Carigradski mir (1800)
Carigradski mir je sklopljen 2. aprila 1800. između Osmanskog carstva i Ruske imperije, što je najavilo stvaranje Republike Sedam ostrva, prve autonomne grčke države od pada Vizantijskog carstva.
Nova država se sastojala od Jonskih ostrva, sedam ostrva u blizini zapadne obale Grčke, koja su vekovima bila pod vlašću Venecije i tako izbegla osmansko osvajanje, za razliku od grčkog kopna. Nakon pada Mletačke republike 1797. godine, ostrva su došla pod francusku vlast. U početku popularni, Francuzi su brzo otuđili Grke svojom antiklerikalnom politikom, a posebno ostrvsko plemstvo, svojim republikanskim idealima. Godine 1798. Rusi i Osmanlije su pokrenuli zajedničku ekspediciju na ostrva koja su držali Francuzi, koja je kulminirala zauzimanjem Krfa 1799. Nakon toga, predstavnici ostrvskog plemstva otišli su u osmansku prestonicu, Konstantinopolj, i rusku prestonicu, Sankt Peterburg, kako bi se obezbedila samouprava ostrva. Rezultirajući pregovori doveli su do stvaranja Republike Sedam ostrva kao federalne republike pod vlašću osmanskog sultana. Istovremeno je donet konzervativni i reakcionaran ustav, takozvani „Vizantijski ustav“, koji je učvrstio dominaciju plemstva u ostrvskim poslovima. U praksi, ostrva su ostala pod ruskim, a ne pod osmanskim uticajem a domaći politički razvoj doveo je do usvajanja novog ustava već 1801. Sama Republika će opstati do 1807, kada je pripojena Napoleonovomovom francuskom carstvu prema Tilzitskom miru.
Istorija
[uredi | uredi izvor]Jonska ostrva (Krf, Paksi, Zakintos, Kefalonija, Lefkada, Itaka i Kitera) zajedno sa nekolicinom eksklava na kopnu Epira, odnosno priobalnim gradovima Parga, Preveza, Vonica i Butrint, bili su mletački posedi vekovima i bili su jedini deo grčkog sveta koji je izbegao osvajanje od strane Osmanskog carstva. Nakon pada Mletačke republike 1797. godine, ostrva su došla pod francusku kontrolu, a francuske trupe su se iskrcale na Krf 28. juna 1797. godine. Francuzi su dočekani otvorenih ruku a radikalne ideje Francuske revolucije su sprovedene ukidanjem lokalnog plemstva i postavljanjem demokratskih režima i lokalne samouprave na ostrvima.[1] Kampoformijskim mirom, ostrva su pripojena kao francuski departmani.[2]
Francusko prisustvo je bilo negodovano od strane lokalne aristokratije, tada lišene privilegija, dok su veliki porezi i antiklerikalizam Francuza ubrzo učinili nepopularnim i među širokim delovima običnog stanovništva. Nakon francuske invazije na Egipat, francusko prisustvo na Jonskim ostrvima izazvalo je protivljenje Osmanlija i Ruskog carstva. U jesen 1798. zajednička rusko-osmanska flota je proterala Francuze sa drugih ostrva i konačno zauzela Krf u martu 1799, dok je autonomni osmanski moćnik Ali-paša iz Janjine iskoristio priliku da od Francuza zauzme Butrint, Prevezu i Vonicu. Na svim ostrvima koja su zauzeli, Rusi su postavili privremene uprave plemića i građana. Ubrzo su ruske vlasti pozvale plemićke skupštine da preuzmu upravljanje Jonskim ostrvima, čime su povratile prethodni status kvo. Dana 6. maja, komandanti dve flote objavili su da će Jonska ostrva činiti unitarnu državu kojom će upravljati Senat u gradu Krfu, sastavljen od po tri predstavnika sa Krfa, Kefalonije i Zakintosa, dva sa Lefkade i po jedan iz Itake, Kitere i Paksija. Mletački plemić Anđelo Orio, poslednji venecijanski guverner Argostolija, postavljen je za šefa Senata, kome je povereno stvaranje ustava za novu državu. Oriov ustav predviđao je potpuno aristokratski režim, sa svakim ostrvom na čelu sa Velikim savetom sastavljenim od plemića i više buržoazije. Veliki saveti bi birali senatore. Svako ostrvo bi zadržalo lokalnu administraciju i riznicu, ali bi centralna riznica postojala na Krfu. Senat je bio krajnja izvršna vlast, a njegov predsedavajući šef države. Malo veće od 40 bi bilo izabrano od strane Velikog veća tri najveća ostrva, i bilo bi odgovorno za pravdu, izbor zvaničnika i savetovanje o zakonodavstvu.[3]
Senat je 21. juna 1799. odlučio da pošalje dvanaestočlanu delegaciju u Carigrad i Sankt Peterburg da izrazi zahvalnost sultanu i caru, ali i da se založi za obnovu pomorske i kopnene granice ostrva povlačenjem Ali-paše iz Butrinta, Preveze i Vonice i njihovo priznanje kao nezavisne države. Pošto je Anđelo Orio bio u delegaciji, na mestu šefa Senata zamenio ga je grof Spiridon Georgios Teotokis. Jednom u Carigradu, delegacija je brzo shvatila da Porta nije zainteresovana za priznavanje nezavisnosti ostrva, već za stvaranje vazalne države pod osmanskom vlašću. Na predlog ruskog ambasadora Vasilija Tomare, delegacija je ostalim ambasadorima podnela memorandum kojim se traži priznanje ostrva kao nezavisne i savezne države, pod zaštitom evropskih sila. Dva delegata, krfski grof Antonio Marija Kapodistrijas i zakintski grof Nikolaos Gradenigos Sigur Dezilas ostali su u Konstantinopolju da vode pregovore sa Portom, dok je Orio i još jedan delegat, Kladas, trebalo da predstavljaju Jonski problem u Sankt Peterburgu.[3]
Pregovori i međusobna rivalstva između Rusije, Porte i ostrvljana doveli su do potpisivanja Carigradskog mira 21. marta 1800. godine, kojim je stvorena prva autonomna grčka država od pada Vizantijskog carstva.[4] Prema odredbama mira, Jonska ostrva bi bila unitarna, autonomna država, pod nazivom Republika sedam ujedinjenih ostrva (grč. Πολιτεια των Επτα Ενωμενων Νησων). Sledila bi davno uspostavljeni model Republike Raguze, koja bi bila aristokratska republika predvođena „primatima i uglednicima“, i pod osmanskim suzerinetom, u znak čega bi sultanu plaćali godišnji danak od 75.000 pijastara. Ovo je bila pobeda za sultana, a razočaranje za ostrvljane, kojima je u proklamacijama vaseljenskog patrijarha carigradskog Grigorija V i šefa ruske flote admirala Fjodora Ušakova obećano pravo da biraju sopstveni oblik vladavine. Ustav nove države, kada bude usaglašen, biće odobren od strane potpisnica. Kako je novoj državi nedostajalo vojnih snaga, ruske i osmanske snage će ostati da čuvaju njene tvrđave i garantuju njenu bezbednost do kraja rata protiv Francuske.
Kopnene eksklave Parga, Vonica, Preveza i Butrint, prešle bi pod osmansku kontrolu, ali bi uživale poseban status sličan onom podunavskih kneževina: imale bi posebne privilegije u pogledu praktikovanja hrišćanske religije i vršenja pravde, i nijedan musliman ne bi smeo da poseduje zemlju ili da se tu nastani, osim osmanskog podanika. Oporezivanje je takođe bilo ne više nego što je bilo pod mletačkom vlašću, a najavljeno je i dvogodišnje oslobađanje od poreza da bi se oporavili od posledica francuske vladavine i rata.[4]
Joanis Kapodistrijas i Sigouros Desilas su sastavili nacrt novog ustava i dizajnirali novu zastavu države. Takozvani „vizantijski“ ustav, kako je sastavljen u Carigradu, sastojao se od 37 članova. Ona je predviđala aristokratsku federalnu republiku, sa lokalnom administracijom na svakom ostrvu, na čelu sa tri sindikata, koja bi se birala svake godine iz Velikog veća plemića svakog ostrva. Sindici su izabrali pritanija za šefa administracije na četvoromesečni mandat. Senat na Krfu je ostao najviši organ savezne države, sastavljen od predstavnika ostrva. Njen predsedavajući, arhont, bio je šef države. U skladu sa reakcionarnim idejama oličenim u ustavu bila je i nova zastava, sa venecijanskim lavom Svetog Marka koji drži snop od sedam strela, koji simbolizuju ostrva, i Bibliju; radikalniji predlozi, kao što je feniks u usponu, su odbačeni.[5] Dana 1. novembra 1800. delegate je primio veliki vezir i uručio im novi ustav, papir kojom se priznaje autonomija Republike i reguliše njen odnos prema Porti, kao i novu zastavu. Zatim ih je svečana povorka dovela do Vaseljenske Patrijaršije u Fanaru, gde je patrijarh Neofit VII blagoslovio zastavu nove države. Ujedinjeno Kraljevstvo je u januaru 1801. priznalo mir.
Novi režim predviđen u „vizantijskom“ ustavu pokazao se kratkotrajnim, pošto je reakcija naroda dovela do usvajanja novih ustava 1801. i 1803. godine. Republika Sedam ostrva je opstala do ponovnog uspostavljanja francuske vlasti 1807, nakon Tilzitskog mira. Britanci su ubrzo optužili Francuze za robovlasništvo i 1809. preuzeli kontrolu nad većinom ostrva; Krf se predao nakon ostavke Napoleona 1814. 1815. Britanci su osnovali Sjedinjene Države Jonskih ostrva.
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros - hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 383. ISBN 978-960-213-100-8.
- ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros - hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 385. ISBN 978-960-213-100-8.
- ^ a b Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros - hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 392. ISBN 978-960-213-100-8.
- ^ a b Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros - hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 393. ISBN 978-960-213-100-8.
- ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros - hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 394. ISBN 978-960-213-100-8.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Moschonas, Nikolaos (1975). "Τα Ιόνια Νησιά κατά την περίοδο 1797-1821" [Jonska ostrva u periodu 1797-1821]. In Christopoulos, Georgios A. & Bastias, Ioannis K. (eds.). Ιστορία του Ελληνικού Έθνους, Τόμος ΙΑ΄: Ο Ελληνισμός υπό ξένη κυριαρχία (περίοδος 1669 - 1821), Τουρκοκρατία - Λατινοκρατία [History of the Greek Nation, Volume XI: Helenizam pod stranom vlašću (period 1669 - 1821), turkokratija – latinokratija].