Mirko Rokvić Šoša

mirko rokvić šoša
Mirko Rokvić Šoša
Lični podaci
Datum rođenja	(1922-10-15)15. oktobar 1922.
Mesto rođenja	Trubar, kod Drvara, Kraljevina SHS
Datum smrti	6. decembar 2004.(2004-12-06) (82 god.)
Mesto smrti	Beograd, Srbija, Srbija i Crna Gora
Profesija	vojno lice
Delovanje
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska armija
Heroj
Narodni heroj od	13. marta 1945.
Odlikovanja

Mirko Rokvić Šoša (Trubar, kod Drvara, 15. oktobar 1922 — Beograd, 6. decembar 2004) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija

Rođen je 15. oktobra 1922. godine u selu Trubar, kod Drvara. Poticao je iz zemljoradničke porodice. Posle završetka osnovne škole, sve do početka Drugog svetskog rata, 1941. godine, bavio se zemljoradnjom.

Posle izbijanja ustanka u Bosanskoj krajini, jula 1941. godine, priključio se ustanicima i bio borac Trubarske čete. Tokom leta sa ovom četom učestvovao je u borbama kod sela Tiškovaca, Strmice, Golubića i Plavna. U jesen, posle reorganizacije ustaničkih jedinica, zajedno sa grupom boraca iz svog sela uključen je u Drvarsku partizansku četu i sa njom učestvuje u borbama protiv Italijana, ustaša i četnika kod Drvara, Glamoča, Livna i Grahova.

Mirkova je četa najpre bila u sastavu Petog krajiškog partizanskog odreda, a od kada je avgusta 1942. godine formirana Treća krajiška udarna brigada, ušla je u njen sastav. Kao iskusan i hrabar borac, Mirko je bio postavljen za puškomitraljesca u Vrtočkoj četi Prvog drvarskog bataljona. U toku septembra, za vreme borbi kod Bihaća i Cazina, istakao se kada je sa svojim puškomitraljezom štitio odstupnicu svom bataljonu. Za ovaj podvig je dobio pohvalu od Štaba Treće krajiške brigade.

Decembra 1942. godine istakao se u borbama za Teslić i bio ranjen. Početkom 1943. godine, tokom borbi za vreme Četvrte neprijateljske ofanzive, iako ranjen uspeo je da od neprijatelja zarobi nemački mitraljez, tzv. „šarac”. Pored hrabrosti, Mirko je ostao kod svojih ratnih drugova ostao upamćen i po požrtvovanosti — često je ostajao poslednji štiteći odstupnicu svojim drugovima prilikom povlačenja. U jednoj borbi sa Italijanima, kod Bijelog Polja početkom 1943. godine, poslednji se povukao sa položaja i popeo se uz brdo noseći ranjenu bolničarku Danicu Balaban-Rodić.

U borbama tokom Pete neprijateljske ofanzive, istakao se u borbama protiv Nemaca, kod Lučkih koliba i u Miljevini, kada je zajedno sa još nekoliko boraca naneo veće gubitke Nemcima. Posebno se istakao, avgusta 1943. godine prilikom napada na Bugojno, kada je sa još dva borca ubio i ranio oko 40 ustaša i uništio dva bunkera. Ovaj njegov veliki uspeh je otvorio put Trećoj krajiškoj brigadi kroz spoljnu odbranu u grad.

Ponovo se istakao prilikom borbi sa ustašama kod Duvna. Tada je dejstvujući svojim „šarcem” zaustavio ustaški napad i omogućio borcima svog bataljona da se bezbedno povuku. Za ovaj podvig dobio je pohvalu od Štaba Druge proleterske divizije. U borbi sa Nemcima, na Kupreškim vratima, kod Kupreškog polja, gotovo čitavog dana je sprečavao prodor nemačke pešadije ka Kupresu. Tada je veoma veštim dejstvovanjem zbunjivao neprijatelja — dejstvovao je kratkim rafalima i tako skrivao položaj, pa Nemci nisu mogli lako otkriti gde se krije to „mitraljesko gnezdo”. Kada je pao sumrak, povukao se sa položaja i jedva sustigao svoju četu, koja se povukla još ranije. Iza sebe je ostavio oko 40 mrtvih Nemaca. Za ovaj podvig bio je pohvaljen od strane Štaba Treće krajiške brigade i Štaba Prve proleterske divizije, a o ovom podvigu je govorila i radio-stanica Slobodna Jugoslavija.

Juna 1944. godine, u borbama kod Donjeg Vakufa, Mirko je sa svojim vodom bio odsečen. Posle borbe, sticajem okolnosti, brigada je otišla u jednom, a Mirkov vod u drugom pravcu. Brigada je otišla preko pruge Sarajevo—Mostar za Sandžak i Srbiju. Posle dužeg lutanja, Mirko je odlučio da preko lokalnih partizanskih jedinica uspostavi vezu sa brigadom, radio-vezom, pa je Treću krajišku brigadu sustigao tek na Zlatiboru.

Učestvovao je borbama u zapadnoj Srbiji i Šumadiji, a posebno se istakao u borbi za Valjevo, kada je uspeo da zarobi tri protivtenkovska topa. Potom je učestvovao u borbama za oslobođenje Beograda, kao i u borbama na Sremskom frontu. U borbi kod sela Đeletovaca, u blizini Nijemaca, u zapadnom Sremu, aprila 1945. godine, bio je teško ranjen. On je tada svojim puškomitraljezom sprečevao prodor nemačkih snaga preko mosta na reci Bosut. Ovo je bilo njegovo sedmo ranjavanje, posle koga je morao napustiti jedinicu i ići na lečenje.

Posle oslobođenja Jugoslavije, Mirko je nastavio vojnu karijeru i bio oficir Jugoslovenske armije (JA).

Umro je 6. decembra 2004. godine u Beogradu i sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden za hrabrost i dr. Ordenom narodnog heroja odlikovan je, među prvim borcima NOV i POJ, 13. marta 1945. godine Ukazom Predsedništva AVNOJ-a.

Literatura

• Vojna enciklopedija. Beograd. 1973. 
• Narodni heroji Jugoslavije. Beograd: Mladost. 1975.