Prodajem: cipele za bebe, nikad nošene

Priča od šest reči o paru cipela za bebe smatra se ekstremnim primerom veoma kratke priče.

„Prodajem: cipele za bebe, nikad nošene.” (engl. „For sale: baby shoes, never worn.”) je veoma kratka priča od šest reči, popularno pripisana Ernestu Hemingveju, iako je veza sa njim malo verovatna.

Navodni postanak priče

Tvrdnja o Hemingvejevom autorstvu potiče iz nepotkrepljene anegdote o opkladi između njega i drugih pisaca. U pismu iz 1991. g. kanadskom humoristi Džonu Robertu Kolombu, pisac naučne fantastike Artur Č. Klark kaže: „On [Hemingvej] je navodno dobio opkladu od 10 dolara (nemala suma 20-ih godina 20. veka) od svojih kolega pisaca. Platili su bez reči. [...] Evo priče. Još uvek ne mogu da mislim o njoj bez plakanja — PRODAJEM. CIPELE ZA BEBE. NIKADA NOŠENE.”

Istorija

Ovaj članak iz novina The Spokane Press od 16. maja 1910. g. opisuje ranije objavljeni oglas koji se autoru učinio posebno tragičnim.

U izdanju The Spokane Press od 16. maja 1910. g. je objavljen članak pod naslovom „Tragedija bebine smrti je otkrivena u prodaji odeće”. U to vreme, nekoliko godina pre početka Hemingvejeve karijere pisca, on je imao samo deset godina.

Vilijam R. Kejn je 1917. g. objavio članak u časopisu The Editor gde je izložio osnovnu ideju o žalosnoj ženi koja je izgubila bebu i čak predložio naslov Male cipele, nikad nošene. U njegovoj verziji priče, cipele se poklanjaju, a ne prodaju. On pretpostavlja da bi to obezbedilo izvesnu utehu za vlasnika, jer bi ta druga beba imala barem direktnu korist.

Već 1921. g, priča je bila parodirana: julsko izdanje časopisa Judge te godine je objavilo verziju u kojoj su kolica za bebe zamenila cipele. Međutim, narator je opisao kako je kontaktirao prodavca da mu se izrazi saučešće, nakon čega je naratoru bilo rečeno da je do prodaje došlo zbog rođenja blizanaca, a ne samo jednog deteta.

Najranija poznata veza sa Hemingvejem bila je 1991. godine, trideset godina nakon njegove smrti. Ova tvrdnja se javlja u knjizi Pitera Milera pod nazivom „Objavi knjigu! Snimi film! — Saveti književnog agenta o tome kako da prodate svoje pisanje” (engl. Get Published! Get Produced!: A Literary Agent's Tips on How to Sell Your Writing.) Naveo je da mu je tu priču ispričao „renomirani novinski izdavač“ 1974. godine. Džon Robert Kolombo je 1992. godine odštampao pismo Artura Č. Klarka koje je ponovilo priču, uključujući i deo gde Hemingvej osvaja po 10 dolara od svojih kolega pisaca.

Ova veza sa Hemingvejem je pojačana predstavom za jednog čoveka pod nazivom Papa Džona Degrota, koja je debitovala 1996. g. Sa radnjom koja se događa tokom foto sesije časopisa Life 1959. godine, lik u predstavi izgovara tu frazu kao sredstvo za ilustraciju Hemingvejeve sažetosti. U časopisu Playbill, Degrot je branio svoj portret Hemingveja rekavši: „Sve u predstavi je zasnovano na događajima koje je opisao Ernest Hemingvej ili oni koji su ga dobro poznavali. Da li su se ove stvari zaista dogodile ili ne, to je nešto što nikada nećemo zaista saznati. Ali Hemingvej i mnogi drugi su tvrdili da jesu.“

Nasleđe

Pokušaj da se ispriča priča sa apsolutnim minimumom reči postao je poznat kao opšti koncept „veoma kratke priče” (engl. flash fiction). Ograničenje na šest reči je iznedrilo koncept Memoara od šest reči, uključujući zbirku objavljenu u obliku knjige 2008. g. od strane časopisa Smith Magazine i dva nastavka objavljena 2009. godine.