Melilotus officinalis
| Melilotus officinalis | |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Carstvo: | Plantae |
| Kladus: | Tracheophytes |
| Kladus: | Angiospermae |
| Kladus: | Eudicotidae |
| Kladus: | Rosids |
| Red: | Fabales |
| Porodica: | Fabaceae |
| Rod: | Melilotus |
| Vrsta: | M. officinalis
|
| Binomno ime | |
| Melilotus officinalis | |
Žuti kokotac ( lat. Melilotus officinalis) je dvogodišnja zeljasta biljka iz porodice mahunarki (lat. Fabaceae).[1]
Opšte karakteristike
[uredi | uredi izvor]Stablo je uspravno, razgranato, obraslo dlakama ili bez, može dostići do 1 m visine. Koren je dubok i dobro razgranat. Listovi su smešteni na lisnoj dršci dužine do 1 cm, sitni su, sastavljeni od tri naopako jajasta lista, od kojih je srednji obično nešto veći, nepravilnih nazubljenih ivica. Na dnu lisne drške nalaze se dva mala, uska lista. Cvetovi su mali, dugi oko 0,5 cm, žuti, po 30-70 skupljeni u uspravne grozdaste cvasti dužine 4-10 cm na vrhovima stabljika i rastu iz pazuha listova. Cvetaju od juna do septembra. Plodovi su male mahune, duge 3-4 cm, ovalnog oblika i žućkasto-smeđe boje. Sadrže 5-8 semena.[1]
Stanište
[uredi | uredi izvor]Širom Evrope se nalazi u izmenjenom kultivisanom zemljištu, često na glinovitim i slanim zemljištima, dok je u severnoj Evropi ređi. U Portugalu je ruderalna vrsta koja se nalazi u blizini puteva na peskovitim zemljištima koja su često vlažna.[2]
U nekim delovima Evrope biljka se gajila kao krmna biljka ili za seno.[1]
Etimologija
[uredi | uredi izvor]Latinsko ime roda Melilotus potiče od grčkih reči meli (med) i lotos (lotus). Ime vrste officinalis je uobičajeno ime za biljke koje se koriste u medicini. Na stranim jezicima poznata je kao žuta slatka detelina, melilot (eng.), Gelber Steinklee (nem.), mélilot officinal, mélilot jaune (fr.), trébol de olor amarillo (špa.), navadna medena detelja (slo.).[1]
Rasprostranjenje
[uredi | uredi izvor]Autohtono prisutan u: Avganistanu, Albaniji, Austriji, Belorusiji, Bugarskoj, Rusiji, Češkoj, Slovačkoj, Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Mađarskoj, Iranu, Iraku, Italiji, Kazahstanu, Kirgistanu, Krimu, Severozapadnoj Evropi, Pakistanu, Poljskoj, Rumuniji, Španijai, Švajcarskoj, Tadžikistanu, Turskoj, Turkmenistanu, Ukrajni, Uzbekistanu, Zapadnim Himalajima, Zapadnom Sibiru, Jemenu, zemljama bivše Jugoslavije.
Alohtono prisutan u: SAD, Alžiru, Argentini, Baltičkim državama, Bangladešu, Belgiji, Boliviji, Čileu, Kini, Kubi, Danskoj, Finskoj, Velika Britaniji, Irskoj, Japanu, Keniji, Libanu, Siriji, Libiji, Maroku, Holandiji, Novom Meksiku, Novom Zelandu, Norveškoj, Australiji, Švedskoj, Tunisu, Urugvaju.[3]
Konzervacioni status vrste
[uredi | uredi izvor]Žuti kokotac je uobičajena vrsta i čini se da nema većih pretnji. Nalazi se na nekoliko staništa koja nisu ugrožena u Evropi; stoga se u Evropi regionalno ocenjuje kao najmanje zabrinuta (eng. Least Concern).[2]
Upotreba
[uredi | uredi izvor]Mladi izdanci, listovi, cvetovi i seme su jestivi. Svi delovi su jestivi sirovi u salatama ili se koriste kuvani. U fitoterapiji koristimo gornje nadzemne delove biljke u julu i junu i pažljivo i brzo sušimo na sobnoj temperaturi. Koriste se za tegobe proširenih vena, hemoroida, za bolju cirkulaciju limfe i za smanjenje propusnosti kapilara. Ne bi trebalo da ga koriste ljudi na antikoagulansnoj terapiji. Veoma je važno pažljivo sušenje biljke. Kokotac sadrži kumarin, koji biljci daje prijatan, slatkast miris. Oksidacijom se pretvara u dikumarol, koji deluje kao antikoagulant, inhibira proces zgrušavanja krvi i povećava propustljivost krvnih sudova. Dakle, izaziva obilno krvarenje, koje je uglavnom fatalno. Hranjenje stoke neispravno osušenim senom može biti pogubno, a takvo seno ne gubi svoju toksičnost ni posle četiri godine.[1]
Detalji izgajanja
[uredi | uredi izvor]Preferira dobro drenirano do suvo neutralno do alkalno zemljište na sunčanom mestu. Preferira glineno ili slano zemljište. Ne voli senku. Odrasle biljke su otporne na sušu. Cvetovi su bogati polenom što ovu biljku čini dobrom pčelinjom hranom. Ako se odseku pre cvetanja, biljke će rasti još najmanje godinu dana pre nego što odumru. Osušena biljka ima sladak aromatičan miris poput tek pokošenog sena. Ova vrsta ima simbiotski odnos sa određenim zemljišnim bakterijama, te bakterije formiraju kvržice na korenu i fiksiraju atmosferski azot. Deo ovog azota koristi biljke koje rastu, ali deo mogu da koriste i druge biljke koje rastu u blizini.[4]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b v g d „Žuti kokotac”. Plantea HR. Pristupljeno 19. 11. 2022.
- ^ a b „Yellow Sweet-clover”. IUCN RedList. Pristupljeno 19. 11. 2022.
- ^ „Melilotus officinalis”. Royal Botanic Gardens, KEW. Pristupljeno 19. 11. 2022.
- ^ „Melilotus officinalis - Lam.”. Plants For A Future. Pristupljeno 19. 11. 2022.