Pređi na sadržaj

Konstantin Komnin Anđel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Konstantin Komnin Anđel (grč. Κωνσταντινος Κομνηνος Αγγελος; oko 1151 – posle 1199) je bio vizantijski aristokrata i vojni zapovednik, i stariji brat careva Isaka II Anđela i Aleksija III Anđela. Oslepljen po naređenju cara Andronik I Komnina, a njegov brat car Isak II mu je po stupanja na presto 1185. dodelio titulu sevastokratora.

Mladost i karijera

[uredi | uredi izvor]

Konstantin Komnin Anđel je rođen 1151, najstariji sin Andronika Duke Anđela i Eufrosinije Kastamonitise.[1] Bio je u srodstvu sa vladajućom dinastijom Komnina preko bake i dede po ocu, Konstantina Anđela i njegove žene Teodore Komnin, ćerke cara Aleksija I Komnina (1081–1118).[2][3] Oko 1169/70 oženio se, ali se ne zna ime ili porodica njegove žene. Mora da je imao najmanje jednog sina, čije ime i život nisu poznati osim da je pretendovao na mesto naslednika cara Aleksija III 1199. godine, u vreme careve bolesti.[4]

Prema dvorskom pesniku i mega drungariju tes vigles (višem sudskom zvaničniku) Grigoriju Antiohu, Konstantin je učestvovao u ratovima protiv Turaka Seldžuka Ikonijskog sultanata, u ovim sukobima Konstantin je učestvovao u poslednjim godinama vladavine cara Manojla I Komnina (1143–1180) ili za vreme vladavine cara Aleksija II Komnina (1180–1183).[5]

Podrška i protivljenje caru Androniku I Komninu

[uredi | uredi izvor]

U proleće 1182. carica - namesnica Marija Antiohijska i njen glavni ministar Aleksije Komnin poslali su Konstantinovog oca da se suoči sa drugim carskim rođakom, Andronikom Komninom, koji se pobunio i krenuo na Carigrad. Konstantinov otac je stigao u okolinu Nikomedije, gde su mu se pridružili mnogi meštani. U bici kod Haraksa, Andronik Anđel je poražen od pobunjeničke vojske iako je ta vojska bila na brzinu sastavljena od snaga koje su, prema Honijatu, činili samo „farmeri nesposobni za rat i kontingent paflagonskih vojnika“, koje nije vodio čak ni iskusni komandant već „izvesni evnuh“.[5][6] Po povratku u Carigrad, Konstantinov otac je bio suočen sa optužbama da je prisvojio novac namenjen za platu vojnicima. Plašeći se optužbi da podržava pobunjenike, po savetu svojih šest sinova, „svi mladi srcem i hrabri na delu“, prema Honijatu, zatvorio je sebe i svoju porodicu u njihovoj palati ograđenoj zidinama u Eksokionionu, pre nego što je zajedno sa svojom porodicom pobegao iz grada, i pridružio se Androniku Komninu u Bitiniji.[5][6][7] Ohrabren ovim prebegom, Andronik Komnin se preselio u Halkidon, preko Bosfora iz Carigrada. Nakon što je mega duks (glavnokomandujući vizantijske mornarice) Andronik Kontostefan sa mornaricom prebegao pobunjenicima, u gradu je izbila pobuna i vrata su se otvorila Androniku Komninu, koji je sada postao namesnik maloletnog. cara Aleksija II.[8][9]

Ubrzo su, međutim, isti oni plemići koji su pomogli caru Androniku I Komninu da dođe na vlast skovali zaveru protiv njega, kada je postalo jasno da on ne namerava da ih vrati na privilegovane položaje koje su imali u vreme vladavine cara Manojla I, i da je razmišljao da zauzme presto za sebe. Kao i njegova braća, Konstantin je učestvovao u zaveri protiv cara Andronika I Komnina, koju su predvodili njegov otac Andronik Anđel, Andronik Kontostefan i logotet droma (glavni ministar) Vasilije Duka Kamater. Međutim, zaveru su ubrzo otkrili carevi agenti. Kamater, Kontostefan i četvorica sinova Andronika Anđela, kao i mnogi drugi članovi zavere, bili su uhvaćeni i oslepljeni, ali su Andronik Anđel i njegovi sinovi Konstantin, Teodor, Aleksije i Isak su pobegli. Prema Honijatu, bežeći od carskih vojnika koji su ih gonili, Andronik i njegovi sinovi našli su čamac natovaren praznim amforama; bacivši teret preko palube, ukrcali su se u njega i otplovili na sigurno u Akru.[10][11] Konstantin se brzo umorio od izgnanstva, i vratio se u Carigrad, pomirivši se sa carem Andronikom I Komninom.[10] Međutim, ubrzo po njegovom dolasku, car Andronik I Komnin je odlučno krenuo ka uzurpiranju vlasti, tako što je prvo ubio caricu - majku Mariju Antiohijsku (avgust 1183), zatim je usledilo njegovo uzdizanje za savladara (septembar 1183), i na kraju ubistvo cara Aleksija II (oktobar 1183), čime je Andronik I Komnin ostao jedini car. Videvši ove događaje, Konstantinova mlađa braća Teodor i Isak podigli su pobune u Prusi i Nikeji. Verovatno usled ovih, ili zbog učešća u nekoj zaveri, Konstantin je bio oslepljen od strane carevih agenata.[10]

Kasnije život i smrt

[uredi | uredi izvor]

Nakon uspona njegovog brata Isaka II Anđela (1185–1195, 1203–1204) na presto u septembru 1185. godine, Konstantin je dobio visoku titulu sevastokratora.[12] Očigledno je igrao neku ulogu na dvoru — Antiohova pohvalna pesma je poslata Konstantinu u nadi da će obezbediti značajno zvanično imenovanje — ali prema Antiohu, većinu svog vremena do kraja života bio je posvećen dobročinstvu.[13]

Njegova reakcija na zbacivanje cara Isaka II 1195. od strane njihovog rođenog brata Aleksija III Anđela (1195–1203) nije poznata.[14] Međutim, u proleće 1199. godine, kada se car Aleksije III razboleo od gihta i kada se pojavilo pitanje njegovog nasledstva (Aleksije nije imao sina, već samo ćerke), Konstantin je bio među carskim rođacima koji su se vatreno takmičili jedni sa drugima, bilo za sebe, bilo za svoje sinove — pošto su Konstantin i njegova druga dva brata bili oslepljeni, zabranjeno im je da obavljaju carsku funkciju — iako su svi oni, prema Honijatu, bili beznačajne ličnosti.[14][15] Konstantinov kasniji život i datum smrti nisu poznati.[14] U jednom trenutku je posvetio bogato oltarsko platno sa prikazom arhanđela, koje je opljačkano u Četvrtom krstaškom ratu i doneto u baziliku Svetog Marka u Veneciji.[14] Njegov pečat, sa njegovim dostojanstvom sevastokratora, sačuvan je u Muzeju umetnosti Fog Univerziteta Harvard.[16]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Varzos 1984, pp. 715, 716 (note 5).
  2. ^ Varzos 1984, pp. 715–716 (notes 2 & 3).
  3. ^ Polemis 1968, str. 85, 86
  4. ^ Varzos 1984, str. 716
  5. ^ a b v Varzos 1984, str. 717
  6. ^ a b Magoulias 1984, str. 138
  7. ^ Brand 1968, str. 39
  8. ^ Brand 1968, str. 39–41
  9. ^ Magoulias 1984, str. 138–140
  10. ^ a b v Varzos 1984, str. 718
  11. ^ Magoulias 1984, str. 148
  12. ^ Varzos 1984, str. 719
  13. ^ Varzos 1984, str. 719–720, 722
  14. ^ a b v g Varzos 1984, str. 722
  15. ^ Magoulias 1984, str. 273–274
  16. ^ Varzos 1984, pp. 716 (note 3), 723.

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Brand, Charles M. (1968). Byzantium Confronts the West, 1180–1204. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. LCCN 67-20872. OCLC 795121713.
  • Magoulias, Harry J., ed. (1984). O City of Byzantium: Annals of Niketas Choniatēs. Detroit: Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-1764-8.
  • Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: The Athlone Press.
  • Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (in Greek). Vol. B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784665.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Константин_Комнин_Анђел&oldid=27829372”