Ratovi Aleksandra Velikog
| Ratovi Aleksandra Velikog | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 |
 Ilirija Trakija | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
|
Aleksandar Veliki |
.svg){kind=small} Darije IIIPorus | ||||||
| Jačina | |||||||
|
Pešadija: 12.000 Makedonaca 7.000 saveznika 5.000 najamnika 7.000 Odriza, Tribala i Ilira 1.000 strelaca i tzv. Agrijana ukupno 4.500 Konjica: 1.800 makedonskih 1.800 tesalskih 600 iz ostale Helade 900 tračkih i peonskih izvidnika ukupno 4.500 |
Pešadija: 40.000 persijske pešadije 10.000 besmrtnika 30.000 grčkih plaćenika Konjica: 20.000 Iranaca 20.000 konjanika nekoliko desetina hiljada grčkih plaćenika | ||||||
Ratovi Aleksandra Velikog su bili ratovi u periodu od 335.-323. p. n. e.. Ratovi su dobili ime po njihovom glavnom akteru, makedonskom kralju Aleksandru III Velikom, a bili su vođeni protiv Ahmenidskog kraljevstva, zatim protiv lokalnih poglavica na istoku Pandžaba u Indiji. Aleksandar Veliki je bio jedan od najuspešnijih vojskovođa, ne samo antičke već i celokupne ljudske istorije. On je jedan od retkih vojnih komandanata koji nikada nije doživeo poraz na bojnom polju.
Aleksandar Veliki je na makedonski presto stupio nakon ubistva njegovog oca Filipa Makedonskog. Iskazao se kao sposoban vladar, odnoseći pobede sa nepunih 17 godina.
Aleksandar je smišljao planove za vojnu i ekonomsku ekspanziju Makedonije u Arapski svet. Planovi su se u principu i ispunili, ali Aleksandar nije dočekao konačni cilj svog pohoda, pošto je umro 323. p. n. e., čime su završeni ratovi Aleksandra Velikog.
Reference
[uredi | uredi izvor]Izvori o Aleksandrovim pohodima kojima danas raspolažemo žalosni su ostaci bogate literature koja je za ovaj period pisana. Oko 500 godina nakon Aleksandrovih pohoda, Arijan je sastavio istoriju pohoda. Otprilike u isto vreme Plutarh piše Aleksandrovu biografiju. Podatke je ostavio i Diodor sa Sicilije. Rimski senator iz vremena Avgusta, Kurcije Ruf, napisao je istoriju Aleksandrovih pohoda u 10 knjiga od kojih su danas sačuvane dve. Brojne podatke daju i Aleksandrovi generali koji su pisali dela u obliku dnevnika.
Pozadina
[uredi | uredi izvor]
Filip Veliki je 336. godine p.n.e, dok je pregovarao oko svadbe Kleopatre od Makedonije i Aleksandra I od Epira, biva ubijen od strane svog stražara. Filipov sin Aleksandar, koji je već unapred određen za naslednika prestola, biva proglašen za kralja od strane vojske.
Vest o Filipovoj smrti je u mnogim mestima izazvala revolt : Tebi, Atini, Tesaliji, i u tračkim plemenima.
Aleksandrova balkanska kampanja
[uredi | uredi izvor]Vest o Aleksandrovoj smrti navela je mnoge države Balkana da se pobune protiv makedonske hegemonije nadajući se da novi vladar, Filipov sin Aleksandar, nije dovoljno snažan da održi carstvo svoga oca. Pobunu su podigla tračka plemena na severu Makedonije, Tesalija, Atina i Teba. U gušenju ustanaka, Aleksandar je proveo 335. godinu p. n. e.
Aleksandar najpre pokreće vojsku na Grčku gde prodire do Korinta. Tesalci, Tebanci, Korinćani i Atinjani predaju se bez borbe. Potom je saznao da su se pobunila plemena Ilira i Tračana. Vojsku pokreće na sever i bez većih problema guši i ove ustanke. Tebanci ponovo dižu ustanak. Za njih je to bila fatalna greška. Aleksandar napada i razara grad. Atina je prinuđena da ponizno moli za mir. Vođa delegata, Fokion, uspeo je da izdejstvuje mir i Demostena spasi progona iz Atine. Osiguravši granice svoje države, Aleksandar je ostao slobodan da nastavi planove svoga oca. Sledeće, 334. godine p. n. e., Makedonija je objavila rat Persijskom carstvu.
Mala Azija
[uredi | uredi izvor]Ugušivši ustanke na Balkanu, Aleksandar je zimu 335/4. godine p. n. e. proveo u pripremama za pohod. Polovina ukupne makedonske snage (12.000 pešaka i 1.500 hetera) ostala je u Makedoniji pod Antipaterom da brani zemlju. U pripremama su Aleksandru pomogli Antipater i Parmenion koji su svoju odanost dokazali prilikom izmene na prestolu. U proleće 334. godine p. n. e. Aleksandar je prešao u Aziju. Sa kontingentima grčke vojske, armija je brojala oko 40.000 ljudi. Heleni su, međutim, tokom celog pohoda bili u zasenku. Vojska je prešla Helespont kod Sesta.
Bitka na Graniku
[uredi | uredi izvor]
Bitka kod Granika, za koju Arijan kaže da je „bila konjička bitka, ali je više ličila na pešadijsku…”,[1] odigrala se kada je u Atini arhont bio Ktesikle, a u Rimu neposredno pre toga bili izabrani konzuli Gaj Sulpicije i Lucije Papirije, kako saznajemo od Diodora sa Sicilije[2] (rano leto 334. p. n. e.), između Makedonaca i njihovih saveznika s jedne strane, i Persijanaca i grčkih plaćenika s druge. Do okršaja je došlo na reci Graniku, na Propontidi.[3]
Pobedom izvojevanom na reci Granik, Aleksandru je oslobođen put ka srcu Male Azije. Što se tiče Persijanaca, oni su odustali od pokušaja da zaustave njegov prodor, što je imalo za posledicu da se glavni grad Lidije i sedište lidijskog satrapa — Sard, ubrzo potom predao bez borbe. Osim toga, većina gradova u Eolidi i Joniji, među kojima je i Efes, dočekali su Aleksandra kao oslobodioca.[4]
Bitka kod Isa
[uredi | uredi izvor]
Nakon pobede kod Granika, Lidija i Sard predaju se bez borbe. Makedoncima je vrata otvorio i Efes. Milet i Halikarnas pružali su otpor (zbog većih persijskih kontogenata u njima), ali su savladani.
Persijskim otporom rukovodio je Mnemon koji je, nakon pada Halikarnasa, pobegao u Egeju sa namerom da u Grčkoj podigne ustanak protiv Aleksandra. Kod Grka se već budila nada da se mogu osloboditi makedonske hegemonije. Međutim, Mnemon je iznenada umro, pa je pohod propao. Padom Halikarnasa završeno je osvajanje zapadne Male Azije. Gordion, prestonica Frigije, predao se bez borbe. Tamo je Aleksandar presekao čvor kojim je bilo vezano uže oko kola sa jarmom. Time je ispunio obećanje da će postati gospodar Azije. Iz Gordiona je obalom Aleksandar krenuo ka Siriji. Maloazijski gradovi otvarali su mu vrata i dočekivali kao oslobodioca.
Persijski kralj Darije čekao je na dva dana udaljenom mestu od Amanske gore kroz koju se ulazi u Siriju. Do tog mesta su postojala dva puta, kroz samu Amansku goru i uz obalu. Aleksandar je izabrao put uz obalu. Darije je u međuvremenu napustio Siriju i uputio se u Kilikiju preko Amanske gore. Tako su se dve vojske mimoišle. Saznavši da mu je neprijatelj iza leđa, Aleksandar je okrenuo svoju vojsku i sa Darijem se susreo kod reke Isa. U bici koja je usledila, Aleksandar je ranjen u bedro. Darije je poražen i nateran u bekstvo. U logoru je ostavio svoju porodicu koju je Aleksandar zarobio. Persijske žrtve bile su ogromne (oko 100.000 ljudi), a makedonske neuporedivo manje (manje od 500). Ove brojke potiču od Ptolemeja, Aleksandrovog komandanta. Verovatno su bile mnogo manje.
Nakon bitke kod Isa, Aleksandar je osvojio čitavu Malu Aziju. Darije mu je poslao ponudu za mir i zadržavanje osvojenih teritorija. Aleksandar je bez razmišljanja odbio.
Opsada Tira
[uredi | uredi izvor].jpg)
Opsada Tira je trajala 10 meseci (novembar 333. p. n. e. — avgust 332. p. n. e.). Tir je strateški važan grad na obali Fenikije, odnosno današnjem Libanu. Aleksandar Makedonski ga je opsedao 10 meseci. Ljut zbog tako duge opsade 30.000 stanovnika je ubio ili prodao kao roblje.
Aleksandar Makedonski nije mogao da osvoji grad, pa ga je blokirao mesecima, ali se Tir nije predavao. Novi grad Tir je bio smešten na ostrvu i imao je jako dobra utvrđenja, u potpunosti okružena morem. Onda Aleksandar Makedonski koristi zidane ostatke od glavnog dela Tira na obali da sagradi morski put dug oko 1 km.
Tada je usledio zajednički udar kiparske i feničanske flote sa pešadijom i opsadnim spravama. Pešadija i opsadne sprave deluju koristeći izgrađeni put. Tek pomoću opsadnih sprava u dosegu zidina Aleksandar uspeva da se probije u grad.
Tokom opsade Aleksandar dobija pismo od Darija III u kome mu Darije nudi mir. Obećava da će platiti otkupninu za svoju porodicu, koju mu je Aleksandar zarobio. Nudi mu sve zemlje zapadno od Eufrata i da stvore prijateljski savez. Aleksandar ne pristaje. On hoće sve.
Aleksandar Makedonski je bio toliko ljut zbog tako žestoke odbrane grada Tira i zbog velikog gubitka ljudi, vremena i sredstava da je odlučio da se osveti. Uništava pola grada, masakrira ogroman broj građana Tira, a preostale prodaje kao roblje.
Kasnije sam pomaže da se rašire priče o strašnom masakru, koje je počinio u Tiru, sa ciljem da se u idućim bitkama gradovi odmah predaju. Jer ko se ne preda odmah neće biti pošteđen. Na taj način Aleksandar je oslabio borbeni moral branilaca.
Egipat
[uredi | uredi izvor]
Aleksandar je od Tira nastavio dalje ka jugu. Gaza mu je pružila jači otpor, ali je i ona brzo savladana. Egipat je od 340. godine p. n. e. ponovo bio u rukama Persijanaca. Persijanci su vršili skrnavljenja egipatskih svetinja. Vrhunac je bio ubistvo svetog bika Apisa. Zbog toga su Makedonci u Egiptu dočekani kao oslobodioci. Persijski satrap nije pružao otpor. Aleksandar je ušao u Memfis gde je proglašen novim faraonom. Suprotno Ahemenidima, Aleksandar je pokazao puno poštovanje prema egipatskim božanstvima prinoseći žrtvu biku Apisu. U Egiptu je priredio takmičenja u gimnastici i upoznao stanovnike sa grčkom kulturom i umetnošću. Aleksandar je proglašen sinom boga Ra.
Civilna vlast ostala je Egipćanima. Na vojne položaje postavljeni su Makedonci, a finansijska uprava je izdvojena. Na proleće 331. godine p.n. e. Aleksandar je postavio kamen temeljac novom gradu na ušću Nila. Grad je nazvao svojim imenom — Aleksandrija. Odličan položaj obezbedio je Aleksandriji uspon tokom čitave antike. Aleksandrija je postala centar helenističke kulture i bila je, uz Kartaginu, najveća luka na Sredozemlju.
Aleksandar je iz Egipta preduzeo dugačak i opasan put kroz libijsku pustinju do oaze Sivah. Tamo je posetio Amonov hram gde je imao pristup najsvetijim delovima hrama. U hramu je ušao sam, a šta se unutra događalo, Aleksandar je zadržao za sebe do kraja života.
Osvajanje Persije
[uredi | uredi izvor]
Osvojivši Egipat, Aleksandar se uputio natrag u Aziju. Nedaleko od Vavilona, kod Gaugamele, čekala ga je ogromna persijska vojska od skoro 1.400.000 vojnika. Bitka kod Gaugamele (331. p. n. e.) odlučila je sudbinu Persijskog carstva. Darije je ponovo poražen i prinuđen na bekstvo u pravcu Medije. Aleksandar se nakon pobede proglasio kraljem Azije. Aleksandrovoj vojsci Vavilon otvara vrata bez borbe. Aleksandar je naredio da se obnove hramovi koje je porušio Kserks 485. godine p. n. e. Potom je prineo žrtvu bogu Marduku. Suza je Aleksandru takođe otvorila vrata bez borbe. Potom se Aleksandar probio kroz Persijska vrata i upao u Persepolj, početkom 330. godine p. n. e. Suprotno svome običaju, Aleksandar je dopustio vojnicima da ga opljačkaju i spale.
Persijski velikaši na čelu sa Besom svrgli su Darija i ubili ga. Aleksandar je njegovo telo pronašao kod Hekatonpila. Potom se proglasio kraljem Azije i osvetnikom Ahemenida. Poveo je rat protiv Darijevih ubica.
Borbe u Baktriji i Sogdijani
[uredi | uredi izvor]Razdoblje od 330. do 327. godine p. n. e. Aleksandar je proveo u ratovima u Baktriji i Sogdijani protiv satrapa Besa i Spitamena. Bile su to najteže godine Aleksandrovih ratovanja. Zeblje u kojima su se borili bile su potpuno nepoznate, a priroda surova. Kako bi učvrstio svoju vlast, Aleksandar pristupa formiranju kolonija na persijskoj teritoriji.
Godine 329. p. n. e. Aleksandar je osvojio Baktriju. Iste godine je zarobljen i pogubljen uzurpator Bes, a borbu protiv Makedonaca nastavio je Spitamen. Borba je potrajala godinu dana nakon čega je Spitamen poražen, a Aleksandar osvaja Sogdijanu. Prema Kurciju Rufu, Spitamena je ubila njegova žena i odnela glavu Makedoncima.
Pohod na Indiju
[uredi | uredi izvor].jpg)
Indi su važili za najbrojniji narod sveta. Aleksandar je za pohod na Indiju pripremio veliku vojsku koju su činili i vojnici pristigli iz Evrope. Makedoncima je u Indiji prišao radža Taksile čiji je najveći neprijatelj bio pendžapski vladar Por. Granica je bila reka Hidaspo. Aleksandar je prijateljski dočekan u Taksili. Por ga je dočekao na granici država. Na obalama Hidaspa došlo je do četvrte i poslednje velike bitke koju je Aleksandar vodio (326. p. n. e.). Por se hrabro borio, ali je na kraju morao da se preda. Aleksandar mu je poštedeo život, ostavio mu kraljevsku titulu i čak mu uvećao državu. U njemu i Taksili sada je imao verne vazale.
Aleksandar je nastavio sa osvajanjima ka istoku boreći se protiv plemena koja nisu priznavala ničiju vlast. Makedonci su imali velike gubitke u borbi sa njima. Najistočnija tačka do koje su stigli jeste reka Hifasis. Vojska je, iscrpljena ratom, odbila da ga prati dalje. Ponegde se navodi da je to bio prvi i jedini Aleksandrov poraz koga su mu naneli njegovi sopstveni vojnici. Aleksandar je objavio povratak. Na obalama Hifasisa podignuto je 12 žrtvenika bogovima i stub na kojem je pisalo „Ovde se zaustavio Aleksandar”.
Osvajanje doline Inda
[uredi | uredi izvor]U povratku, ploveći Hidaspom, Aleksandar je pokorio mnoga plemena koja su svoju zemlju branila oružjem i odbijala da se predaju. Najopasnije borbe vođene su protiv Maljana i Oksidračana. Prilikom opsade maljanske prestonice, pronela se lažna vest da je Aleksandar poginuo što izaziva brojne pobune u istočnim osvojenim teritorijama. Aleksandar će ih ugušiti nakon povratka iz Indije.
Mesta u dolini Inda koja su prošli Aleksandrovi vojnici ne mogu se identifikovati jer je reka promenila tok. Aleksandar je poslao svog vojskovođu Kratera da sa jednim delom vojske osvoji Arahoziju i Drangijanu. Drugi deo vojske je dobio zadatak da sa kopna štiti od napada makedonsku flotu kojom je komandovao Nearh. Leta 325. godine Makedonci stižu do Patala gde počinje delta Inda. Time je pohod završen. Cela dolina Inda našla se pod kontrolom Makedonaca. Aleksandar je sam preduzeo ekspediciju za istraživanje delte Inda i doplovio je do Indijskog okeana.
Povratak
[uredi | uredi izvor]
Iz raznih delova carstva stizale su vesti o neredima. Aleksandar više nije smeo odlagati povratak. Izabrao je najopasniji i najteži put koji je vodio kroz surove predele Gedrozije. Prema Arijanu, muke koje je makedonska vojska pretrpela u svim pohodima ne mogu se porediti sa mukama koje je pretrpela u pustinjama Gedrozije.
Nearhova ekspedicija je poznata u detalje zahvaljujući Nearhovom brižljivo vođenom dnevniku. U njemu je zapisivao sve pojedinosti ekspedicije. Dnevnik je poslužio Arijanu kao glavni izvor za njegovu knjigu o Indiji. Ekspedicija je imala zadatak da pronađe pomorski put između Indije i Persijskog zaliva, ispita zalive i ostrva u blizini obale i utvrdi da li tamo ima naselja ili luka. Nearh je ostavio precizne podatke o udaljenosti između luka, o izgledu i običajima varvarskih naroda na koje je naišao, flori i fauni… Plovidba je trajala 80 dana. Nearh je krenuo iz luke Karači. Na obalama je stanovništvo bilo malobrojno i bezopasno. Makedonci su samo dva puta prinuđeni da se bore. Ekspedicija je kroz moreuz Ormuz uplovila u Persijski zaliv. Time je dokazala postojanje pomorskog puta između Mesopotamije i Indije.
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Arr, Anab. I 15
- ^ Diod, I 17. 1
- ^ Papazoglu 1995, str. 82.
- ^ Papazoglu 1995, str. 83.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Papazoglu, Fanula (1995). Beograd. Skripta Internacional. str. 82. ISBN 978-86-7118-001-6.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]| Normativna kontrola: Državne |
|---|
