Pređi na sadržaj

Međunarodni olimpijski komitet

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
International Olympic Committee
Međunarodni olimpijski komitet
MotoBrže, Više, Jače - Zajedno
(lat. Citius, Altius, Fortius - Communiter)
Osnovana23. jun 1894.; pre 130 godina (1894-06-23)
Datum osnivanja23. jun 1894.; pre 130 godina (1894-06-23)
TipSportska organizacija
SedišteLozana, Švajcarska
Članovi105 aktivnih članova,
32 honorarna člana i
1 počasni član
Službeni jezicifrancuski, engleski
i jezik zemlje domaćina po potrebi
Počasni predsednikBelgija Žak Rog
PredsednikNjemačka Tomas Bah
PotpredsedniciKina Ju Zaićing; Španija Huan Antonio Smaranh; Turska Ugur Erdener; Sjedinjene Američke Države Anita De Franc
Generalni direktorBelgija Kristof De Keper
Veb-sajtwww.olympic.org

Međunarodni olimpijski komitet (MOK; engl. International Olympic Committee, IOC, fr. Comité international olympique, CIO) je međunarodna sportska organizacija sa sedištem u Švajcarskoj, u gradu Lozani. Osnovana je 23. juna 1894. na kongresu u Parizu, pod idejnim vođstvom barona Pjera de Kubertena. Njegova ideja je bila oživeti oblik takmičenja poznat u staroj Grčkoj po modelu sportskog međunarodnog takmičenja najvišeg ranga. Na istom kongresu je odlučeno da će domaćin I Olimpijskih igara biti Atina, pa je za godinu održavanja odabrana 1896.[1]

MOK je upravno telo Nacionalnih olimpijskih komiteta (NOK) i svetskog „Olimpijskog pokreta”, što je naziv MOK-a za sve subjekte i pojedince uključene u Olimpijske igre. Od 2020. godine, MOK je zvanično priznao 206 Nacionalna olimpijska komiteta. Aktuelni predsednik MOK-a je Nemac Tomas Bah, koji je nasledio Žaka Roga iz Belgije u septembru 2013. godine.[2]

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Zgrada MOK-a u Lozani, Švajcarska.

MOK je osnovao Pjer de Kuberten 23. juna 1894. godine sa Demetriosom Vikelasom kao prvim predsednikom. Od aprila 2019. njegovo članstvo broji 95 aktivnih članova, 44 počasna člana, jednog počasnog predsednika (Žak Roga) i jednog počasna člana (Henri Kisindžera).[3] MOK je vrhovni autoritet modernog olimpijskog pokreta širom sveta.

MOK organizuje moderne Olimpijske igre i Olimpijske igre mladih (OIM), koje se održavaju leti i zimi, svake četiri godine. Prve Letnje olimpijske igre održane su u Atini u Grčkoj 1896. godine; prve Zimske olimpijske igre bile su u francuskom Šamoniju 1924. Prve letnje OIM bile su u Singapuru 2010. godine, a prve Zimske OIM u Inzbruku 2012. godine.

Do 1992. su se letnje i zimske olimpijske igre održavale iste godine. Nakon te godine, međutim, MOK je Zimske olimpijske igre premestio na parne godine između Letnjih igara, kako bi pomogao u razdvajanju planiranja dva događaja, i poboljšao finansijski bilans MOK-a, koji prima proporcionalno veći prihod u godinama Olimpijskih igra.

Generalna skupština UN je 2009. MOK-u dala status stalnog posmatrača. Ova odluka je omogućava MOK-u da se direktno uključi u dnevni red UN-a i da prisustvuje sastancima Generalne skupštine UN-a na kojima može uzeti reč. Generalna skupština je 1993. odobrila Rezoluciju za dodatno učvršćivanje MOK-UN saradnje oživljavanjem Olimpijskog primirja.[4]

MOK je u novembru 2015. dobio odobrenje za izgradnju novog sedišta u Lozani. Procenjeno je da će troškovi projekta iznositi 156 miliona dolara.[5] MOK je 11. februara 2019. najavio da će „Olimpijsku kuću” otvoriti 23. juna 2019. godine, što je i učinjeno a to se poklopilo sa 125 godišnjicom postojanja.[6] Olimpijski muzej ostaje u Ušiju u Lozani.[7]

Predsednici MOK-a

[uredi | uredi izvor]

Predsednici MOK-a se biraju na kongresima na period od više godina. Postoje inicijative da se zbog potencijalno velikog uticaja koje predsednik ima na celi Olimpijski pokret, pa i konkretnih problema vezanih uz korupciju, mandat predsednika i članova ipak ograniči, a izbor napravi transparentnijim. Do sada su, međutim, predsednici bili birani na period od više godina, tako da je do sada ukupno bilo samo 8 predsednika MOK-a:

Sedište MOK-a (levo) i olimpijski muzej (desno) u Lozani.
Predsednik Mandat
Kraljevina Grčka Demetrios Vikelas 1894 - 1896
Francuska baron Pjer de Kuberten 1896 - 1925
Belgija grof Anri de Baile-Latur 1925 - 1942
Švedska Zigfrid Edstrem 1942 - 1952
Sjedinjene Američke Države Ejveri Brandidž 1952 - 1972
Republika Irska lord Majkl Kilanin 1972 - 1980
Španija Huan Antonio Samaran 1980 - 2001
Belgija Žak Rog 2001 - 2013
Njemačka Tomas Bah 2013 - danas

Članovi MOK-a

[uredi | uredi izvor]
Za više informacija pogledajte: Spisak članova Međunarodnog olimpijskog komiteta
Prvi MOK, na Igrama u Atini 1896.

Broj svih aktivnih članova MOK-a ne može biti veći od 115. Kada su imenovani, oni postaju članovi MOK-a u svojim zemljama, a ne predstavnici svojih zemalja u MOK-u.

Kategorije članova MOK-a uključuju:

Prestanak članstva

[uredi | uredi izvor]

Članstvo prestaje pod sledećim okolnostima:[8]

  • Ostavka: svaki član MOK-a može prekinuti svoje članstvo u bilo kom trenutku podnošenjem pismene ostavke predsedniku.
  • Nereizbor: svaki član MOK-a prestaje da bude član bez daljih formalnosti, ako ne bude ponovo ponovo izabran.
  • Starosna granica: svaki član MOK-a prestaje da bude član na kraju kalendarske godine tokom koje navrši 70 ili 80 godina. Svaki član koji se pridružio 1900-ih prestaje da bude član sa 80 godina, a svaki član koji se pridružio 2000-ih prestaje da bude član sa 70 godina.
  • Neprisustvovanje sednicama ili neuzimanje aktivnog učešća učešće u radu MOK-a dve uzastopne godine.
  • Prenos prebivališta ili glavnog centra interesa u zemlju koja nije bila njihova zemlja u vreme njihovog izbora.
  • Članovi izabrani kao aktivni sportisti prestaju da budu članovi prestankom da budu član Komisije sportista MOK-a.
  • Predsednici i pojedinci koji zauzimaju izvršne ili više rukovodeće pozicije u NOC-ima, svetskim ili kontinentalnim asocijacijama NOC-a, IF-ovima ili asocijacijama IF-ova, ili drugim organizacijama koje priznaje MOK prestaju da budu članovi nakon što prestanu da obavljaju funkciju koju su obavljali u to vreme njihovog izbora.
  • Isključenje: član MOK-a može biti isključen odlukom sednice ako je taj član izneverio svoju zakletvu ili ako sednica smatra da je taj član zanemario ili svesno ugrozio interese MOK-a ili se ponašao na način koji je nedostojan MOK-a.

Sportske federacije koje priznaje MOK

[uredi | uredi izvor]

MOK priznaje 82 međunarodne sportske federacije (IF):[9]

Počasti

[uredi | uredi izvor]

MOK dodeljuje zlatne, srebrne i bronzane medalje za tri najbolja takmičara u svakom sportskom događaju.

Ostale počasti.

Olimpijski marketing

[uredi | uredi izvor]

Tokom prve polovine 20. veka MOK je imao mali budžet.[17][18] Kao predsednik MOK-a od 1952. do 1972. godine, Ejveri Brundidž je odbacio sve pokušaje da se Olimpijske igre povežu sa komercijalnim interesima.[19] Brundidž je verovao da će korporativni interesi neopravdano uticati na donošenje odluka MOK-a.[19] Brundidžov otpor ovom izvoru prihoda naterao je organizacione komitete MOK-a da pregovaraju o sopstvenim sponzorskim ugovorima i upotrebi olimpijskih simbola.[19]

Kada je Brundidž penzionisan, MOK je imao 2 miliona dolara imovine; osam godina kasnije kasa je porasla, na 45 miliona američkih dolara.[19] Ovo je prvenstveno posledica promene ideologije ka širenju Igara kroz korporativno sponzorstvo i prodaju televizijskih prava.[19] Kada je Huan Antonio Samaranč izabran za predsednika MOK-a 1980. godine, njegova želja je bila da MOK učini finansijski nezavisnim.[18] Samaranč je imenovao kanadskog člana MOK-a Ričarda Paunda da predvodi inicijativu kao predsednik „Komisije za nove izvore finansija“.

Godine 1982, MOK je zadužio Međunarodni sport i slobodno vreme (ISL), švajcarsku kompaniju za sportski marketing, da razvije globalni marketinški program za Olimpijski pokret. ISL je razvio program, ali je ta firma zamenjena Meridijan menadžmentom, kompanijom u delimičnom vlasništvu MOK-a početkom 1990-ih. Godine 1989, član osoblja ISL Marketinga, Majkl Pejn, prešao je u MOK i postao prvi direktor marketinga organizacije. ISL, a zatim Meridijan su nastavili da obavljaju svoju ustaljenu ulogu kao agenti prodaje i marketinga MOK-a do 2002. godine.[20][21] U saradnji sa ISL Marketingom i Meridijan menadžmentom, Pejn je dao veliki doprinos stvaranju više milijardi dolara vrednog sponzorskog marketinškog programa za organizaciju, koji je zajedno sa poboljšanjima u TV marketingu i poboljšanim finansijskim upravljanjem, pomogao da se obnovi finansijska održivost MOK-a.[22][23][24]

Prihod

[uredi | uredi izvor]

Olimpijski pokret ostvaruje prihod kroz pet velikih programa.

  • Partnerstva za emitovanje, kojima upravlja MOK.
  • Komercijalno sponzorstvo, organizovano kroz MOK-ov svetski TOP program.
  • Domaće sponzorstvo, kojim upravljaju Organizacioni komiteti za Olimpijske igre (OCOG).
  • Prodaja karata.
  • Programi licenciranja u zemljama domaćinima.

OCOG komiteti su odgovorni za domaće sponzorstvo, prodaju karata i programe licenciranja, pod upravom MOK-a. Olimpijski pokret je ostvario ukupno više od 4 milijarde američkih dolara (2,5 milijardi evra) prihoda tokom olimpijske četvorogodišnjice od 2001. do 2004. godine.

Raspodela prihoda
MOK deli deo svog prihoda organizacijama širom Olimpijskog pokreta kako bi podržao održavanje Olimpijskih igara i promovisao razvoj sporta širom sveta. MOK zadržava približno 10% prihoda od Olimpijskog marketinga za operativne i administrativne troškove.[25] Za period 2013–2016, MOK je imao prihode od oko 5,0 milijardi američkih dolara, od čega je 73% bilo od prava na emitovanje, a 18% od Olimpijskih partnera. Organizacioni komitet Rija 2016. dobio je 1,5 milijardi dolara, a Organizacioni komitet Sočija 2014. godine 833 miliona dolara. Nacionalni olimpijski komiteti i međunarodne federacije su dobile po 739 miliona dolara.[25]

U julu 2000. godine, kada je Los Anđeles Tajms izvestio o tome kako MOK preraspodeljuje profit od sponzorstava i prava na emitovanje, istoričar Bob Barni je izjavio da „nije uočio pitanja korupcije u MOK-u“, ali je primetio da postoje „pitanja neodgovornosti“.[26] Kasnije je primetio da kada su u centru pažnje sportisti, to ima „moć da pomrači utiske skandala ili korupcije“, u pogledu procesa kandidature za Olimpijske igre.[27]

Organizacioni komiteti za Olimpijske igre

[uredi | uredi izvor]

IOC obezbeđuje TOP programske priloge i prihod od emitovanja OCOG-ima za podršku organizovanja Olimpijskih igara:

  • Prihod TOP programa: dva OCOG-a svake olimpijske četvorogodišnjice generalno dele približno 50% prihoda TOP programa i doprinosa u naturi, pri čemu se približno 30% obezbeđuje letnjem OCOG-u i 20% zimskom OCOG-u.
  • Prihodi od emitovanja: MOK doprinosi OCOG-u sa 49% prihoda od emitovanja Olimpijskih igara za svaku igru. Tokom olimpijske četvorogodišnjice 2001–2004, Organizacioni komitet Solt Lejka 2002. je dobio 443 miliona dolara, 395 miliona evra prihoda od emitovanja od MOK-a, a Organizacioni komitet Atine 2004 je dobio 732 miliona dolara, 690 miliona evra.
  • Prihodi od domaćih programa: Organizacioni komiteti za Olimpijske igre ostvaruju značajan prihod od domaćih marketinških programa kojima upravljaju u zemlji domaćinu, uključujući domaća sponzorstva, prodaju karata i licenciranje.

Nacionalni olimpijski komiteti

[uredi | uredi izvor]
Za više informacija pogledajte: Nacionalni olimpijski komitet

Nacionalni olimpijski komiteti dobijaju finansijsku podršku za obuku i razvoj svojih olimpijskih timova, olimpijskih sportista i olimpijskih nada. MOK distribuira najveći prihod od programa svakom NOC-u. MOK takođe doprinosi prihodima od emitovanja Olimpijskih igara Olimpijskoj solidarnosti, organizaciji MOK-a koja pruža finansijsku podršku NOC-ima sa najvećim potrebama. Kontinuirani uspeh TOP programa i olimpijskih sporazuma o emitovanju omogućio je MOK-u da pruži povećanu podršku NOC-ima sa svakim olimpijskim četvorogodištem. MOK je obezbedio približno 318,5 miliona američkih dolara nacionalnim olimpijskim komitetima za četvorogodišnji period 2001–2004.

Međunarodne olimpijske sportske federacije

[uredi | uredi izvor]

MOK je najveći pojedinačni izvor prihoda za većinu IOSF-a, sa doprinosima koji im pomažu u razvoju njihovih sportova. MOK pruža finansijsku podršku za 28 IOSF-a olimpijskih letnjih sportova i sedam IOSF-a zimskih olimpijskih sportova. Konstantno rastuća vrednost olimpijskih prenosa omogućila je MOK-u da značajno poveća finansijsku podršku IOSF-ima sa svakim uzastopnim Igrama. Sedam zimskih sportova je podelilo 85,8 miliona dolara, 75 miliona evra prihoda od emitovanja u Solt Lejku 2002.

Druge organizacije

[uredi | uredi izvor]

MOK doprinosi prihodima od olimpijskog marketinga u programe različitih priznatih međunarodnih sportskih organizacija, uključujući Međunarodni paraolimpijski komitet (IPC) i Svetsku antidoping agenciju (WADA).

Zabrinutost za životnu sredinu

[uredi | uredi izvor]

MOK priznaje da Olimpijske igre zahtevaju značajne ekološke resurse, aktivnosti i građevinske projekte koji bi mogli biti štetni po životnu sredinu grada domaćina.[28] Godine 1995, predsednik MOK-a Huan Antonio Samaranh izjavio je, „Međunarodni olimpijski komitet je odlučan u osiguravanju da životna sredina postane treća dimenzija organizacije Olimpijskih igara, prva i druga su sport i kultura.”[29] Postupajući u skladu sa ovim saopštenjem, 1996. godine MOK je dodao „životnu sredinu” kao treći stub svojoj viziji za Olimpijske igre.[30] MOK zahteva od gradova koji konkurišu za održavanje Olimpijskih igara da obezbede sveobuhvatnu strategiju zaštite životne sredine u pripremi za udomljavanje igara, i po okončanju igara.[31] Ova inicijativu je najviše došla do izražaja 2000. godine, kada je Pekinški organizacioni odbor za Olimpijske igre u Pekingu razvio strategiju „zelenih olimpijskih igra”. Nastojanja na Letnjim olimpijskim igrama u Pekingu 2008. u cilju organizovanja ekološki prihvatljivih igara rezultirali su sa preko 160 projekata koji su ispunili cilj „zelenih” igara kroz poboljšanje kvaliteta vazduha i kvaliteta vode, implementaciju održivih izvora energije, poboljšano upravljanje otpadom i obrazovanje o životnoj sredini. Ovi projekti su uključivali preseljenje ili zatvaranje industrijskog pogona, zamenu peći, uvođenje novih standarda emisije i strožu kontrolu saobraćaja.[32] Većina ovih mera usvojena je privremeno, i iako su ostvarena stvarna poboljšanja (posebno u kvalitetu vazduha), većina tih poboljšanja je nestala godinu dana nakon igara. Iako su ova poboljšanja bila kratkog daha, uključivanje MOK-ovih politika zaštite okoliša u ocenjivanje i odabir gradova domaćina pokazuje korporativnu odgovornost na kojoj se može nadograđivati u godinama koje dolaze. Detaljni okviri za ekološku održivost objavljeni su za Zimske olimpijske igre 2018. i Letnje olimpijske igre 2020. u Pjongčangu u Južnoj Koreji i Tokiju u Japanu.[33][34]

MOK pristupi

[uredi | uredi izvor]

MOK ima četiri glavna pristupa za rešavanje zdravstvenih problema životne sredine tokom izgradnje i odvijanja takmičenja Olimpijskih igara. Prvo, Komisija za održivost i nasleđe MOK-a se fokusira na to kako MOK može poboljšati strategije i politike povezane sa zdravljem životne sredine tokom procesa izbora gradova domaćina Olimpijskih igara.[35] Drugo, svaki grad kandidat mora dostaviti MOK-u informacije o stanju životne sredine, poput kvaliteta vazduha i procene uticaja na životnu sredinu. Treće, svakom gradu domaćinu je data mogućnost da deklariše „obećanja” za rešavanje specifičnih ili opštih zdravstvenih aspekata životne sredine pri održavanju Olimpijske igre. Četvrto, MOK podstiče sve gradove domaćine da sarađuju sa Ujedinjenim nacijama kako bi radili na postizanju zdravstvenih ciljeva životne sredine.[36] Ultimatno, MOK koristi ova četiri glavna pristupa u pokušaju da umanji negativne uticaje po zdravlje životne sredine u gradu domaćinu.

Efekti konstrukcije olimpijskih objekata na vazduh

[uredi | uredi izvor]

Gradovi domaćini Olimpijskih igara imaju dve primarne brige: zagušenje saobraćaja i zagađenje vazduha, što može dovesti do narušavanja kvaliteta vazduha tokom i nakon izgradnje olimpijskih objekata.[37] Istraživanje sprovedena tokom Olimpijskih igara u Pekingu identifikovala su čestice - mereno u smislu PM10 (količina aerodinamičkog prečnika čestica ≤10 μm u datoj količini vazduha) - kao glavni prioritet koji treba uzeti u obzir.[38][39] Čestice u vazduhu, zajedno sa drugim zagađivačima u vazduhu, izazivaju ozbiljne zdravstvene probleme, poput astme, i doprinose pogoršanju urbanih ekosistema. Crni ugljenik se ispušta u vazduh usled nepotpunog sagorevanja ugljeničnih tečnosti što doprinosi globalnim klimatskim promenama i ima posledica po zdravlje ljudi. Koncentracija crnog ugljenika ima veliki uticaj na kamionski saobraćaj zbog gužve u saobraćaju tokom masovne izgradnje. Dodatno, sekundarni zagađivači poput CO, NOx, SO2, benzena, toluena, etilbenzena, i ksilena (BTEX) takođe se oslobađaju tokom izgradnje olimpijskih objekata, što dovodi do štetnih uticaja na životnu sredinu.[40]

Prijem i incidenti

[uredi | uredi izvor]

Amaterizam i profesionalizam

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Olimpijske igre § Amaterizam i profesionalizam

De Kuberten je bio pod uticajem aristokratskog etosa koji je svojstven za engleske javne škole.[41] Državne škole su se slagale sa verovanjem da sport čini važan deo obrazovanja, ali da se vežbanje ili obuka smatra varanjem.[41] Kako je klasna struktura evoluirala tokom 20. veka, definicija sportiste amatera kao aristokratskog gospodina postala je zastarela.[41] Pojava „stalnih sportista amatera“ zemalja Istočnog bloka, sponzorisanih od strane države, dodatno je narušila pojam čistog amatera, jer je zapadne, samofinansirajuće amatere stavila u nepovoljan položaj. Sovjetski Savez je ušao u timove sportista koji su svi nominalno bili studenti, vojnici ili zaposleni u nekoj profesiji, ali mnogi od njih su bili plaćeni od strane države da treniraju sa punim radnim vremenom.[42] Ipak, MOK se držao tradicionalnih pravila u vezi sa amaterizmom.[43]

Pred kraj 1960-ih, Kanadska amaterska hokejaška asocijacija (CAHA) smatrala je da njihovi igrači amateri više ne mogu biti konkurentni sovjetskim sportistima sa punim radnim vremenom i drugim evropskim timovima koji se stalno usavršavaju. Zalagali su se za mogućnost da koriste igrače iz profesionalnih liga, ali su naišli na protivljenje IIHF-a i MOK-a. Na kongresu IIHF 1969. godine, IIHF je odlučio da dozvoli Kanadi da koristi devet profesionalnih hokejaša koji nisu u NHL-u[44] na Svetskom prvenstvu 1970. u Montrealu i Vinipegu, Manitoba, Kanada.[45] Odluka je poništena u januaru 1970. nakon što je Brundidž izjavio da bi promena dovela u pitanje status hokeja na ledu kao olimpijskog sporta.[44] Kao odgovor, Kanada se povukla iz međunarodnog takmičenja u hokeju na ledu i zvaničnici su izjavili da se neće vratiti dok se ne uspostavi „otvoreno takmičenje“.[44][46]

Počevši od 1970-ih, amaterizam je postepeno potiskivan iz Olimpijske povelje. Nakon Igara 1988. godine, MOK je odlučio da svi profesionalni sportisti budu kvalifikovani za Olimpijske igre, pod uslovom odobrenja IFOS-a.[47]

Kontroverze ponude

[uredi | uredi izvor]

Zimske olimpijske igre 1976

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Ponude za Zimske olimpijske igre 1976

Igre su prvobitno dodeljene Denveru 12. maja 1970. godine, ali je nagli rast troškova doveo do toga da su glasači Kolorada 7. novembra 1972. godine, sa 60% glasova, odbili emisiju obveznica od 5 miliona dolara za finansiranje Igara iz javnih sredstava.[48][49]

Denver se zvanično povukao 15. novembra: MOK je tada ponudio Igre Visleru u Britanskoj Kolumbiji, Kanada, ali su i oni odbili zbog promene vlade posle izbora.

Solt Lejk Siti, Juta, finalni kandidat na Zimskim olimpijskim igrama 1972. (koji je na kraju bio domaćin Zimskih olimpijskih igara 2002.) ponudio se kao potencijalni domaćin nakon povlačenja Denvera, ali je MOK odbio ponudu Solt Lejk Sitija. MOK je 5. februara 1973. odabrao Insbruk, grad koji je bio domaćin Igara dvanaest godina ranije.

Zimske olimpijske igre 1998

[uredi | uredi izvor]

Osam godina nakon Zimskih olimpijskih igara 1998. godine, u izveštaju koji je naručio guverner regiona Nagano navodi se da je japanski grad pružio milione dolara u „nelegitimnom i preteranom nivou gostoprimstva“ članovima MOK-a, uključujući 4,4 miliona dolara potrošenih na zabavu. Raniji izveštaji su iznosili oko 14 miliona dolara. Precizne brojke su nepoznate: nakon što je MOK zatražio da se troškovi za zabavu ne objavljuju, Nagano je uništio svoju finansijsku evidenciju.[50][51]

Zimske olimpijske igre 2002

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Skandal sa kandidaturama za zimske olimpijske igre 2002

Skandal je izbio 10. decembra 1998. godine, kada je švajcarski član MOK-a Mark Hodler, šef koordinacionog komiteta koji nadgleda organizaciju Igara 2002, objavio da je nekoliko članova MOK-a primilo poklone od članova komiteta za kandidaturu za Solt Lejk Siti 2002. u zamenu za glasove. Ubrzo su bile u toku četiri nezavisne istrage: MOK, Olimpijski komitet Sjedinjenih Država (USOC), SLOC i Ministarstvo pravde Sjedinjenih Država. Pre nego što je bilo koja istraga mogla da počne, kopredsednici SLOC-a Tom Velč i Dejvid Džonson dali su ostavke na svoje funkcije. Ubrzo su usledili i mnogi drugi. Ministarstvo pravde podnelo je petnaest tačaka optužnice za mito i prevaru protiv njih.

Kao rezultat istrage, deset članova MOK-a je isključeno, a još deset je sankcionisano..[52] Usvojena su stroža pravila za buduće ponude, a postavljena su ograničenja koliko članovi MOK-a mogu da prihvate od gradova koji se prijavljuju. Pored toga, postavljena su nova ograničenja roka i starosne dobi za članstvo u MOK-u, formirana je Komisija sportista i petnaest bivših olimpijskih sportista je steklo status privremenog članstva.

Letnje olimpijske igre 2008

[uredi | uredi izvor]

Godine 2000, međunarodne grupe za ljudska prava pokušale su da izvrše pritisak na MOK da odbije ponudu Pekinga kao vid protesta protiv kršenja ljudskih prava u Narodnoj Republici Kini. Jedan kineski disident je osuđen na dve godine zatvora tokom turneje MOK-a.[53] Nakon što je grad dobio Letnje olimpijske igre 2008, Amnesti internašonal i drugi izrazili su zabrinutost u vezi sa stanjem ljudskih prava. Drugi princip u Osnovnim principima olimpizma, Olimpijska povelja, novodi da je „Cilj olimpizma da stavi sport u službu harmoničnog razvoja čoveka, u cilju promovisanja mirnog društva koje se bavi očuvanjem ljudskog dostojanstva“.[54] Amnesti internašonal je smatrala da politike i prakse NRK krše taj princip.[55]

Nekoliko dana pre ceremonije otvaranja, u avgustu 2008. godine, MOK je izdao DMCA obaveštenja o uklanjanju video snimaka o tibetanskim protestima na Jutjubu.[56] Jutjub i Fondacija elektronske granice (EFF) usprotivili su se MOK-u, koji je potom povukao svoju žalbu.

Letnje olimpijske igre 2016. i 2020.

[uredi | uredi izvor]

Oven Gibson iz Gardijana je 1. marta 2016. izvestio da su francuski finansijski tužioci koji istražuju korupciju u svetskoj atletici proširili svoju nadležnost i uključili procese licitiranja i glasanja za Letnje olimpijske igre 2016. i Letnje olimpijske igre 2020. godine.[57] Priča je sledila jedan raniji izveštaj Gibsona iz januara, u kome je otkrio da je Papa Masata Dijak, sin tadašnjeg predsednika IAAF-a Lamina Dijaka, izgleda da je organizovao isporuku „paketa” šestorici članova MOK-a 2008. godine kada se Katar kandidovao za Letnje olimpijske igre 2016, iako nije uspeo da prođe dalje od užeg izbora. Nekoliko nedelja kasnije, katarske vlasti su demantovale optužbe.[58] Gibson je zatim izvestio da je uplata 1,3 miliona evra (1 milion funti, 1,5 miliona dolara) od tima Olimpijskog komiteta Tokija na račun povezana sa Papom Dijakom izvršena tokom uspešne kandidature Japana za domaćina Letnjih igara 2020. godine.[59] Sledećeg dana, francuski tužioci su potvrdili da istražuju navode o „korupciji i pranju novca“ u iznosu od više od 2 miliona dolara u sumnjivim uplatama koje je komitet za Olimpijske igre u Tokiju 2020. izvršio na tajni bankarski račun povezan sa Dijakom.[60] Cunekazu Takeda iz komiteta za takmičenje u Tokiju 2020. odgovorio je 17. maja 2016. godine, negirajući optužbe o nepravednim postupcima, i odbio da otkrije detalje o transferu.[61] Kontroverza je ponovo pokrenuta 11. januara 2019. nakon što se pokazalo da je Takeda optužen za korupciju u Francuskoj zbog njegove uloge u procesu nadmetanja.[62]

Zimske olimpijske igre 2022.

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Ponude za Zimske olimpijske igre 2022.

Godine 2014, u završnoj fazi procesa ponude za 2022. Oslo, koji se smatrao favoritom, iznenadio je povlačenjem. Nakon niza lokalnih kontroverzi oko glavnog plana, lokalni zvaničnici su bili ogorčeni zahtevima MOK-a prema sportistima i olimpijskoj porodici. Osim toga, postoje navodi o raskalašnom postupanju prema zainteresovanim stranama, uključujući posebne trake koje su „stvarane na svim putevima kojima su putovale članovi MOK-a, a koje ne smeju da koriste obični ljudi ili javni prevoz“, ekskluzivne automobile i vozače za članove MOK-a. Diferencijalni tretman je iritirao Norvežane.[63][64][65] MOK je zahtevao „kontrolu nad svim reklamnim prostorom širom Osla i podsajtovima tokom Igara, koje će koristiti isključivo zvanični sponzori.“[65]

Grupe i vlade za ljudska prava kritikovale su komitet, jer je dozvolio Pekingu da se kandiduje za Zimske olimpijske igre 2022. Nekoliko nedelja pre ceremonije otvaranja, objavljeni su Sinđanški dokumenti, koji dokumentuju zloupotrebe kineske vlade nad Ujgurskim stanovništvom u Sinđangu, dokumentujući ono što su mnoge vlade opisale kao genocid.

Mnogi vladini zvaničnici, posebno oni u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji, pozvali su na bojkot Zimskih igara 2022. MOK je odgovorio na zabrinutost rekavši da Olimpijske igre ne smeju biti politizovane.[66] Neke nacije su diplomatski bojkotovale igre, što je onemogućilo diplomatskoj delegaciji da predstavlja naciju na igrama, umesto potpunog bojkota koji bi zabranio sportistima da se takmiče. U septembru 2021. MOK je suspendovao Olimpijski komitet Demokratske Narodne Republike Koreje, nakon što su bojkotovali Letnje olimpijske igre 2020. tvrdeći da su „zabrinuti zbog Kovida-19”.

Dana 8. septembra 2021. godine, nakon što je MOK suspendovao Severnokorejski NOC zbog neprisustva Letnjim olimpijskim igrama 2020. godine, pojavile su se spekulacije o tome da li MOK takođe namerava da pošalje poruku nacijama koje razmatraju bojkot igara da bi mogle da budu zabranjene od učešća na budućim Olimpijskim igrama ako odluče da bojkotuju ovo izdanje.[67][68] Potpredsednik MOK-a Džon Kouts je 14. oktobra 2021. objavio da MOK nema planove da osporava kinesku vladu po pitanju humanitarnih pitanja, navodeći da ta pitanja „nisu u nadležnosti MOK-a“.[69]

Kontroverze oko verifikacije pola

[uredi | uredi izvor]

MOK koristi verifikaciju pola kako bi osigurao da se učesnici takmiče samo u događajima koji odgovaraju njihovom polu.[70] Provera pola olimpijskih učesnika datira još iz antičke Grčke, kada je Kalipateira pokušala da prekrši grčki zakon tako što se obukla kao muškarac da bi ušla u arenu kao trener. Nakon što je otkrivena, uspostavljena je politika prema kojoj su treneri, baš kao i sportisti, morali da skinu goli kako bi se lakše proverilo da su svi muškarci.[71]

U novijoj istoriji, verifikacija pola je poprimila mnoge oblike[72] i bila je predmet spora.[73] Pre testiranja seksa, olimpijski zvaničnici su se oslanjali na „parade golih lica“[74] i beleške lekara..[73] Uspešne sportistkinje za koje se smatralo da su muževne su najverovatnije bile podvrgnute inspekciji.[73] Godine 1966, MOK je sproveo obavezni proces verifikacije pola koji je stupio na snagu na Zimskim olimpijskim igrama 1968. gde je korišćen sistem lutrije da bi se odredilo ko će biti pregledan testom Barovog tela.[73][74] Naučna zajednica je zamerila ovoj politici. Korištenje Barovog testa tela oenilo je petnaest genetičara koji su se jednoglasno složili da je naučno pogrešan.[72] Do 1970-ih ovaj metod je zamenjen PCR testiranjem, kao i procenom faktora kao što su anatomija mozga i ponašanje.[70] Nakon kontinuirane reakcije protiv obaveznog testiranja pola, protivljenje Komisije sportista MOK-a prekinulo je praksu 1999. godine.[72]

Iako testiranje na pol više nije bilo obavezno, žene koje se nisu predstavile kao ženstvene nastavile su bivaju pregledane na osnovu sumnje. Ovo je počelo na Letnjim olimpijskim igrama 2000. i ostalo je u upotrebi do Zimskih olimpijskih igara 2010. godine.[72] Do 2011. MOK je napravio Uredbu o hiperandrogenizmu, koja je imala za cilj da standardizuje nivoe prirodnog testosterona kod sportistkinja.[74] Ova tranzicija u testiranju pola trebalo je da osigura pravičnost u ženskim događajima. Ovo je bilo zbog verovanja da viši nivoi testosterona povećavaju atletske sposobnosti i daju nepravedne prednosti interseksualnim i transrodnim takmičarima.[70][74] Bilo kojoj sportistkinji označenoj zbog sumnje i čiji je testosteron premašio propisane nivoe bilo je zabranjeno da se takmiči sve dok medicinski tretman ne dovede nivo hormona u normalne nivoe.[70][74] Štampa,[75] naučnici,[76] i političari[70] su tvrdili da su neke etničke grupe neproporcionalno pogođene ovom uredbom i da pravilo isključuje previše osoba.[70][75][76]

Najznačajniji slučajevi rezultata testiranja zabrana su: Marija Hoze Martinez-Patinjo (1985),[77] Santi Soundarajan (2006),[77] Kaster Semenija (2009),[70] Anet Negesa (2012),[78] i Djuti Čand (2014).[74]

Pre Azijskih igara 2014, indijskoj sportistkinji Djuti Čend je zabranjeno da se takmiči na međunarodnom nivou pošto je utvrđeno da krši Uredbu o hiperandrogenizmu.[74] Nakon što je Sud za sportsku arbitražu odbio njenu žalbu, MOK je suspendovao smernicu za Letnje olimpijske igre 2016. i Zimske olimpijske igre 2018. godine.[74]

London 2012. i masakr u Minhenu

[uredi | uredi izvor]

Pre početka Letnjih olimpijskih igara 2012, MOK je odlučio da ne održi minut ćutanja u čast 11 izraelskih olimpijaca koji su ubijeni 40 godina ranije u masakru u Minhenu. Žak Rog, tadašnji predsednik MOK-a, rekao je da bi to bilo „neprikladno”. Govoreći o odluci, izraelski olimpijac Šaul Ladani, koji je preživeo Minhenski masakr, prokomentarisao je: „Ne razumem. Ne razumem, i ne prihvatam je“.[79]

Rvanje

[uredi | uredi izvor]

U februaru 2013, MOK je isključio rvanje iz svojih osnovnih olimpijskih sportova za Letnji olimpijski program za Letnje olimpijske igre 2020. jer taj sport nije nudio jednake mogućnosti za muškarce i žene. Ova odluka je bila napadnuta od strane sportske zajednice, s obzirom na dugu tradiciju ovog sporta.[80] Ova odluka je kasnije poništena, nakon preispitivanja. Kasnije je ovaj sport vraćen među osnovne olimpijske sportove, među kojima će se zadržati najmanje do 2032. godine.[81]

Ruski doping

[uredi | uredi izvor]
Vidi još: Doping u Rusiji, Rusija na Letnjim olimpijskim igrama 2016., Maklarenov izveštaj, Nezavisni olimpijci na Olimpijskim igrama i Olimpijski sportisti iz Rusije na Zimskim olimpijskim igrama 2018.

Medijska pažnja počela je da raste u decembru 2014. kada je nemačka televizija ARD izvestila o dopingu koji sponzoriše država u Rusiji, upoređujući ga sa dopingom u Istočnoj Nemačkoj. U novembru 2015, Svetska antidopinška agencija (WADA) objavila je izveštaj i Svetska atletika (tada poznata kao IAAF) suspendovala je Rusiju na neodređeno vreme sa svetskih atletskih takmičenja. Antidopinška agencija Ujedinjenog Kraljevstva je kasnije pomogla WADA-i u testiranju u Rusiji. U junu 2016. prijavili su da nisu u mogućnosti da u potpunosti obavljaju svoj posao i primetili zastrašivanje od strane naoružanih agenata Federalne službe bezbednosti (FSB).[82] Nakon što je bivši ruski direktor laboratorije izneo navode o Zimskim olimpijskim igrama 2014. u Sočiju, WADA je naručila nezavisnu istragu koju je vodio Ričard Maklaren. Maklarenova istraga je pronašla potkrepljujuće dokaze, zaključivši u izveštaju objavljenom u julu 2016. da su Ministarstvo sporta i FSB upravljali „sigurnosnim sistemom kojim je upravljala država“ koristeći „metodologiju nestajanja pozitivnog testa“ (DPM) od „barem kasno 2011. do avgusta 2015. godine“.[83]

Kao odgovor na ove nalaze, WADA je objavila da se RUSADA treba smatrati neusaglašenom sa Svetskim antidopinškim kodeksom i preporučila je da se Rusiji zabrani takmičenje na Letnjim olimpijskim igrama 2016.[84] MOK je odbacio preporuku, navodeći da će relevantni IF i MOK doneti zasebnu odluku za svakog sportistu, na osnovu individualnih okolnosti sportiste.[85][86] Dan pre ceremonije otvaranja, 270 sportista je dobilo dozvolu da se takmiče pod ruskom zastavom, dok je 167 udaljeno zbog dopinga.[87] Nasuprot tome, celom kuvajtskom timu je zabranjeno da se takmiči pod sopstvenom zastavom (zbog okolnosti koje nisu povezane sa dopingom).[88][89]

Za razliku od MOK-a, IPC je jednoglasno izglasao zabranu celog ruskog tima na Letnjim paraolimpijskim igrama 2016, pošto je našao dokaze da je DPM takođe bio u funkciji na Zimskim paraolimpijskim igrama 2014.[90]

MOK je 5. decembra 2017. objavio da je Ruski olimpijski komitet suspendovan sa Zimskih olimpijskih igara 2018. Sportistima koji nisu imali ranije prekršaje zloupotrebe lekova i koji su imali konzistentnu istoriju testiranja na droge bilo je dozvoljeno da se takmiče pod olimpijskom zastavom kao „olimpijski sportista iz Rusije“ (OAR).[91] Prema odredbama dekreta, zvaničnicima ruske vlade je zabranjen pristup Igrama, a ni zastava ni himna zemlje neće biti prisutni. Umesto njih bi se koristili olimpijska zastava i olimpijska himna,[92] a 20. decembra 2017. MOK je predložio alternativni logo uniforme.[93]

Sud za sportsku arbitražu (CAS) je 1. februara 2018. utvrdio da je MOK pružio nedovoljno dokaza za 28 sportista i poništio sankcije MOK-a.[94] Za 11 drugih sportista, CAS je odlučio da postoji dovoljno dokaza da podrži njihove sankcije u Sočiju, ali je smanjio njihove doživotne zabrane na samo Zimske olimpijske igre 2018.[95] MOK je u saopštenju naveo da „rezultat odluke CAS-a ne znači da će sportisti iz grupe od 28 biti pozvani na Igre. To što nisu sankcionisani ne daje automatski privilegiju poziva” i da „ovaj [slučaj] može imati ozbiljan uticaj na buduću borbu protiv dopinga”. MOK je smatrao važnim da napomene da je generalni sekretar CAS-a „insistirao da odluka CAS-a ne znači da su ovih 28 sportista nevini“ i da će razmotriti žalbu na odluku suda.[96][97] Kasnije tog meseca MOK je ponovo uspostavio Ruski olimpijski komitet, uprkos brojnim neuspelim testovima na drogu ruskih sportista na Olimpijskim igrama 2018. godine.[98][99] Ruska antidopinška agencija je ponovo sertifikovana u septembru, uprkos tome što je Rusija odbacila Maklarenov izveštaj.[100]

Plebiscit na Tajvanu 2018.

[uredi | uredi izvor]

Tajvanska vlada je 24. novembra 2018. održala referendum o promeni imena svog Nacionalnog olimpijskog komiteta, sa „Kineski Tajpej“, imena koje je 1981. godine ugovorila Narodna Republika Kina Nagojskim protokolom, koji negira legitimitet Republike Kine, na jednostavno „Tajvan“, po glavnom ostrvu u Slobodnoj zoni. Neposredno pre referenduma, MOK i vlada NR Kine izdali su preteću izjavu, sugerišući da, ukoliko tim bude podvrgnut promeni imena, MOK ima zakonsko pravo da izvrši „suspendovanje ili prinudno povlačenje“ tima sa Letnjih olimpijskih igara 2020.[101][102] U odgovoru na optužbe o mešanju u izbore, MOK je naveo: „MOK se ne meša u lokalne procedure i u potpunosti poštuje slobodu izražavanja. Međutim, da bi se izbegla bilo kakva nepotrebna očekivanja ili spekulacije, MOK želi da ponovi da je ovo pitanje pod njegovom jurisdikcija.[103]“ Nakon toga, uz značajan pritisak NR Kine, referendum je propao na Tajvanu sa 45% prema 54%.

Peng Šuajev nestanak

[uredi | uredi izvor]

U novembru 2021. godine, MOK je ponovo bio kritikovan od strane Čuvara ljudskih prava (HRW) i drugih zbog svog odgovora na nestanak Peng Šuaja 2021. godine, nakon njenog objavljivanja optužbi za seksualni napad protiv bivšeg kineskog potpredsednika i visokorangiranog člana Komunistička partija Kine, Džanga Gaolija.[104] Odgovor MOK-a je međunarodno kritikovan kao saučesnik u pomaganju Kineskoj vladi da ućutka Pengove optužbe za seksualno zlostavljanje.[105][106] Džang Gaoli je prethodno predvodio pekinški komitet za nadmetanje za domaćina Zimskih olimpijskih igara 2022. godine.[107]

Kontroverza rukovanja u mačevanju

[uredi | uredi izvor]

U julu 2020. (i ponovo potvrđeno u septembru 2020. i u januaru 2021.), FIE je zamenio svoj prethodni zahtev za „pozdravno“ rukovanje protivničkih mačevalaca, napisavši u javnom obaveštenju da su rukovanje „suspendovano do daljeg“.[108][109][110][111][112] Ipak, u julu 2023. godine, ukrajinska četvorostruka svetska šampionka Olga Karlan diskvalifikovana je na Svetskom prvenstvu u mačevanju jer se nije rukovala sa poraženim ruskim protivnikom, iako je Karlan umesto toga ponudila tapkanje oštrica u znak priznanja.[113][114] Predsednik MOK-a, Tomas Bah, poslao je pismo Karlan u kojem je izrazio empatiju prema njoj i napisao da joj je u svetlu situacije zagarantovano mesto na Letnjim olimpijskim igrama 2024. godine.[115][116]] Dalje je napisao: „Kao kolega mačevalac, nemoguće mi je da zamislim kako se osećate u ovom trenutku. Rat protiv vaše zemlje, stradanja naroda u Ukrajini, neizvesnost oko vašeg učešća na Svetskom prvenstvu u mačevanju... , a zatim i događaji koji su se odigrali juče – sve ovo je bujica emocija i osećanja, i dalje u punoj solidarnosti sa ukrajinskim sportistima i Olimpijskom zajednicom Ukrajine.“[117]

Ruska invazija na Ukrajinu

[uredi | uredi izvor]

Međunarodni olimpijski komitet je 12. oktobra 2023. godine izdao saopštenje u kojem se navodi da je nakon što je Rusija započela punu invaziju na Ukrajinu 2022. godine, Ruski olimpijski komitet jednostrano preuzeo četiri regiona koji su prvobitno bili pod jurisdikcijom Nacionalnog olimpijskog komiteta Ukrajine: Donjecka oblast, Luganska oblast, Hersonska oblast, Zaporoška oblast su uključene kao njihove članice, te je Međunarodni olimpijski komitet najavio suspenziju članstva Ruskog olimpijskog komiteta sa trenutnim dejstvom.[118]

Dana 19. marta 2024. MOK je objavio da će, zbog suspenzije, ruskim i beloruskim sportistima biti zabranjen pristup ceremoniji otvaranja Letnjih olimpijskih igara 2024. jer sportisti ovih nacija nisu pozvani. Rusija je odgovorila optužujući MOK da je „neonacista“. Prema ovoj presudi, ruskim sportistima neje bilo dozvoljeno da učestvuju u timskim takmičenjima, niti im je dozvoljeno da ističu rusku zastavu.[119]

Izrael na Letnjim olimpijskim igrama 2024

[uredi | uredi izvor]

Palestinske sportske organizacije i sportske organizacije iz arapskih zemalja pozvale su na uvođenje sankcija Izraelu i sprečavanje njegovog učešća na Letnjim olimpijskim igrama 2024. zbog rata između Izraela i Hamasa u Pojasu Gaze. Pozivi organizacija su podstaknuti zabrinutošću zbog uticaja rata na palestinske sportiste i sportske objekte.[120][121] U novembru 2023. Rusija je optužila MOK da ima dvostruke standarde, jer nije sankcionisala Izrael zbog njegovih vojnih akcija u Gazi i okupacije Palestine, pošto je Palestina takođe članica MOK.[122] U januaru 2024. godine, preko 300 palestinskih sportskih klubova pozvalo je da se Izraelu zabrani učešće na Olimpijskim igrama 2024. nakon što je izraelski vazdušni napad ubio trenera palestinske fudbalske reprezentacije i oštetio sedište Palestinskog olimpijskog komiteta u Gazi.[123] MOK je upozorio sportiste da ne bojkotuju ili diskriminišu druge, navodeći da će hitna akcija uslediti nakon svakog diskriminatornog ponašanja, kao što je slučaj alžirskog džudiste Fetija Nurina, koji je dobio desetogodišnju zabranu pošto je odbio da se bori protiv Tohara Butbula, Izraelca 2020. MOK je takođe naveo da sportisti ne treba da odgovaraju za postupke svoje vlade.[124] U martu 2024, predsednik MOK-a Tomas Bah je jasno stavio do znanja da nema problema u vezi sa učešćem Izraela na Letnjim olimpijskim igrama 2024. i upozorio sportiste na bojkote i diskriminaciju.[125]

WADA skandal iz 2024

[uredi | uredi izvor]

Krajem 2022. i početkom 2023. na različitim lokacijama iu različito vreme, nekoliko sportista je suspendovano zbog pozitivnih testova na tragove metandienona. Ovo uključuje 23 kineska plivača koji su suspendovani više od godinu dana, jer su uzorci prikupljeni 6. oktobra 2022. imali tragove metandienona. Laboratorija je kasnije otkrila da su uzorci verovatno kontaminirani, pošto je kontrolno testiranje otkrilo prisustvo metandienona u supstancama kao što su dodaci ishrani i proizvodi od mesa.[126]

U julu 2024. MOK je zapretio da će povući kandidaturu Solt Lejk Sitija za domaćina Zimskih olimpijskih igara 2034. ako američke vlasti nastave da istražuju navode o dopingu kineskih plivača. MOK je insistirao da se Solt Lejk Siti složi da može „raskinuti ugovore sa gradom domaćinom Olimpijade u slučajevima kada se ne poštuje u potpunosti vrhovni autoritet Svetske antidopinške agencije (WADA) u borbi protiv dopinga ili ako se primena svetskog antidopinškog koda ometa ili potkopava“. Ovo je trebalo da omalovaži krivičnu istragu Ministarstva pravde Sjedinjenih Država o navodima da je Svetska antidopinška agencija prikrila i propustila da sankcioniše upotrebu droge od strane kineskih plivača.[127][128]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Roger Bartlett, Chris Gratton, Christer G. Rolf Encyclopedia of International Sports Studies. Routledge, 2012, p. 678
  2. ^ Gibson, Owen (2013-09-10). „Thomas Bach elected to succeed Jacques Rogge as IOC president”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 03. 06. 2021. g. Pristupljeno 2019-02-12. 
  3. ^ „IOC Members List”. Arhivirano iz originala 05. 08. 2016. g. Pristupljeno 15. 6. 2017. 
  4. ^ „Cooperation with the UN”. 21. 6. 2016. Arhivirano iz originala 16. 11. 2018. g. Pristupljeno 14. 9. 2016. 
  5. ^ swissinfo.ch, S. W. I.; Corporation, a branch of the Swiss Broadcasting. „Lausanne gives green light to new IOC headquarters”. SWI swissinfo.ch (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 12. 02. 2019. g. Pristupljeno 2019-02-12. 
  6. ^ „OLYMPIC HOUSE”. IOC. Arhivirano iz originala 06. 03. 2019. g. Pristupljeno 3. 3. 2019. 
  7. ^ „Olympic House to officially open on Olympic Day - Olympic News”. International Olympic Committee (na jeziku: engleski). 2019-02-11. Arhivirano iz originala 12. 02. 2019. g. Pristupljeno 2019-02-12. 
  8. ^ Source: Olympic Charter, in force as from 1 September 2004.
  9. ^ „International federations”. olympic.org. Arhivirano iz originala 22. 8. 2012. g. Pristupljeno 4. 6. 2012. 
  10. ^ „ASOIF – Members”. asoif.com. Arhivirano iz originala 21. 8. 2016. g. Pristupljeno 8. 8. 2016. 
  11. ^ „AIOWF – Members”. olympic.org. Arhivirano iz originala 29. 6. 2012. g. Pristupljeno 4. 6. 2012. 
  12. ^ „Who We Are – ARISF (Association of IOC Recognized Sports Federation)”. ARISF. 2018. Arhivirano iz originala 11. 8. 2016. g. Pristupljeno 17. 11. 2016. 
  13. ^ „These Olympic Runners Just Won a Major Honor”. Time (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 7. 2. 2019. g. Pristupljeno 2019-02-12. 
  14. ^ „Olympic Order awarded to WHO Director-General Tedros Ghebreyesus”. International Olympic Committee. 2023-06-20. Arhivirano iz originala 16. 08. 2024. g. Pristupljeno 2024-08-05. 
  15. ^ „IOC President awards the Olympic Order to PyeongChang 2018 organisers”. International Olympic Committee (na jeziku: engleski). 2019-02-05. Arhivirano iz originala 12. 3. 2021. g. Pristupljeno 2019-02-12. 
  16. ^ „Kip Keino to receive Olympic Laurel distinction” (Saopštenje). Lausanne: International Olympic Committee. 4. 8. 2016. Arhivirano iz originala 25. 8. 2018. g. Pristupljeno 8. 8. 2016. „Kip Keino (KEN) is the first ever recipient of the Olympic Laurel, a distinction created by the International Olympic Committee (IOC) to honour an outstanding individual for their achievements in education, culture, development and peace through sport..” 
  17. ^ „Issues of the Olympic Games”. Olympic Primer. LA84 Foundation of Los Angeles. Arhivirano iz originala 25. 4. 2009. g. Pristupljeno 30. 3. 2009. 
  18. ^ a b Buchanon & Mallon 2006, str. ci.
  19. ^ a b v g d Cooper-Chen 2005, str. 231.
  20. ^ „IOC Marketing Supremo: Smile, Beijing”. china.org.cn. 6. 8. 2008. Arhivirano iz originala 19. 2. 2011. g. Pristupljeno 23. 2. 2011. 
  21. ^ „How the IOC took on Nike in Atlanta”. Sports Business Journal Daily. Sports Business Journal. 11. 7. 2005. Arhivirano iz originala 10. 6. 2016. g. Pristupljeno 23. 2. 2011. 
  22. ^ „London Bid 'Has Improved'”. Sporting Life. Arhivirano iz originala 15. 5. 2011. g. Pristupljeno 23. 2. 2011. 
  23. ^ „Boost for London's Olympic Bid”. RTÉ Sport. 14. 2. 2005. Arhivirano iz originala 21. 9. 2005. g. Pristupljeno 23. 2. 2011. 
  24. ^ Campbell, Struan (22. 10. 2008). „Payne – London 2012 to tap fountain of youth”. Sportbusiness.com. Arhivirano iz originala 7. 1. 2011. g. Pristupljeno 23. 2. 2011. 
  25. ^ a b Funding Arhivirano 8 avgust 2021 na sajtu Wayback Machine – IOC. Retrieved on 7 August 2021
  26. ^ Abrahamson, Alan; Wharton, David (30. 7. 2000). „IOC: A tangled web of wealth, mystery”. St. Louis Post-Dispatch. St. Louis, Missouri. str. 24. Arhivirano iz originala 27. 7. 2024. g. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  27. ^ „Sun sets on Salt Lake City”. Herald News. Passaic County, New Jersey. 25. 2. 2002. str. A1. Arhivirano iz originala 27. 7. 2024. g. Pristupljeno 3. 9. 2023. ; „Games (Continued From A1)”. Herald News. Passaic County, New Jersey. 25. 2. 2002. str. A6. Arhivirano iz originala 15. 8. 2023. g. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  28. ^ Jin Y, Zhang JJ, Ma X, Connaughton DP (2011). „Residents' Perceptions of Environmental Impacts of the 2008 Beijing Green Olympic Games”. European Sport Management Quarterly. 11 (3): 275—300. 
  29. ^ Jagemann, H. (2003). „Sport and the Environment: Ways toward Achieving the Sustainable Development of Sport”. The Sports Journal. Arhivirano iz originala 27. 10. 2016. g. Pristupljeno 23. 10. 2016. 
  30. ^ Beyer S (2006). The green Olympic Movement: Beijing 2008.  Chinese Journal of International Law, 5:2, 423-440.
  31. ^ „Host City Contract” (PDF). IOC. 2009. Arhivirano (PDF) iz originala 28. 12. 2016. g. Pristupljeno 23. 10. 2016. 
  32. ^ Chen Y, Jin GZ, Kumar N, Shi G (2012). The Promise of Beijing: Evaluating the Impact of the 2008 Olympic Games on Air Quality.  Journal of Environmental Economics and Management, 66, 424-433.
  33. ^ „Creating a New Horizon for Sustainable 2018 PyeongChang Olympic and Paralympic Winter Games: Furthering Benefits to Human and Nature” (PDF). The PyeongChang Organizing Committee for the 2018 Olympic and Paralympic Winter Games. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 10. 2016. g. Pristupljeno 26. 10. 2016. 
  34. ^ „Tokyo 2020 Olympic and Paralympic Games High-level Sustainability Plan” (PDF). The Tokyo Organizing Committee of the Olympic and Paralympic Games. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 10. 2016. g. Pristupljeno 23. 10. 2016. 
  35. ^ „Sustainability And Legacy Commission”. International Olympic Committee. 10. 6. 2021. Arhivirano iz originala 24. 06. 2021. g. Pristupljeno 02. 09. 2021. 
  36. ^ „The 2016 Olympic Games: Health, Security, Environmental, and Doping Issues” (PDF). Congressional Research Service. 8. 8. 2016. Arhivirano (PDF) iz originala 07. 08. 2016. g. Pristupljeno 16. 8. 2021. 
  37. ^ Qiao Q, Zhang C, Huang B, Piper JDA (2011). Evaluating the environmental quality impact of the 2008 Beijing Olympic Games: magnetic monitoring of street dust in Beijing Olympic Park.  Geophysical Journal International, Vol. 187; 1222.
  38. ^ Chena DS, Chenga SY, Liub L, Chenc T, Guoa XR. (2007). An integrated MM5–CMAQ modeling approach for assessing transboundary PM10 contribution to the host city of 2008 Olympic summer games—Beijing, China. Atmospheric environment. Vol. 41; 1237-1250.
  39. ^ Wang X et. al. (2009). Evaluating the air quality impacts of the 2008 Beijing Olympic Games: On-road emission factors and black carbon profiles. Atmospheric environment. Vol. 43; 4535-4543.
  40. ^ Wang T et. al. (2010). Air quality during the 2008 Beijing Olympics: secondary pollutants and regional impact. Atmos. Chem. Phys. Vol. 10; 7603–7615.
  41. ^ a b v Eassom, Simon (1994). Critical Reflections on Olympic Ideology. Ontario: The Centre for Olympic Studies. str. 120—123. ISBN 0-7714-1697-0. 
  42. ^ Benjamin, Daniel (27. 7. 1992). „Traditions Pro Vs. Amateur”. Time. Arhivirano iz originala 2. 9. 2009. g. Pristupljeno 18. 3. 2009. 
  43. ^ Schantz, Otto. „The Olympic Ideal and the Winter Games Attitudes Towards the Olympic Winter Games in Olympic Discourses—from Coubertin to Samaranch” (PDF). Comité International Pierre De Coubertin. Arhivirano iz originala (PDF) 5. 5. 2013. g. Pristupljeno 13. 9. 2008. 
  44. ^ a b v Podnieks & Szemberg 2008, Story #17–Protesting amateur rules, Canada leaves international hockey Arhivirano 10 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine.
  45. ^ Podnieks & Szemberg 2008, Story #40–Finally, Canada to host the World Championship Arhivirano 10 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine.
  46. ^ „Summit Series '72 Summary”. Hockey Hall of Fame. Arhivirano iz originala 7. 8. 2008. g. Pristupljeno 2. 3. 2009. 
  47. ^ „Amateurism”. USA Today. 12. 7. 1999. Arhivirano iz originala 23. 2. 2002. g. Pristupljeno 9. 2. 2009. 
  48. ^ „Colorado only state ever to turn down Olympics”. Denver.rockymountainnews.com. Arhivirano iz originala 1. 6. 2009. g. Pristupljeno 23. 3. 2011. 
  49. ^ „The Games that got away – 2002 Winter Olympics coverage”. Deseretnews.com. Arhivirano iz originala 1. 9. 2010. g. Pristupljeno 23. 3. 2011. 
  50. ^ Jordan, Mary; Sullivan, Kevin (21. 1. 1999), „Nagano Burned Documents Tracing '98 Olympics Bid”, The Washington Post, str. A1, Arhivirano iz originala 25. 6. 2022. g., Pristupljeno 20. 8. 2016 
  51. ^ Macintyre, Donald (1. 2. 1999). „Japan's Sullied Bid”. Time Magazine. Arhivirano iz originala 26. 6. 2022. g. Pristupljeno 20. 8. 2016. 
  52. ^ „Samaranch reflects on bid scandal with regret”. 2002 Winter Olympics coverage. Deseret News Archives. 19. 5. 2001. Arhivirano iz originala 26. 2. 2002. g. 
  53. ^ Bodeen, Christopher (25. 2. 2001). „Beijing opens itself up to Olympic inspectors”. Chicago Sun-Times. Arhivirano iz originala 15. 11. 2007. g. 
  54. ^ „Olympic Charter, in force as from 1 September 2004” (PDF). International Olympic Committee. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 7. 2011. g. 
  55. ^ „People's Republic of China: The Olympics countdown – failing to keep human rights promises”. Amnesty International. 21. 9. 2006. Arhivirano iz originala 18. 3. 2007. g. 
  56. ^ IOC backs off DMCA take-down for Tibet protest „Video: IOC backs off DMCA take-down for Tibet protest | the Industry Standard”. Arhivirano iz originala 18. 8. 2008. g. Pristupljeno 15. 8. 2008. 
  57. ^ Gibson, Exclusive by Owen (2016-03-01). „French police widen corruption investigation to 2016 and 2020 Olympic bids”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 12. 2. 2019. g. Pristupljeno 2019-02-11. 
  58. ^ Gibson, Owen (2016-01-11). „Disgraced athletics chief's son 'arranged parcels' for senior IOC members”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 12. 2. 2019. g. Pristupljeno 2019-02-11. 
  59. ^ Gibson, Exclusive by Owen (2016-05-11). „Tokyo Olympics: €1.3m payment to secret account raises questions over 2020 Games”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 12. 2. 2019. g. Pristupljeno 2019-02-11. 
  60. ^ Gibson, Owen (2016-05-12). „French financial prosecutors confirm investigation into Tokyo 2020 bid”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 12. 2. 2019. g. Pristupljeno 2019-02-11. 
  61. ^ Gibson, Owen (2016-05-17). „Tokyo 2020 Olympic bid leader refuses to reveal Black Tidings details”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 4. 6. 2016. g. Pristupljeno 2019-02-11. 
  62. ^ Panja, Tariq; Tabuchi, Hiroko (2019-01-11). „Japan's Olympics Chief Faces Corruption Charges in France”Neophodna novčana pretplata. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 2022-01-03. g. Pristupljeno 2019-02-11. 
  63. ^ Mathis-Lilley, Ben (2014-10-02). „The IOC Demands That Helped Push Norway Out of Winter Olympic Bidding Are Hilarious”. Slate Magazine (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 20. 5. 2022. g. Pristupljeno 2022-05-28. 
  64. ^ „IOC demands smiles, ridiculous perks ahead of 2022 Olympic bid”. CBSSports.com (na jeziku: engleski). oktobar 2014. Arhivirano iz originala 28. 5. 2022. g. Pristupljeno 2022-05-28. 
  65. ^ a b „IOC hits out as Norway withdraws Winter Olympic bid”. Financial Times. 2014-10-02. Arhivirano iz originalaNeophodna novčana pretplata 10. 12. 2022. g. Pristupljeno 2022-05-28. 
  66. ^ „IOC is no 'super world government' to solve China issues, says Bach”. Reuters. 12. 3. 2021. Arhivirano iz originala 10. 10. 2021. g. Pristupljeno 10. 10. 2021. 
  67. ^ Saric, Ivana (8. 9. 2021). „North Korea suspended from 2022 Beijing Winter Olympics”. Axios (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 9. 9. 2021. g. Pristupljeno 9. 9. 2021. 
  68. ^ Armour, Nancy (8. 9. 2021). „North Korea barred from Beijing Olympics because of its decision to skip Tokyo Games”. USA Today. Arhivirano iz originala 9. 9. 2021. g. Pristupljeno 8. 9. 2021. 
  69. ^ „IOC's Coates rules out pressuring China over human rights”. Reuters (na jeziku: engleski). 2021-10-13. Arhivirano iz originala 13. 10. 2021. g. Pristupljeno 2021-10-15. 
  70. ^ a b v g d đ e Pastor, Aaren (2019). „Unwarranted and Invasive Scrutiny: Caster Semenya, Sex-Gender Testing and the Production of Woman In 'Women's' Track and Field.”. Feminist Review. 122 (1): 1—15. S2CID 204379565. doi:10.1177/0141778919849688 — preko SAGE Journals. 
  71. ^ Rupert, James L. (2011). „Genitals to genes: the history and biology of gender verification in the Olympics”. Canadian Bulletin of Medical History. 28 (2): 339—365. PMID 22164600. doi:10.3138/cbmh.28.2.339 Slobodan pristup — preko GALE ONEFILE. 
  72. ^ a b v g Krieger, Jörg; Parks Pieper, Lindsay; Ritchie, Ian (2019). „Sex, drugs and science: the IOC's and IAAF's attempts to control fairness in sport”. Sport in Society. 22 (9): 1555—1573. S2CID 148683831. doi:10.1080/17430437.2018.1435004. Arhivirano iz originala 27. 7. 2024. g. Pristupljeno 5. 4. 2024 — preko Taylor & Francis Online. 
  73. ^ a b v g Parks Pieper, Lindsay (2018). „First, they qualified for the Olympics. Then they had to prove their sex”. The Washington Post. 
  74. ^ a b v g d đ e ž Pape, Madeleine (2019). „Expertise and Non-Binary Bodies: Sex, Gender and the Case of Dutee Chand.”. Body & Society. 25 (4): 3—28. S2CID 201403008. doi:10.1177/1357034X19865940 — preko SAGE journals. 
  75. ^ a b Burnett, Cora (2019). „South African Newspapers' Constructions of the Caster Semenya Saga through Political Cartoons”. South African Review of Sociology. 50 (2): 62—84. S2CID 213623805. doi:10.1080/21528586.2019.1699440 — preko Taylor & Francis Online. 
  76. ^ a b Mahomed, S; Dhai, A (2019). „The Caster Semenya ordeal – prejudice, discrimination and racial bias”. South African Medical Journal. 109 (8): 548—551. PMID 31456545. S2CID 201175909. doi:10.7196/SAMJ.2019.v109i8.14152 Slobodan pristup — preko SciELO South Africa. 
  77. ^ a b Parks Pieper, Lindsay (2014). „Sex Testing and the Maintenance of Western Femininity in International Sport”. International Journal of the History of Sport. 31 (13): 1557—1576. S2CID 144448974. doi:10.1080/09523367.2014.927184 — preko Taylor & Francis Online. 
  78. ^ Bruce, Kidd (2020). „The IOC must rule out sex testing at the 2020 Tokyo Olympics”. Globe & Mail. 
  79. ^ James Montague (5. 9. 2012). „The Munich massacre: A survivor's story”. CNN. Arhivirano iz originala 21. 6. 2018. g. Pristupljeno 25. 2. 2013. 
  80. ^ „Wrestling dropped from 2020 Games”. Espn.go.com. 14. 2. 2013. Arhivirano iz originala 2. 12. 2013. g. Pristupljeno 3. 12. 2013. 
  81. ^ „Wrestling reinstated for Tokyo 2020 | Olympics News”. ESPN.co.uk. 8. 9. 2013. Arhivirano iz originala 19. 9. 2014. g. Pristupljeno 3. 12. 2013. 
  82. ^ „Update on the status of Russia testing” (PDF). WADA. jun 2016. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 1. 2017. g. Pristupljeno 11. 11. 2017. 
  83. ^ „McLaren Independent Investigations Report into Sochi Allegations”. WADA. 18. 7. 2016. Arhivirano iz originala 6. 12. 2017. g. Pristupljeno 11. 11. 2017. 
  84. ^ „WADA Statement: Independent Investigation confirms Russian State manipulation of the doping control process”. WADA. 18. 7. 2016. Arhivirano iz originala 3. 12. 2017. g. Pristupljeno 11. 11. 2017. 
  85. ^ „Decision of the IOC Executive Board concerning the participation of Russian athletes in the Olympic Games Rio 2016”. IOC. 24. 7. 2016. Arhivirano iz originala 30. 12. 2017. g. Pristupljeno 24. 7. 2016. 
  86. ^ „IOC sets up 3-person panel to rule on Russian entries”. San Diego Tribune. 30. 7. 2016. Arhivirano iz originala 31. 7. 2016. g. Pristupljeno 31. 7. 2016. 
  87. ^ „Rio 2016: 270 Russians cleared to compete at Olympic Games”. BBC Sport. Arhivirano iz originala 4. 8. 2016. g. Pristupljeno 4. 8. 2016. 
  88. ^ „Exclusive: Pound confident Russian athletes will be found guilty of Sochi 2014 doping despite IOC inaction”. insidethegames.biz. 5. 6. 2017. Arhivirano iz originala 17. 9. 2017. g. Pristupljeno 11. 11. 2017. 
  89. ^ „Doping pressure mounts on IOC at German parliament”. dw.com. 27. 4. 2017. Arhivirano iz originala 17. 9. 2017. g. Pristupljeno 11. 11. 2017. 
  90. ^ „The IPC suspends the Russian Paralympic Committee with immediate effect”. ESPN. 15. 3. 2017. Arhivirano iz originala 7. 12. 2017. g. Pristupljeno 7. 8. 2016. 
  91. ^ Ruiz, Rebecca C.; Panja, Tariq (5. 12. 2017). „Russia Banned From Winter Olympics by I.O.C.”. The New York Times. Arhivirano iz originala 17. 12. 2017. g. Pristupljeno 5. 12. 2017. 
  92. ^ „IOC suspends Russian NOC and creates a path for clean individual athletes to compete in Pyeongchang 2018 under the Olympic Flag” (Saopštenje). International Olympic Committee. 5. 12. 2017. Arhivirano iz originala 24. 4. 2020. g. Pristupljeno 5. 12. 2017. 
  93. ^ „IOC's OAR implementation group releases guidelines for uniforms accessories and equipment's”. olympic.org. 20. 12. 2017. Arhivirano iz originala 23. 3. 2018. g. Pristupljeno 5. 2. 2018. 
  94. ^ Lowell, Hugo (2018-02-01). „Winter Olympics: Twenty-eight Russians have lifetime doping bans overturned”. inews.co.uk (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 12. 2. 2019. g. Pristupljeno 2019-02-10. 
  95. ^ „ICAS's Coates responds to Bach over IOC concerns”. USA Today. Associated Press. 4. 2. 2018. Arhivirano iz originala 3. 10. 2018. g. Pristupljeno 22. 12. 2018. 
  96. ^ Aspin, Guy (2. 2. 2018). „Wada: Clearing Russian athletes may cause 'dismay and frustration'”. The Independent. Arhivirano iz originala 3. 10. 2018. g. Pristupljeno 22. 12. 2018. 
  97. ^ „IOC Statement on CAS decision”. Olympic Games. 1. 2. 2018. Arhivirano iz originala 1. 2. 2018. g. Pristupljeno 22. 12. 2018. 
  98. ^ Lowell, Hugo (2018-02-23). „Tensions rise over reinstatement of Russia at Winter Olympics”. inews.co.uk (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 12. 2. 2019. g. Pristupljeno 2019-02-10. 
  99. ^ Kelner, Martha (28. 2. 2018). „Russia's Olympic membership restored by IOC after doping ban”. The Guardian (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 22. 9. 2018. g. Pristupljeno 3. 10. 2018. 
  100. ^ „Russia reinstated by WADA, ending nearly 3-year suspension after doping scandal”. USA Today. Arhivirano iz originala 3. 10. 2018. g. Pristupljeno 3. 10. 2018. 
  101. ^ Bai, Ari (2018-12-03). „Why The ROC Should Compete as Taiwan in the 2020 Olympics”. The Free China Post (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 13. 4. 2020. g. Pristupljeno 2020-04-13. 
  102. ^ Deaeth, Duncan (2018-11-20). „WIOC threatens to disbar Chinese Taipei Olympic Committee”. Taiwan News (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 5. 8. 2021. g. Pristupljeno 2020-04-13. 
  103. ^ „International Olympic Committee warns Taiwan against name-change that would rile Beijing”. The Straits Times (na jeziku: engleski). 2018-11-19. Arhivirano iz originala 13. 4. 2020. g. Pristupljeno 2020-04-13. 
  104. ^ „Olympics: Don't Promote Chinese State Propaganda”. Human Rights Watch. 2021-11-22. Arhivirano iz originala 9. 12. 2021. g. Pristupljeno 2021-12-09. 
  105. ^ Bushnell, Henry (22. 11. 2021). „The IOC says Peng Shuai is safe. Experts say the IOC has become a vehicle for Chinese propaganda”. Yahoo! Sports. Arhivirano iz originala 24. 11. 2021. g. Pristupljeno 24. 11. 2021. 
  106. ^ „Peng Shuai: IOC accused of 'publicity stunt' over video call”. The Guardian (na jeziku: engleski). 2021-11-22. Arhivirano iz originala 24. 11. 2021. g. Pristupljeno 2021-11-25. 
  107. ^ Zhai, Keith; Bachman, Rachel; Robinson, Joshua (2021-11-24). „Chinese Official Accused of Sexual Assault Played Key Role in Setting Up Beijing 2022 Olympics”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Arhivirano iz originala 25. 11. 2021. g. Pristupljeno 2021-11-25. 
  108. ^ Jomantas, Nicole (6. 3. 2020). „Handshaking Rule Suspended at USA Fencing Events”. USA Fencing. Arhivirano iz originala 23. 1. 2024. g. Pristupljeno 5. 8. 2023. 
  109. ^ Hopkins, Amanda (12. 3. 2020). „Oceania U20s and Handshaking Rule”. Fencing New Zealand. Arhivirano iz originala 18. 1. 2024. g. Pristupljeno 5. 8. 2023. 
  110. ^ „Handshaking Rule Temporarily Suspended”. British Fencing. 5. 3. 2020. Arhivirano iz originala 29. 11. 2023. g. Pristupljeno 5. 8. 2023. 
  111. ^ "FIE OUTLINE of RISK-MITIGATION REQUIREMENTS for NATIONAL FENCING FEDERATIONS and COMPETITION ORGANIZERS in the CONTEXT of COVID-19; PREPARED by FIE TASK FORCE and REVIEWED by FIE MEDICAL COMMISSION and FIE LEGAL COMMISSION," Arhivirano 5 avgust 2023 na sajtu Wayback Machine FIE, 1 July 2020 and September 2020.
  112. ^ "FIE OUTLINE of RISK-MITIGATION REQUIREMENTS for NATIONAL FENCING FEDERATIONS and COMPETITION ORGANISERS in the CONTEXT of COVID-19 (FORMIR – COVID-19) PREPARED by FIE TASK FORCE and REVIEWED by FIE MEDICAL COMMISSION and FIE LEGAL COMMISSION," Arhivirano 5 avgust 2023 na sajtu Wayback Machine FIE, January 2021.]
  113. ^ „World Fencing Championships: Ukraine's Olga Kharlan disqualified for refusing Russian Anna Smirnov's handshake”. BBC. 27. 7. 2023. Arhivirano iz originala 16. 8. 2023. g. Pristupljeno 5. 8. 2023. 
  114. ^ Aadi Nair (27. 7. 2023). „Ukrainian fencer disqualified from world championships for refusing handshake with Russian opponent; Olga Kharlan offered to touch blades after beating Anna Smirnova, who then staged a sit-down protest at the handshake refusal”. The Independent. Arhivirano iz originala 28. 7. 2023. g. Pristupljeno 5. 8. 2023. 
  115. ^ „Ukrainian fencer won't shake hands with Russian at world championships, gets Olympic spot”. USA TODAY. Arhivirano iz originala 29. 7. 2023. g. Pristupljeno 5. 8. 2023. 
  116. ^ Yevhen Kizilov (28. 7. 2023). „Ukrainian fencer gets automatically qualified for Olympics”. Ukrainska Pravda (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 28. 7. 2023. g. Pristupljeno 28. 7. 2023. 
    „Russia-Ukraine conflict: Fencer Olga Kharlan ban lifted as she is handed Olympic spot”. BBC Sport (na jeziku: engleski). 28. 7. 2023. Arhivirano iz originala 28. 7. 2023. g. Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  117. ^ „Ukraine's Kharlan assured of Paris 2024 place by IOC after handshake furore”. Inside the Games. 28. 7. 2023. Arhivirano iz originala 28. 7. 2023. g. Pristupljeno 5. 8. 2023. 
  118. ^ „IOC Executive Board suspends Russian Olympic Committee with immediate effect”. Arhivirano iz originala 20. 12. 2023. g. Pristupljeno 7. 1. 2024. 
  119. ^ York, Chris (20. 3. 2024). „Russia accuses Olympic Committee of 'racism and neo-Nazism' over opening ceremony decision”. The Kyiv Independent. Arhivirano iz originala 20. 3. 2024. g. Pristupljeno 21. 3. 2024. 
  120. ^ Zirin, Dave (10. 1. 2024). „Will the IOC Do Anything About the Killing of Palestinian Athletes?”. The Nation. Arhivirano iz originala 27. 2. 2024. g. Pristupljeno 8. 3. 2024. 
  121. ^ Zidan, Karim (18. 1. 2024). „The case for sports sanctions against Israel”. The Guardian. Arhivirano iz originala 20. 1. 2024. g. Pristupljeno 8. 3. 2024. 
  122. ^ Salguero, David Rubio (6. 11. 2023). „IOC defends the participation of Israeli athletes in Paris 2024”. insidethegames.biz. Arhivirano iz originala 20. 2. 2024. g. Pristupljeno 20. 2. 2024. 
  123. ^ „More than 300 Palestinian sports clubs call for Israel Olympic Games ban”. Al Jazeera. 18. 1. 2024. Arhivirano iz originala 25. 2. 2024. g. Pristupljeno 8. 3. 2024. 
  124. ^ „IOC waarschuwt voor boycots en discriminatie tijdens Spelen” [IOC warns against boycotts and discrimination during Games]. RTL Nieuws (na jeziku: holandski). 1. 11. 2023. Arhivirano iz originala 17. 2. 2024. g. Pristupljeno 8. 3. 2024. 
  125. ^ „Israel's Olympic status not in question says IOC president Bach amid frustration with Russia”. AP (na jeziku: engleski). 2024-03-06. Arhivirano iz originala 6. 3. 2024. g. Pristupljeno 8. 3. 2024. 
  126. ^ Xinhua (31. 7. 2024). „China's anti-doping agency criticizes media over contamination case reports”. chinadailyhk (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 10. 08. 2024. g. Pristupljeno 10. 8. 2024. 
  127. ^ Mann, Brian (24. 7. 2024). „Olympic officials try to crush U.S. probes of China doping, threaten Salt Lake Games”. NPR. Arhivirano iz originala 25. 7. 2024. g. Pristupljeno 24. 7. 2024. 
  128. ^ Longman, Jeré; Panja, Tariq; Schmidt, Michael S. (2024-07-24). „Salt Lake Awarded 2034 Olympics Under I.O.C. Pressure Over Doping Inquiries”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 25. 7. 2024. g. Pristupljeno 2024-07-25. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Međunarodni olimpijski komitet na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Међународни_олимпијски_комитет&oldid=29044777”