Propagandni model

Propagandni model je konceptualni model političke ekonomije koji su razvili Edvard S. Herman i Noam Čomski kako bi objasnili kako funkcionišu propagandna i sistemska pristranost u korporativnim masovnim medijima. Model nastoji objasniti kako se manipuliše stanovništvom i kako se saglasnost za ekonomsku, socijalnu politiku „proizvodi“ u javnosti zbog ove propagande. Teorija kaže da način strukturiranja korporativnih medija (npr. Oglašavanjem, koncentracijom vlasništva nad medijima, vladinim izvorima) stvara inherentni sukob interesa koji deluje kao propaganda nedemokratskih sila.

Prvi put predstavljen u svojoj knjizi iz 1988. Saglasnost proizvodnje: Politička ekonomija masovnih medija, propagandni model posmatra privatne medije kao preduzeća koja su zainteresovana za prodaju proizvoda - čitaocima i publici - drugim preduzećima (oglašivačima), a ne za ponudu kvalitetnih vesti javnosti. Teorija postulira pet opštih klasa „filtera“ koji određuju vrstu vesti koja se predstavljaju u informativnim medijima. Ovih pet klasa su: vlasništvo nad medijem, izvori finansiranja medija, prikupljanje podataka, promašaji i antikomunizam ili „ideologija straha“.

Prve tri autori generalno smatraju najvažnijim. U verzijama objavljenim nakon napada 11. septembra na Sjedinjene Države 2001. godine, Čomski i Herman su ažurirali petu zonu koja se odnosi na "rat protiv terorizma" i "antiterorizam", za koji tvrde da deluje na isti način.

Iako se model zasnivao uglavnom na medijima Sjedinjenih Država, Čomski i Herman smatraju da je teorija podjednako primenljiva na bilo koju zemlju koja deli osnovnu ekonomsku strukturu i principe organizovanja koje model postavlja kao uzrok medijske pristranosti. Njihove pretpostavke su potvrdili brojni naučnici i od tada se empirijski procenjuje propagandna uloga medija u zapadnoj Evropi i Latinskoj Americi.

Filteri

Vlasništvo

Veličina i imperativ profita dominantnih medijskih korporacija stvaraju pristranost. Autori ukazuju na to kako se u ranom devetnaestom veku pojavila radikalna britanska štampa koja se bavila brigama radnika, ali prekomerne poštarine, dizajnirane da ograniče vlasništvo nad novinama na „ugledne“ bogataše, počele su da menjaju lice štampe. Ipak, i dalje je postojala raznovrsnost. U Britaniji, posle Drugog svetskog rata, radikalne ili radnički prilagođene novine poput Dejli Heralda, Njuz Hronikla, Sandej Sitizen-a (sve koje su propale ili su uklopljene u druge publikacije) kao i Dejli Miror (barem do kraja 1970-ih) redovno su objavljivale članke ispitivanja kapitalističkog sistema. Autori tvrde da ti raniji radikalni radovi nisu bili ograničeni korporativnim vlasništvom i zato su bili slobodni da kritikuju kapitalistički sistem.

Herman i Čomski tvrde da budući da su mejnstrim mediji trenutno velike korporacije ili deo konglomerata (npr. Vestinghaus ili Dženeral Elektrik), informacije predstavljene javnosti biće pristrane u odnosu na ove interese. Takvi konglomerati često se protežu izvan tradicionalnih medijskih polja i na taj način imaju opsežne finansijske interese koji mogu biti ugroženi ako se objave određene informacije. Prema ovom obrazloženju, vesti koje najviše ugrožavaju korporativne finansijske interese onih koji su vlasnici medija suočiće se sa najvećom pristrasnošću i cenzurom.

Zatim sledi da ako maksimalizovati profit znači žrtvovati objektivnost vesti, onda izvori vesti koji na kraju opstanu moraju biti u osnovi pristrani, s obzirom na vesti u kojima postoji sukob interesa.

Oglašavanje

Drugi filter propagandnog modela je finansiranje nastalo oglašavanjem. Većina novina mora koristiti reklamiranje da bi pokrili troškove proizvodnje; ukoliko to ne rade, morali bi da povećaju cenu svojih novina. Širom medija postoji žestoka konkurencija u cilju privlačenja oglašivača; novine koje dobijaju manje reklama od svojih konkurenata su u ozbiljnom nepovoljnom položaju. Nedostatak uspeha u povećanju prihoda od reklama bio je još jedan faktor propasti „narodnih novina“ iz devetnaestog i dvadesetog veka.

Proizvod je sastavljen od imućnih čitalaca koji kupuju novine - koji takođe čine obrazovani sektor za donošenje odluka - dok stvarna klijentela koju novine opslužuju uključuje preduzeća koja plaćaju za reklamiranje svoje robe. Prema ovom filtru, vest ima za cilj da privuče privilegovane čitaoce da vide reklame koje čine sadržaj i tako će poprimiti bilo koji oblik koji najviše pogoduje za privlačenje obrazovanih donosioca odluka. Priče koje su u sukobu sa njihovim raspoloženjem za kupovinu, tvrde da će biti marginalizovane ili isključene, zajedno sa informacijama koje predstavljaju sliku sveta koja se sukobljava sa interesima oglašivača. Teorija tvrdi da su ljudi koji kupuju novine proizvod koji se prodaje preduzećima koja kupuju reklamni prostor; vest ima samo marginalnu ulogu kao proizvod.

Izvori

Treći od pet filtera Hermana i Čomskog odnosi se na prikupljanje vesti masovnih medija: „Masovni mediji su uvučeni u simbiotski odnos sa snažnim izvorima informacija ekonomskih potreba i reciprociteta interesa“. Čak i velike medijske korporacije poput BBC-ja ne mogu sebi da priušte postavljanje novinara svuda. Svoja sredstva koncentrišu na mesta na kojima je najverovatnije da će se pojaviti nova vest: Belu kuću, Pentagon, 10 Dauning Ulica i ostale centralne „terminale“ vesti. Iako se britanske novine mogu povremeno žaliti na „spinovanje“ Novih laburista, na primer, one zavise od izgovora „ličnog portparola premijera“ za vladine vesti. Poslovne korporacije i trgovinske organizacije su takođe pouzdani izvori priča koje se smatraju značajnim za vesti. Urednicima i novinarima koji vređaju ove moćne izvore vesti, možda dovodeći u pitanje verodostojnost ili pristrasnost nameštenog materijala, može biti zaprećeno uskraćivanje pristupa njihovoj medijskoj životnoj krvi - svežim vestima. Stoga su mediji odbili objavljivati članke koji će naštetiti korporativnim interesima koji im pružaju resurse od kojih zavise.

Ta veza takođe stvara „moralnu podelu rada“, u kojoj „zvaničnici imaju činjenice“, a „novinari ih samo dobijaju“. Novinari bi tada trebali zauzeti nekritičan stav koji im omogućava da prihvate korporativne vrednosti bez iskustva kognitivne disonancije.

Odbrana

Četvrti filter je „odbrana“, koji su Herman i Čomski opisali kao „negativne odgovore na medijsku izjavu ili [TV ili radio] program. Može biti u obliku pisama, telegrama, telefonskih poziva, peticija, tužbi, govora i predloga zakona pred Kongresom i drugih načina žalbi, pretnji i kaznenih radnji '. Poslovne organizacije se redovno okupljaju kako bi formirale odbrambene mašine. Primer je američka Globalna klimatska koalicija (GCC), koja sadrži fosilna goriva i automobilske kompanije kao što su Ekson, Teksako i Ford. GCC je pokrenula Burson-Marsteler, jedna od najvećih svetskih kompanija za odnose sa javnošću, kako bi napala kredibilitet klimatskih naučnika i 'zastrašujuće priče' o globalnom zagrevanju.

Za Čomskog i Hermana „odbrana“ se odnosi na negativne odgovore na medijsku izjavu ili program. Izraz "odbrana" korišćen je za opisivanje onoga što Čomski i Herman vide kao nastojanja da se diskredituju organizacije ili pojedinci koji se ne slažu ili dovode u sumnju prevladavajuće pretpostavke koje Čomski i Herman smatraju povoljnim za uspostavljenu vlast. Za razliku od prva tri mehanizma „filtriranja“ - koji su izvedeni iz analize tržišnih mehanizama - odbranu karakterišu usaglašeni napori u upravljanju javnim informacijama.

Antikomunizam i strah

Peti i poslednji filter vesti koji su Herman i Čomski identifikovali je bio "antikomunizam". Saglasnost za proizvodnju napisana je za vreme hladnog rata. Čomski je ažurirao model kao "strah", često kao "neprijatelj" ili "zli diktator", poput pukovnika Gadafija, Paula Bija, Sadama Huseina, Slobodana Miloševića ili Vladimira Putina. To je prikazano u naslovima britanskog tabloida „Razbi Sadama!“ i 'Napadaj Slobu!'. Isto se kaže da će se proširiti i na glavno izveštavanje ekologa kao "eko-terorista". Sandej Tajms je 1999. godine objavio niz članaka optužujući aktiviste iz nenasilne direktne akcijske grupe Riklejm d Strits da se skladište za CS gas i omamljujuće oružje.

Anti-ideologije iskorištavaju strah i mržnju javnosti prema grupama koje predstavljaju potencijalnu pretnju, bilo stvarnu, preteranu ili zamišljenu. Komunizam je nekada predstavljao glavnu pretnju po modelu. Komunizam i socijalizam su njihovi negativci prikazani kao ugrožavanje sloboda govora, pokreta, štampe i tako dalje. Oni tvrde da se takav prikaz često koristio kao sredstvo za utišavanje glasova kritičnih prema interesima elite. Čomski tvrdi da je od kraja hladnog rata (1991) antikomunizam zamenjen "ratom protiv terorizma", kao glavnim mehanizmom socijalne kontrole: "Antikomunizam se povukao kao ideološki faktor u zapadnim medijima, ali nije mrtav ... 'Rat protiv terorizma' pružio je korisnu zamenu za sovjetsku pretnju. " Nakon događaja 11. septembra 2001, neki se naučnici slažu da islamofobija zamenjuje antikomunizam kao novi izvor javnosti strah.

Primeri

Nakon teorijskog izlaganja propagandnog modela, Saglasnost proizvodnje sadrži veliki odeljak gde autori žele da testiraju svoje hipoteze. Ako je propagandni model ispravan i filteri utiču na medijski sadržaj, očekuje se određeni oblik pristrasnosti - onaj koji sistematski favorizuje korporativne interese.

Takođe su gledali na ono što su doživljavali kao „istorijske kontrolne grupe“ gde se dva događaja, slična po svojstvima, ali različita u očekivanom stavu medija prema njima, suprotstavljaju korišćenjem objektivnih mera kao što su pokrivanje ključnih događaja ili uvodnici koji favorizuju određeno pitanje (mereno brojem).

Pokrivanje „neprijateljskih” zemalja

Primeri pristrasnosti koje su dali autori uključuju neuspeh medija da dovedu u pitanje legalnost rata u Vijetnamu, istovremeno naglašavajući Sovjetsko-avganistanski rat kao akt agresije.

Druge pristranosti uključuju sklonost naglašavanju nasilnih dela poput genocida više u neprijateljskim ili neprijateljskim zemljama kao što je Kosovo, istovremeno ignorišući veći genocid u savezničkim zemljama kao što je indonezijska okupacija Istočnog Timora. Kaže se da ova pristranost postoji i na stranim izborima, koja daju povoljan medijski izveštaj lažnim izborima u savezničkim zemljama kao što su El Salvador i Gvatemala, dok se nepovoljna pokrivenost daje legitimnim izborima u neprijateljskim zemljama kao što je Nikaragva.

Čomski takođe tvrdi da su mediji precizno pratili događaje poput bitke za Faludžu, ali je zbog ideološke pristranosti delovao kao provladina propaganda. Opisujući pokrivenost racije u Opštoj bolnici Faludža, on je izjavio da je Njujork Tajms „tačno snimio bitku za Faludžu, ali je ona slavljena ... bila je proslava tekućih ratnih zločina“.

Skandali propuštanja

Autori ukazuju na pristranosti objavljujući samo skandale koji prijavljuju kkoji koriste moćnim grupama, ignorišući skandale koji štete nemoćnima. Najveći primer je to kako su američki mediji uveliko pokrivali aferu Votergejt ali su ignorisali izloženost COINTELPRO-a. Dok je afera Votergejt bilo politička pretnja moćnim ljudima (demokratima), COINTELPRO je naneo štetu prosečnim građanima Ostali primeri uključuju pokrivanje afere Iran-Kontra fokusirajući se samo na ljude na vlasti kao što je Oliver Nort, ali izostavljajući pokrivanje civila ubijenih u Nikaragvi kao rezultat pomoći pobunjeničkim grupama.

U intervjuu iz 2010. godine, Čomski je uporedio izveštavanje o avganistanskim ratnim dnevnicima koje je objavio Vikiliks i nedostatak medijskog izvještavanja sa studijom ozbiljnih zdravstvenih problema u Faludži. Iako je bilo dovoljno pokrivanja Vikiliksa, američka studija Faludže nije postojala u Americi u kojoj su britanski mediji zdravstveno stanje u Faludži opisali kao "gore od Hirošime".