Miting Bratstva i jedinstva

Slobodan Milošević 1980—ih godina

Miting „Bratstva i jedinstva” je naziv mitinga pristalica Slobodana Miloševića koji je održan 19. novembra 1988. godine u Beogradu, na Ušću. Smatra se jednim od najmasovnijih skupova ikada održanih u Srbiji, kome je prema zvaničnim informacijama prisustvovalo 1,3 miliona ljudi, dok neke druge procene govore o nekoliko stotina hiljada prisutnih. Ovaj miting održan je u vreme tkv. „antibirokratske revolucije” i „događanja naroda”, događaja kojima je Slobodan Milošević trasirao svoj politički uspon na vlast.

Ovaj miting je poznat i kao miting na Ušću, ali ga ne treba mešati sa mitingom pristalica Slobodana Miloševića, održanim 11. marta 1991. godine takođe na Ušću. Drugi miting na Ušću održan je pod nazivom „Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju“, svega dva dana posle velikih opozicionih demonstracija u Beogradu i bio je Miloševićev prvi kontramiting.

Istorijat

Miting na Ušću su organizovali Savez komunista Srbije i Socijalistički savez radnog naroda Srbije i njemu su prisustvovali građani iz svih krajeva Socijalističke Republike Srbije i drugih delova Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koji su organizovano dovoženi u Beograd. Miting je održan sa ciljem da se manifestuje velika podrška rukovodstvu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i njegovom predsedniku Slobodanu Miloševiću u borbi protiv birokratije u Savezu komunista Jugoslavije i u borbi protiv terora na nad Srbima i Crnogorcima na Kosovu. Takođe, miting je predstavljao završni čin skupova poznatih kao „događanje naroda”, koji su se održavali počev od juna 1988. godine u gradovima širom Socijalističke Republike Srbije. U toku ovih mitinga, početkom oktobra 1988. godine Miloševićeve pristalice su u Novom Sadu uspele da privole na smenu rukovodstvo Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, koje je zamenjeno Miloševićevim kadrovima.

Miting je počeo u 12 časova 19. novembra 1988. godine intoniranjem himne „Hej Sloveni” i direktno ga je prenosila Televizija Beograd. Miting je trajao sat i po vremena i završen je u 13 i 30 časova izvođenjem „Svečane pesme”. Na mitingu je učestvovalo ukupno osam govornika, a govorili su sledećim redom:

• Dragan Tomić, predsednik Gradske konferencije Socijalističkog saveza Beograda
• dr Radoš Smiljković, predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda
• Radoje Ristović, istaknuti radnik fabrike „21. maj” iz Rakovice
• Svetomir Arsić-Basara, vajar i akademik
• Mihailo Švabić, član Saveta federacije
• Milovan Vitezović, književnik
• Katarina Gojković, student Fakulteta dramskih umetnosti
• Slobodan Milošević, predsednik CK Saveza komunista Srbije

Govor Slobodana Miloševića

Govor Slobodana Miloševića predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije na Ušću, 19. novembra 1988. godine:

„ Drugarice i drugovi,

ovako veliki miting nije bio u Beogradu od kad je oslobođen. Poslednji put ovoliko ljudi na beogradskim ulicama okupljenih na nekoj velikoj ideji bilo je 20. oktobra 1944. godine. Tada je narod na ulicama Beograda slavio pobedu u ratu i kretao u veliku bitku za obnovu ratom razorene zemlje. I tada su, kao i danas, ovde bili zajedno pripadnici svih jugoslovenskih naroda i narodnosti. Drugarice i drugovi, mnogi ovde danas pamte, kako u tim danima ništa nije bilo teško i kako se ljudima činilo da je sve lako i moguće u slobodi. I u toj slobodi građani Beograda, kao i čitave naše zemlje uspeli su mnogo da urade. Danas gnevni zbog krize u kojoj se nalazimo, skloni smo da zaboravimo sve dobro i vredno što smo u dugim i teškim godinama sami i sa radošću stvorili. Istina je da smo stali na putu za društvo koje smo u Revoluciji želeli, ali nije istina da to društvo ne možemo da ostvarimo, da od puta treba da odustanemo. Ono što treba da uradimo jeste da promenimo mnoga shvatanja i mnoge ljude u politici da bi nam život bio bolji i to ćemo uraditi kroz veliku društvenu reformu koju treba da izvršimo. U ovom trenutku najvažnija stvar koju treba da rešimo je uspostavljanje mira i reda na Kosovu. Za Srbiju nema prečeg zadatka, a ne bi trebalo da ima prečeg ni za Jugoslaviju, jer solidarnost jugoslovenskih naroda, a naročito jugoslovenskih radnika, bila je uvek njihova najlepša i najsnažnija osobina. Ona je ispoljena u pomoći koju smo pružali ugnjetenim narodima, radničkoj klasi, pa čak i pojedincima širom sveta. Zato je teško da se objasni zašto je kasnila solidarnost veća, hitnija i sa više ljubavi ispoljena kada su u pitanju građani naše sopstvene zemlje. Dugo odsustvo te solidarnosti za beskrajnu patnju Srba i Crnogoraca na Kosovu nezalečiva je rana na njihovom srcu, kao i na srcu cele Srbije, ali nije vreme za tugu već za borbu. Ta svest je osvajala Srbiju ovog leta i ta svest je postala materijalna snaga koja će zaustaviti teror na Kosovu i koja će ujediniti Srbiju. To je proces koji ne može da zaustavi više nikakva sila pred kojom je slab svaki strah. Ljudi će pristati da žive i sa siromaštvom, ali neće pristati da žive bez slobode. Bar ovi ljudi ovde okupljeni i ljudi u Srbiji, kojima i sam pripadam i zato znam da mogu da žive samo u slobodi i nikako drugačije, a da bitku za slobodu ovaj narod dobija to znaju i turski i nemački osvajači. U oba svetska rata smo ušli goli i bosi sa uverenjem da se borimo za pravdu i oba rata smo dobili.

”

„ Sada imamo i jedinstvene stavove Saveza komunista Jugoslavije o Kosovu i energično i do kraja ćemo ih sprovesti. Bitku za Kosovo mi ćemo dobiti bez obzira na prepreke koje nam se postavljaju u zemlji i van zemlje. U njih ubrajam i zbrkane zaključke, tajne sastanke, konfuzna saopštenja, kafanske pregovore, bezslovenska tumačenja jugoslovenske stvarnosti po svetu, navodno dvosmislene, a u stvari neprijateljske izjave za štampu, pregršt malih i prljavih lukavstava da se barem umiri, ako ne može da uplaši jedan u srcu veliki narod. Pobedićemo dakle, bez obzira što se i danas, kao i nekad protiv Srbije udružuju njeni neprijatelji van zemlje sa onima u zemlji. Njima poručujemo da uopšte nismo plašljivi, da u svaku bitku ulazimo sa namerom da je dobijemo, da nepravedne i nepoštene bitke na štetu drugih naroda nikada nismo vodili. Ovu bitku za Kosovo poveo je narod, svi građani bez obzira na nacionalnost i profesiju, a nema bitke na svetu koju je narod izgubio. Tu rukovodstvo nema mnogo izbora ili će se staviti na čelo naroda i poslušati njegov glas ili će ga odneti vreme, a u istoriji će ostati kratko zabeleženo i samo po zlu. Neka nikoga ne čudi što se Srbija letos digla cela na noge zbog Kosova. Kosovo je sam centar njene istorije, njene kulture, njenog pamćenja. Svaki narod ima onu ljubav koja večno greje njegovo srce, a za Srbiju je to Kosovo. Zato će Kosovo ostati u Srbiji i to neće biti na štetu Albanaca. Albancima na Kosovu mogu da poručim da u Srbiji nikome nije bilo teško da živi zato što nije Srbin. Srbija je oduvek bila otvorena za sve i one koji nisu imali kud i one koji su imali kud, za siromašne i bogate, za srećne i očajne, za one koji su samo u prolazu i za one koji žele da ostanu. Nije htela Srbija samo zle i rđave ljude pa makar i da su Srbi. Svi Albanci na Kosovu koji veruju drugim ljudima i poštuju druge ljude na Kosovu i u Srbiji u svojoj su zemlji. Njih molim da se udruže protiv zla i mržnje svojih šovinista, jer oni ne nanose samo zlo Srbima i Crnogorcima, već i sopstvenom albanskom narodu. Brukaju ga pred svetom, sramote ga pred svojom decom, vređaju mu sopstveno dostojanstvo. U to ime pozivam Albance širom Kosova da o mirnom snu, spokojnom školovanju i bezbrižnoj igri srpskih i crnogorskih devojčica i dečaka brinu albanske majke i očevi umesto odreda milicije i vojske, ne samo zato što je takva podela brige efikasnija, već zato što je ljudskija, poštenija, što priliči socijalizmu i idealima za koje se svi u Jugoslaviji borimo, a jugoslovenske narode, radničku klasu, omladinu, komuniste podsećamo da pre pola veka Španija nije bila daleko. Mnogi su tada pošli na njene barikade u borbu protiv terora i mržnje. Na Kosovu danas haraju teror i mržnja, a Kosovo je u našoj jugoslovenskoj zemlji. Za borbu protiv kosovskog zla nije potrebno da bude položen život kao nekad u Španiji treba samo da bude održana zakletva koju smo mi Jugosloveni položili jedni drugima 1941. godine da ćemo u jedinstvu i bratstvu deliti sve i dobro i zlo, pobedu i nepravdu i siromaštvo, graditi novi bolji svet. ”

„ Drugarice i drugovi, prekosutra u ponedeljak ovde počinje Konferencija Saveza komunista Srbije koja je posvećena reformi. Reforma koju treba da izvedemo tiče se velikih društvenih promena koje moraju dogode što pre. Najvažnije promene treba da se dogode u oblasti privrede i ekonomije. Njima treba da se poveća standard čitavog društva, ali i svakog pojedinca. U oblasti političkog sistema promene treba da uspostave jedinstvo Srbije kao republike i njenu ravnopravnost sa drugim republikama u Jugoslaviji. Reformom treba da postignemo da se poboljša i popravi sve što je značajno za čovekov život: cene, lečenje, obrazovanje, informisanje, da se omogući uspešniji i slobodniji razvoj nauke i umetnosti, da naša kultura dopre do drugih zemalja i ljudi i doprinese progresivnim promenama u svetu i da se sve u društvu, a naročito u politici radi javno, a za rezultate rada odgovara obavezno i redovno. To je veliki program i mi ćemo ga ostvariti ako ostanemo odlučni i jedinstveni, kao što smo bili ovih meseci i kao što smo danas ovde. Takva reforma je izraz potreba radnih ljudi i građana Srbije i rukovodstvo Republike je shvata kao svoju obavezu pred onima koji su ga izabrali. Tom reformom idemo u susret promenama koje treba da se dogode u čitavoj Jugoslaviji. Ja sam uveren da će svi jugoslovenski narodi, svi građani Jugoslavije, naći u narednim mesecima snage da savladaju razlike, netrpeljivost i sukobe, da će zajednički, bratski uspeti da sačuvaju, obnove i razviju svoju zemlju. Titova Jugoslavija je tekovina borbe, rada i ljubavi svih jugoslovenskih naroda i narodnosti. Danas kada su nevolje pritisle Jugoslaviju svi zajedno treba da podignemo glas, da probudimo srce, upotrebimo pamet i ujedinimo snage da sačuvamo svoju zemlju. Jugoslaviju su stvarali u jednoj veličanstvenoj revoluciji jugoslovenski komunisti, jugoslovenska radnička klasa i jugoslovenski narodi. Ona neće izdahnuti za konferencijskim stolom kako se njeni neprijatelji nadaju. Jugoslavija stečena velikom borbom velikom će se borbom braniti.

Neka živi socijalistička Jugoslavija, naša domovina.

Neka živi slobodna i jedinstvena Socijalistička Republika Srbija.

Neka živi Beograd, glavni grad naše domovine večno otvoren za sve dobre ljude i za sve progresivne ideje.

Neka živi hrabrost sa kojom smo se uvek borili za slobodu i pravdu.

Živeli drugarice i drugovi svi ovde okupljeni na mitingu za bratstvo i jedinstvo, za Jugoslaviju i za nove lepše dane.

”