje nam Teodor Metohit, poslanik cara Andronika u pregovorima sa srpskim dvorom. Jedan od glavnih zahteva grčke strane bio je da svadbi Milutina i Simonide prisustvuje kraljica majka kao garant dobre volje sa srpske strane. Milutin se pravdao daljinom Jelenine države, njenom starošću, kao i lošim vremenom, ali su pravi razlozi verovatno bili druge prirode. Naime, Jelena nije mogla ostati pasivna u tako značajnim događajima koji su narušavali odnose među njenim sinovima i verovatno je zauzela stranu Dragutina.[39]</ref>[40]

Povlačenje iz Zete

[uredi | uredi izvor]

U starijoj istoriografiji smatralo se da se Jelena povukla iz Zete 1309. godine, kada je Stefan Dečanski po prvi put posvedočen kao upravnik ove oblasti u jednom mletačkom dokumentu. Međutim, novija saznanja odbacila su ovakvu dataciju. Zeta je i ranije dodeljivana na upravu prestolonaslednicima koji su tamo sticali državnička iskustva. Još od vremena Vukana Zeta je slabo bila povezana sa centralnom vlašću. Vukanov sin Đorđe vladao je kao kralj nad Zetom najranije do 1217. godine. Kraljevsku titulu možda je izgubio nakon što je Stefan Prvovenčani dobio kraljevsku krunu od pape. Tokom Uroševe vladavine Zetom je upravljao njegov brat, svrgnuti kralj Vladislav[41]. Jelena upravlja Zetom od 1276. godine, kada ju joj je dodelio sin Dragutin. Hronologija njenog odlaska iz primorja utvrđena je zahvaljujući Ratačkoj povelji kralja Milutina. Poveljom manastiru Svete Bogorodice Ratačke od 15. marta 1306. godine Milutin je potvrdio povlastice svojim prethodnika (uključujući i povlastice koje je dala Jelena) ovom manastiru. Ovakve povelje izdavale su se prilikom smene na vlasti, te se 1306. godina uzima kao godina silaska Jelene sa vlasti u Zeti i Trebinju. Ostatak života Jelena je provela u svojim zemljama u unutrašnjosti[42]</ref>[43]

Poslednje godine

[uredi | uredi izvor]

Kralj Milutin u pregovorima sa papom Klimentom V iz 1308. godine povodom sklapanja crkvene unije pominje majku Jelenu. Naime, suočen sa mogućnošću da Karlo Valoa, brat francuskog kralja Filipa IV, pokrene pohod krstaški protiv Vizantije, koji bi mogao proći i preko srpskih zemalja, Milutin je pokrenuo pregovore o stupanju u antivizantijsku koaliciju, a istovremeno i o sklapanju crkvene unije sa zapadom. Međutim, kako se antivizantijska koalicija raspala, Milutin više nije imao motiva za crkvenom unijom, te se papskim poslanicima pravdao kako ne može preći u rimokatoličanstvo "jer se plaši majke i brata"[44]. Koliko u ovim rečima ima istine, nije moguće utvrditi. Jelena svakako 1308. godine nije mogla aktivnije uticati na politiku mlađeg sina, te se može zaključiti da je Milutin pomenuo majku samo kako bi pribavio opravdanje za svoj postupak. Isto tako bi se ove reči mogle protumačiti kao podrška stare kraljice Dragutinu u poslednjim godinama sukoba Milutina i Dragutina[45]. To bi značilo da se Jelena odrekla politike bliskosti sa papstvom i zapadom, što ovakve pretpostavke čini malo verovatnim.</ref>[46]

Poslednje godine svog života Jelena je provela na svom dvoru u Brnjacima. Prema rečima arhiepiskopa Danila, Jelena se zamonašila po pravoslavnom obredu. Poslednja želja bila joj je da bude sahranjena u svojoj zadužbini, manastiru Gradac[47].

Smrt

[uredi | uredi izvor]

Danilo u "Žitiju kraljice Jelene" podrobno opisuje smrt srpske svetiteljke. Početkom februara 1314. godine Jelena se teško razbolela. Osetivši da joj se bliži kraj, naredila je da se pozovu svi činovnici, episkopi i igumani na dvor u Brnjacima. Tamo je i umrla 8. februara 1314. godine. Danilo, koji je takođe prisustvovao ovim događajima, tada je bio banjski episkop. Jelenina želja bila je da je sahrane u Gradcu. Nekoliko dana čekalo se na dolazak arhiepiskopa Save III i sina Milutina, dok Dragutin "nije mogao prispeti iz daleke zemlje" već je na sahranu poslao svoje. Istoričari su u ovim Danilovim rečima videli nastavak sukoba između braće i nakon završetka građanskog rata, što se ne može pouzdano tvrditi. Tek posle nekog vremena Dragutin je posetio grob svoje majke, nakon čega se sa bratom sastao u Paunima. Nedugo potom, Jelenin grob posetile su i Simonida i Katilina[48].</ref>[49]

Kanonizacija

[uredi | uredi izvor]

Kraljica Jelena kanonizovana je tri godine nakon smrti. Danilo je napisao njeno žitije kao proslavni sastav neophodan nastanku jednog kulta. Jelena je, inače, jedina žena srpskog srednjeg veka kojoj je posvećeno žitije i, uz Anu (suprugu Stefana Nemanje) i Angelinu, jedina žena kojoj je posvećen kult[50]. Prenos tela (iz Brnjaka u Gradac) i polaganje u grob, kao neophodni koraci koji prethode kanonizaciji izvršeni su još 1314. godine. Jelena se 1317. godine javila u snu jednom monahu manastira Gradac i rekla da joj se telo izvadi iz groba. Jelenino telo je nađeno netaknuto. Činu su prisustvovalo raški episkop Pavle i Danilo, tada humski episkop, kao i arhiepiskop Sava.[51]

Jelena nema zasebnu službu, već se pominje na nekoliko mesta u službi kralja Milutina. Proslavlja se 30. novembra. Za Jelenu se vezuje i čudotvorni krst koga je ona poklonila manastiru Sopoćani. On se u 18. veku čuvao među relikvijama na austrijskom dvoru,[52]

Zaostavština

[uredi | uredi izvor]
Manastir Gradac

Jelena se zamonašila u crkvi Svetog Nikole u Skadru; kao monahinja je umrla na dvoru u Brnjacima 8. februara 1314. Osnovala je prvu žensku školu u tadašnjoj Srbiji. Organizovala je prepisivanje knjiga na dvoru i tako proizvedene knjige je kasnije poklanjala. Takođe, u svom dvoru je imala i čuveno knjigohranilište, to jest biblioteku. Korice su izrađivane kod zlatara u Kotoru.[53]

Njen dvor nalazio se na samom rubu današnjeg Kosova i Metohije u mestu Brnjaci, na severnoj strani planine Mokra gora, četiri kilometra uz Brnjačku reku (oblast gornji Ibar). Tu se nalazila njena čuvena škola gde su siromašnije devojke učile vez i ostale poslove, ali i pismenost i muziku. Bila je u dobrim odnosima sa Dubrovnikom. Osim dvorca u Brnjaku, Jelena Anžujska imala je i grad Jelač na Rogozni. Kao zadužbina pominje se i crkva na Gospođinom vrhu u selu Biševo u Rožajama čiji ostaci i danas postoje, ali nema dokaza da je to zapravo zadužbina Jelene Anžujske.

Kao i drugi Nemanjići zidala je zadužbine. Najpoznatija njena zadužbina je manastir Gradac (krajem XIII veka) gde je i sahranjena, kao i crkva svetog Nikole u Skadru gde je zamonašena. Obnavljala je veliki broj svetinja, među njima i manastir Svetih Sergija i Vaha na obalama reke Bojane kod Skadra. Pomagala je puno i katoličke svetinje.

Nasleđe

[uredi | uredi izvor]
  • Zaslugom Jovana Dučića, u bedeme trebinjskog Kastela je postavljen spomenik Jeleni Anžujskoj.[54]
  • Krajem 1920. godine, u Beogradu je osnovan Odbor u sećanje na Jelenu Anžujsku (Comité d'Hélène d'Anjou Reine de Serbie), u cilju "održavanja prijateljske veze između srpskog i francuskog naroda i kultiviranja istorijske tradicije prošlosti koje je ova plemenita Francuskinja u srpskom narodu ostavila. Komitet je pod visokom zaštitom Nj.V. Kralja i deli se u parisku sekciju - pod predsedništvom vojvotkinje od Izesa - članice vikontesa de Fontenej, Žiliet Adam, baronica de Boon, grof Rerih Oman, Berar Brine i druge i beogradsku sekciju pod predsedništvom g-đe Pašić."[55]
  • Postoji nevladina organizacija „Jelena Anžujska“ u severnom delu Kosovske Mitrovice.
  • Radoslav Zlatan Dorić je 1996. godine dobio nagradu „Branislav Nušić“ za komediju „Jelena Anžujska“.
  • 2004. godine Miladin Stevanović je objavio knjigu „Kraljica Jelena Anžujska“ na 202 strane (. ISBN 978-86-7712-032-0. izd. Knjiga-komerc, Beograd).
  • Ana Atanasković je 2008. godine objavila roman „Jelena Anžujska“ na 186 strana (ISBN 978-86-7844-061-8. , izd. Feniks Libris, Beograd). Treće, dopunjeno izdanje romana “Jelena Anžujska”, „Kraljica jorgovana: romansirana biografija Jelene Anžujske“ objavila je izdavačka kuća Samo korak.
  • Stojana Magdelinić je 2010. godine objavila drugo izdanje romana „Dorotea“ o Jeleni Anžujskoj (ISBN 978-86-83337-49-1. , izd. Raška škola)
  • Udruženje „Jerinin Grad“ iz Trstenika izvodilo je pozorišnu predstavu „Jelena Anžujska“ na brojnim manifestacijama širom Srbije, po scenariju Aleksandra Kandića a u režiji Davida Jovanovića.
  • Dani jorgovana, svakog 26. aprila u Kraljevu, počev od 1993. godine.

Potomstvo

[uredi | uredi izvor]

Jelena i Uroš su imali barem četvoro dece:

  • Stefan (umro sredinom 13. veka), pronađen mu je grob u Studenici.[56]
  • Stefan Dragutin (oko 1250. - 12. mart 1316), kralj Srbije (1276–1282), kralj Sremske zemlje (1284-1316)
  • Stefan Milutin (oko 1254. - 29. oktobar 1321), kralj Srbije (1282–1321)
  • Brnča (umrla posle 1264) - naslikana na lozama Nemanjića i na fresci "Smrt Ane Dandolo" u manastiru Sopoćani[57].

U starijoj istoriografiji se smatralo da su Uroš i Jelena imali još jednu ćerku. Greška je nastala zahvaljujući pogrešno pročitanim izvorima[58].

Galerija

[uredi | uredi izvor]
  • "Smrt Ane Dandolo" u Sopoćanima.
    "Smrt Ane Dandolo" u Sopoćanima.
  • Ikona „Apostoli Petar i Pavle“ iz 1282. godine sa prikazom Jelene Anžujske (centar) sa njenim sinovima Dragutinom (levo) i Milutinom (desno).
    Ikona „Apostoli Petar i Pavle“ iz 1282. godine sa prikazom Jelene Anžujske (centar) sa njenim sinovima Dragutinom (levo) i Milutinom (desno).
  • Kraljica Jelena, monahinja, i sin kralj Milutin, monah, freska iz Gračanice (1324).
    Kraljica Jelena, monahinja, i sin kralj Milutin, monah, freska iz Gračanice (1324).

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Srpski biografski rečnik I tom, A ‐ B, Đorđe Bubalo, Matica srpska, Novi Sad (2004) (jezik: srpski)
  2. ^ Ristić 2019, str. 32-39.
  3. ^ Mak Daniel (1991), 217-218
  4. ^ Mak Daniel (1991), 218
  5. ^ Popović 2010, str. 28
  6. ^ Barišić & Ferjančić 1986, str. 75.
  7. ^ a b Krneta 2017, str. 268
  8. ^ Jastrebov 2020, str. 216.
  9. ^ Rovinski 1998, str. 311.
  10. ^ Rovinski 1998, str. 377.
  11. ^ Popović 2010, str. 20–22
  12. ^ Popović 2010, str. 20
  13. ^ Milorad Bošnjak: Najzagonetnija kraljica srednjeg veka Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jun 2016), pristupljeno 11. septembra 2016.
  14. ^ Živković 2021, 11-12
  15. ^ Stojkovski 2015, str. 43
  16. ^ Živković 2021, 15-20
  17. ^ Popović 2015, str. 53–59
  18. ^ Popović 2010, str. 37–44
  19. ^ Stanojević 1936, str. 17–19
  20. ^ Živković 2021, 21-25
  21. ^ Stanojević 1937, str. 1
  22. ^ a b Koprivica 2015, str. 14
  23. ^ Stanković 2010, str. 55
  24. ^ Živković 2021, 29-31
  25. ^ Vuković 1996, str. 230
  26. ^ Koprivica 2015, str. 15
  27. ^ Ćorović 1929, str. 10
  28. ^ Dinić 1978, str. 145
  29. ^ Koprivica 2015, str. 18
  30. ^ Aleksandar Uzelac: Marija de Kajo, sestra kraljice Jelene // Između Podunavlja i Sredozemlja. Tematski zbornik posvećen prof. dr Siniši Mišiću povodom njegovog 60. rođendana, ur. K. Mitrović - A. Uzelac, Požarevac - Niš 2021, 187-206 (Maria de Cayeux, Sister of Queen Jelena)
  31. ^ Koprivica 2015, str. 20–21
  32. ^ Pantić 1998, str. 91–96
  33. ^ Popović 2010, str. 46–47
  34. ^ Živković 2021, 35-45
  35. ^ Mak Daniel (1982–1983), 50
  36. ^ Popović 2010, str. 84
  37. ^ Živković 2021, 48-49
  38. ^ Popović 2010, str. 64–67
  39. ^ Barišić & Ferjančić 1986, str. 63-143.
  40. ^ Živković 2021, 67
  41. ^ Božić 1950, str. 97–122
  42. ^ Marjanović-Dušanić (2002), 24-25
  43. ^ Živković 2021, 86-88
  44. ^ Purković 2002, str. 10–11
  45. ^ Popović 2010, str. 94–95
  46. ^ Živković 2021, 88-89
  47. ^ Popović 2010, str. 99
  48. ^ Popović 2010, str. 100–101
  49. ^ Živković 2021, 111-115
  50. ^ Popović 2010, str. 27
  51. ^ Pavlović 1965, str. 66
  52. ^ Pavlović 1965, str. 66–68
  53. ^ Srbi i rukopisno Sveto pismo, pristupljeno 21. oktobra 2017.
  54. ^ "Vreme", 16. jul 1937
  55. ^ Vreme, 1922, 6. januar, br. 20
  56. ^ Ječmenica 2018, str. 93–94
  57. ^ Purković 1996, str. 36–37
  58. ^ Purković 1996, str. 38

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јелена_Анжујска&oldid=27737952”