Пређи на садржај

Чавизам

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Čaveizam)

Чавизам (шпански: chavismo) је левичарска политика утемељена на идејима, програмима и стилу повезаним уз лик и дело бившег председника Венецуеле, Уга Чавеза.[1][2][3][4][5] Успон и развој чавизма историјски се одвијао од краја 90-их година па до Чавезове смрти 2013. године, с тим да је његов наследник, Николас Мадуро, наставио са провођењем чавистичке политике.

Чавизам комбинује поједине елементе политичке партиципативне демократије, економског социјализма, левог популизма, патриотизма[6], интернационализма[7] боливаризма[8], феминизма[9], зелене политике[10], те политике интеграције Латинске Америке и Кариба[11]. Чавизам се махом промовисао преко Боливарске револуције, која је била службена политика Чавезовог мандата.

Присталице политике чавизма називају се чависти.[12]

Политике

[уреди | уреди извор]

Унутар Венецуеле, неколико политичких странака подржава чавистичку политику, а главна међу њима је Чавезова странка, Уједињена социјалистичка странка Венецуеле. Друге странке које подржавају ову политику су Домовина за све и Тупамароси.

У ширем контексту, чавистичка политика укључује и национализацију кључних делова привреде, програме социјалне помоћи те противљење неолиберализму, тј. нерегулисаном моделу капитализма. Чавез је лично нагласио како његова политика прихвата приватно власништво[13], али како такође промовише друштвено власништво под демократском контролом.[14] У склопу политике спадају и партиципативна демократија[15] те демократија на радном месту[16]. У јануару 2007. године, Чавез је предложио развијање комуналне државе, чија је главна идеја изградња самоуправних институција попут комуналних савета, комуна и комуналних градова.[17]

Спровођење чавистичке политике онемогућавају притисци најмоћнијих глобалних сила, а притисци подразумевају политичку и економску изолацију земље, кроз увођење различитих санкција, пре свега у области економије, што води смањењу животног стандарда становништва.

Подршка

[уреди | уреди извор]

По политикологу Џону Магдалену, број Венецуеланаца који се декларишу као чависти је опао од Угове смрти и погоршања економије током мандата Николаса Мадура, од 44% у октобру 2012. до 22% у децембру 2014. године.[18] У фебруару 2014, анкета спроведена од стране Међународне обавештајне агенције, организације створене од стране др Хуана Вићента Скорцеа, социолога и антрополога за национални експеримент Универзитета оружаних снага[19] открила је да 62% Венецуеланаца себе сматра подршком или следбеницима идеја Уга Чавеза.[20] До 2016. многи чависти су постали разочарани владом боливаризма и тражили су да се преселе из Венецуеле у стабилнију земљу.[21]

Чавизам у медијима

[уреди | уреди извор]
Уго Чавез салутира

У „Стандард недељнику“ из 2005. Тор Халворсен Мендоса описао је срж чавизма као далекосежну спољну политику чији је циљ да успостави слободну несврстану федерацију револуционарних република као блок отпора у Америци.[22]

2006. Ноам Чомски изразио је одређен степен подршке за Чавеза и његову политику, говорећи да је он био „прилично заинтересован“ за његове политике и да је сматрао „многе од њих“ као „сасвим конструктивне“. Он је приметио најважније, да Чавез ужива неодољиву подрку свог народа после „шест пажљиво надзираних избора“.[23]

По чланку у Њујорк Сан-у чавизам је одбијен на изборима око 2006. године у Перуу, Колумбији и Мексику[24], а Ел Универзал је известио да се бивши бразилски председник Луис Инасио Лула да Силва удаљио од чавизма, говорећи да Бразил није Венецуела, и да има своје традиционалне институције.[25] Ипак, Лула је подржао Уга Чавеза на венецуеланским председничким изборима 2012. Такође је подржао Николаса Мадура на венецуеланским изборима 2013. године.[26][27]

Новине „ Нација“ су приметиле на својим издавачким листовима да:

„Чавизам није адекватни опис социјалног покрета који представља Чавезову политичку основу, од кад су многе организације преураниле свој успон до политичке моћи, а њихове вође и кадрови створили извештачено схватање њихове везе са Чавезом. У протеклих неколико година, открића друштвених научника потврдила су да је сарадња између централне владе и партиципативних локалних организација повећала дебату, и да демократија напредује у Венецуели.

Чавизам је одшио лудачку кошуљу латиноамеричког дискурса после Хладног рата, нарочито табу против државне регулације привреде и економске редистрибуције. Јавна политика, укључујући економску политику, сада је отворена за дискусију и важније, утиче на народ. Ово је у оштром контрасту Костариком, где је пре неколико месеци, њен Врховни суд, са подршком своје извршне власти, забранио јавним универзитетима не само супротстављање, него чак дискусију о Централно-америчком споразуму о слободној трговини, који је ускоро победио национални референдум од стране климаве маргине“.[28]

У фебруару 2014. око годину дана после Чавезове смрти, Атлантик је изјавио да:

„Уго Чавез је засновао популарност на својој изванредној харизми, на великој количини дискреционог новца, и кључно, на добро тестираној политичкој поруци: осуђивању прошлости и обећавању боље будућност за све. Венецуеланци млађи од 30 година (што је већина становништва) нису знали ни једну другу владу до Чавезове или Мадурове. За њих је чавизам прошлост. Што се тиче обећања боље будућности: резултати су ту. Катастрофалне последице политике Чавезовог социјализма 21. века је немогуће више прикрити и влада је остала без изговора. Окривљујући Цију, „фашистичку опозицију“ или „тамне међународне снаге“, како су Мадуро и његови савезници обично чинили, постала је инспирација за пародије које су преплавиле Јутјуб. Конкретни ефекти 15 година чавизма су видљиви у празним полицама и препуним мртвачницама“.[29]

У 2015. години када је „Економист“ говорио о корупцији у Латиноамерици, наведено је да: „Заменици колонијалне ере су поставили образац. Они су централиизовали власт и купили оданост локалних интересних група. Каудиљос, диктатори и изабрани председници наставили су традицију персонализовања моћи. Венецуелански чавизам и кирчеризам госпође Фернандез су данашње појаве“.[30]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Mullis, Steve (10 March 2013). "Venezuela Sets Date To Elect Chavez's Successor". NPR. Retrieved 20 February 2016.
  2. ^ Sweeney, John (17 February 2016). "Venezuela's black economic magic". BBC. Retrieved 20 February 2016.
  3. ^ Vargas Llosa, Alvaro (11 June 2014). "Venezuela: The Protesters' Power Is Rising". The National Interest. Retrieved 20 February 2016.
  4. ^ Molina, Thabata (6 March 2015). "Chávez No Vive: The Rise and Fall of a Cult" Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јул 2017). PanAm Post. Retrieved 20 February 2016.
  5. ^ Morsbach, Greg. Chávez opponents face tough times. BBC News (6 December 2005).
  6. ^ "El chavismo es el patriotismo". Diario VEA (in Spanish). 25 June 2012. Archived from the original on 21 February 2014. Retrieved 3 February 2014.
  7. ^ "El internacionalismo de Hugo Chávez" Архивирано на сајту Wayback Machine (12. август 2017) (in Spanish). Ola Bolivariana. 18 March 2013. Retrieved 6 March 2014.
  8. ^ Jaua, Elías (8 December 2013). "El chavismo" Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016) (in Spanish). TeleSUR. Retrieved 3 February 2014.
  9. ^ "Chávez se declaró feminista" Архивирано на сајту Wayback Machine (6. март 2014). El Periodiquito (in Spanish). 6 July 2012. Retrieved 6 March 2014.
  10. ^ ViVe (8 November 2012). "Si el planeta quisiera acabar con el ser humano, ya lo hubiera hecho… ¿Podemos evitarlo?" Архивирано на сајту Wayback Machine (6. март 2014). Retrieved 6 March 2014.
  11. ^ Fraija, Farith (20 December 2012). "El chavismo es un bien colectivo del pueblo, que ha demostrado defender a toda costa su continuidad" Архивирано на сајту Wayback Machine (7. фебруар 2019). Noticias24 (in Spanish). Retrieved 3 February 2014.
  12. ^ „VHeadline.com”. Архивирано из оригинала 10. 11. 2005. г. Приступљено 30. 05. 2017.  Текст „ Politics & Culture: An anthropological perspective on Venezuela's political confrontation ” игнорисан (помоћ)
  13. ^ Sivaramakrishnan, Arvind (6 March 2013). "Hugo Chávez: Death of a socialist". The Hindu. Retrieved 3 February 2014.
  14. ^ Salmerón, Víctor (13 June 2012). "Plan Chávez prevé crear 30 mil empresas de propiedad social". El Universal (in Spanish). Retrieved 3 February 2014.
  15. ^ "La democracia participativa es un concepto chavista". Correo del Orinoco (in Spanish). 16 November 2013. Retrieved 3 February 2014.
  16. ^ Albrecht, Hermann (29 May 2009). "Chávez Calls on Workers to Push for Workplace Democracy in Venezuela". Venezuelanalysis.com. Retrieved 3 February 2014.
  17. ^ Azzellini, Dario. "The Communal State: Communal Councils, Communes, and Workplace Democracy". North American Congress on Latin America. Retrieved 3 February 2014.
  18. ^ "AFP: Gobierno de Maduro empeoró inflación, devaluación y pobreza que dejó Chávez" Архивирано на сајту Wayback Machine (7. март 2015). El Nacional. 3 March 2015. Retrieved 4 March 2015.
  19. ^ Lopez, Victor. "Dr. Juan Scorza, docente de la Unefa, realizará charla: "16 Tipos de Personalidades", en la "Jornada de Salud"" Архивирано на сајту Wayback Machine (3. април 2015). www.unefa.edu.ve. Retrieved 9 March 2015.
  20. ^ "SONDEOS DE OPINIÓN VENEZUELA - Encuesta ICS Febrero 2015" Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2015) (PDF). International Consulting Services. 24 February 2015. Retrieved 6 March 2015.
  21. ^ Woody, Christopher (2 December 2016). "'The tipping point': More and more Venezuelans are uprooting their lives to escape their country's crises". Business Insider. Retrieved 6 December 2016.
  22. ^ Halvorssen, Thor (9 August 2005). "Hurricane Hugo" Архивирано на сајту Wayback Machine (16. март 2014). The Weekly Standard. Retrieved 6 July 2013.
  23. ^ Santora, Marc (26 September 2006). "Chomsky is Alive, Actually, and Hungry for Debate". The New York Times. Retrieved 16 June 2015.
  24. ^ Barone, Michael. Good News. Архивирано на сајту Wayback Machine (10. фебруар 2023) The New York Sun (31 July 2006).
  25. ^ Lula says he is not like Chávez. Archived December 21, 2007, at the Wayback Machine. El Universal (22 August 2006).
  26. ^ Weisbrot, Mark (9 October 2014). "Why Chávez Was Re-elected". The New York Times. Retrieved 6 March 2014.
  27. ^ Pearson, Tamara (3 April 2013). "Ex Brazilian President Lula Supports Venezuela's Maduro". Venezuelanalysis.com. Retrieved 6 March 2014.
  28. ^ „Chavismo and Democracy, by Greg Grandin, December 6, 2007”. Архивирано из оригинала 21. 08. 2015. г. Приступљено 21. 08. 2015. 
  29. ^ Naím, Moisés (25 February 2014). "The Tragedy of Venezuela". The Atlantic. Retrieved 16 June 2015.
  30. ^ "Democracy to the rescue?". Foreign Policy. 14 March 2015. Retrieved 14 July 2015.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ramirez, C.V. (2005). "Venezuela's Bolivarian revolution: Who are the Chavistas?", Latin American Perspectives
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Чавизам&oldid=28731146”