Пређи на садржај

Јова

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Јоха)
За насеље у Србији погледајте страницу Јова (Нови Пазар).

Јова
Временски распон: палеоцен−данашњост
Alnus serrulata
пупољци и листови црне јове, Alnus glutinosa
Научна класификација e
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Fagales
Породица: Betulaceae
Потпородица: Betuloideae
Род: Alnus
Mill.
Типска врста
Alnus glutinosa
(L.) Gaertn.
Врсте

Види одељак Класификација

Синоними[1]
  • Betula-alnus Marshall
  • Duschekia Opiz
  • Alnaster Spach
  • Clethropsis Spach
  • Semidopsis Zumagl.
  • Alnobetula (W.D.J.Koch) Schur.
  • Cremastogyne (H.J.P.Winkl.) Czerep.
Alder trees by the Beaulieu River at Longwater Lawn, Hampshire, England

Јова или јоха (лат. Alnus sp.) је род Alnus листопадних дрвенастих скривеносеменица из породице бреза (Betulaceae). Обухвата око 35[2] врста једнодомног дрвећа и жбуња, од којих неколико достиже велику величину, распрострањених широм северног умереног појаса са неколико врста које се протежу у Централној Америци, као и у северним и јужним Андима.[1]

Опис

[уреди | уреди извор]
Полен

Уз неколико изузетака, јове су листопадне, а листови су наизменични, једноставни и назубљени. Цветови су ресе са издуженим мушким ресам на истој биљци као и краће женске ресе, често пре појављивања листова; углавном се опрашују ветром, али их у малој мери посећују и пчеле. Ово дрвеће се разликује од брезе (Betula, други род у породици) по томе што су женске ресе дрвенасте и не распадају се у зрелости, отварајући се и ослобађају семе на сличан начин као код многих четинара.

Највеће врсте су црвена јова (A. rubra) на западној обали Северне Америке и црна јова (A. glutinosa), пореклом из већег дела Европе и широко распрострањена другде, обе достижу преко 30 m (100 ft). Насупрот томе, широко распрострањена Alnus alnobetula (зелена јова) ретко је виши грм од 5-metre-tall (16-foot).

Екологија

[уреди | уреди извор]

Јова се обично налази у близини потока, река и мочвара. Понекад тамо где је распрострањеност јова посебно изражена, оне се називају јовини гајеви. На пацифичком северозападу Северне Америке, бела јова (Alnus rhombifolia) за разлику од других северозападних јова, има афинитет за топлу, суву климу, где расте дуж водотокова, као што је дуж доњег дела реке Колумбије источно од Каскада и реке Снејк, укључујући и Хелс кањон.

Листови јове, а понекад и ресе користе као храну бројни лептири и мољци.

A. glutinosa и A. viridis су класификовани као еколошки корови на Новом Зеланду.[3] Листови јове, а посебно корени, важни су за екосистем јер обогаћују земљиште азотом и другим хранљивим материјама.

Фиксација азота и сукцесија шумских врста

[уреди | уреди извор]

Јова је посебно позната по свом важном симбиотском односу са Frankia alni, актиномицетном, филаментозном бактеријом која фиксира азот. Ова бактерија се налази у чворићима корена, који могу бити велики као људска песница, са много малих режњева, и који су светло браон боје. Бактерија апсорбује азот из ваздуха и чини га доступним дрвету. Јова, заузврат, даје бактерији шећере, које производи фотосинтезом. Као резултат овог обострано корисног односа, јоба побољшава плодност земљишта на коме расте, а као пионирска врста, помаже да се обезбеди додатни азот за накнадне врсте.

Семе црвене јове је сићушна самара, као и код свих јова

Због свог изобиља, црвена јова испоручује велике количине азота за обогаћивање шумског земљишта. Утврђено је да области црвене јове снабдевају земљиште са између 130 и 320 килограма по хектару (120 до 290 фунти по јутру) годишње. Од Аљаске до Орегона, Alnus viridis subsp. sinuata (A. sinuata, ситка јова или слајд јова), карактеристично је пионирска врста, на шљунковитим локацијама места у подножју глечера који се повлачи. Истраживања показују да ситка јова, жбунастији варијетет јове, додаје азот земљишту просечном стопом од 60 kg/ha (54 lb/acre) годишње, помажући да се стерилни глацијални терен претвори у земљиште које може да подржи четинарске шуме. Јова је уобичајена међу првим врстама које колонизују поремећена подручја од поплава, олуја са ветром, пожара, клизишта, итд. Гајеви јове често служе као природна противпожарна брана, јер су ово широко лишће много мање запаљиво од четинара. Њихово лишће и лисни отпад не носи ватру добро, а њихова танка кора је довољно отпорна да их заштити од лаганих површинских пожара. Поред тога, мала тежина семена јове – 1,5 милиона по килограму или 6.800.000 по фунти – омогућава лако распршивање ветром. Иако првих 25 година прераста обалску дуглазију, веома је нетолерантна на сенку и ретко живи више од 100 година. Црвена јова је највећа јова на северозападу Пацифика и најобимније и комерцијално најважније дрво широког лишћа на приобалном северозападу. Гајеви црвене јове пречника 25 до 50 cm (10 до 20 in (51 cm)) мешају се са младим шумама дуглазијске јеле западно од Каскада, достижући максималну висину од 30 до 33 m (100 до 110 стопа) за око шездесет година, а затим губе енергичност како долази до сржне трулежи. Јова у великој мери помаже у стварању услова погодних за џиновске четинаре који је замењују.[4]

  • Alder root nodules
  • An alder root nodule
    Читав коренски чвор
  • A sectioned alder root nodule
    Пресечени коренски чворови

Паразити

[уреди | уреди извор]

Корене јове паразитира северни шишар.

Употребе

[уреди | уреди извор]

Ресе неких врста јове имају одређени степен јестивости[5] и могу бити богате протеинима. Наводи да имају горак и непријатан укус, и да су корисне за врхе преживљавања. Дрво одређених врста јове често се користи за димљење разних намирница као што су кафа, лосос и други морски плодови.

Већина шипова који чине темељ Венеције направљена је од стабала јове.[6]

Кора јове садржи антиинфламаторни салицин, који се у телу метаболише у салицилну киселину.[7] Неке културе Индијанаца користе кору црвене јове (Alnus rubra) за третман отровног храста, уједа инсеката и иритација коже. Индијанци Црне ноге традиционално користе инфузију направљену од коре црвене јове за лечење лимфних поремећаја и туберкулозе. Недавне клиничке студије су потврдиле да црвена јова садржи бетулин и лупеол, једињења за која се показано да су ефикасна против различитих тумора.[8]

Унутрашњост коре јове, као и свиласти дрен или виргинијска боровница, неки староседелачки народи Америке користе у смешама за пушење, познатим као киникиник, за побољшање укуса листа медвеђе бобице.[9]

Филм Ермана Олмија Дрво дрвених кломпи (L' Albero Degli Zoccoli, 1978) у свом наслову се односи на јову, која се обично користи за прављење кломпи као у заплету овог филма.[10][11]

Црвена боја се такође може издвојити из спољашње коре, а жута боја из унутрашње коре.[12]

Еволуциона историја

[уреди | уреди извор]

Најстарији фосилни полен који се може идентификовати као Alnus је из северне Бохемије, датира из касног палеоцена, пре око 58 милиона година.[13]

Класификација

[уреди | уреди извор]

Род је подељен у три подрода.

Најпознатије врсте су:

  • A. acuminata — андска јова, расте на Андима.[14][15][16][17][18][19][20][21]
  • A. cordata — срцаста (италијанска) јова, расте у Италији.
  • Alnus formosana — тајванска јова, расте на Тајвану
  • A. glutinosa — црна јова, расте широм Европе.
  • A. incana — сива јова, евроазијског распрострањења.
    • A. oblongifolia (A. incana subsp. oblongifolia) — аризонска јова, расте у Северној Америци.
    • A. rugosa (A. incana subsp. rugosa) — истачкана јова, расте у Северној Америци.
    • A. tenuifolia (A. incana subsp. tenuifolia) — танколиста јова, расте у Северној Америци.
  • A. japonica — јапанска јова, расте у Јапану.
  • A. jorullensis — мексичка јова, расте у Мексику.
  • A. orientalis — источна јова, расте на Кипру, у Малој Азији и Сирији.
  • A. rhombifolia — бела јова, расте у Северној Америци.
  • A. rubra — црвена јова, расте у Северној Америци.
  • A. serrulata — брезаста јова, расте у Северној Америци.
  • A. subcordata — кавкаска јова, расте у Ирану.
  • A. maritima — приморска јова, расте у Северној Америци.
  • A. nepalensis — непалска јова, расте у Кини.
  • A. nitida — хималајска јова, расте на Хималајима.
  • A. viridis — зелена јова
    • A. viridis subsp. viridis — типски облик зелене јове, Евроазија.
    • A. viridis subsp. maximowiczii (A. maximowiczii)— Јапан.
    • A. viridis subsp. crispa (A. crispa) — Северна Америка.
    • A. viridis subsp. sinuata (A. sinuata) — Северна Америка и Сибир.
  • Alnus lusitanica Vít, Douda, & Mandák - Шпанија, Португалија, Мароко[22]

Галерија слика

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „World Checklist of Selected Plant Families: Royal Botanic Gardens, Kew”. apps.kew.org. [мртва веза]
  2. ^ Arno, Stephen; Hammerly, Ramona (2007). Northwest Trees: Identifying and Understanding the Region's Native Trees. Seattle, WA: Mountaineers Books. стр. 165. ISBN 978-1-59485-041-7. 
  3. ^ Clayson, Howell (мај 2008). Consolidated list of environmental weeds in New Zealand. Wellington: Department of Conservation. ISBN 978-0-478-14412-3. 
  4. ^ Arno, Stephen; Hammerly, Ramona (2007). Northwest Trees: Identifying and Understanding the Region's Native Trees. Seattle, WA: The Mountaineers Books. стр. 165—69. ISBN 978-1-59485-041-7. 
  5. ^ „Plant Search Result, see e.g. Alnus rubra”. pfaf.org. Приступљено 17. 11. 2020. 
  6. ^ Nakasako, Eric. „A Look at Venice: Past and Present”. Illumin. University of Southern California. Приступљено 22. 1. 2018. 
  7. ^ Ewing, Susan (2012). The Great Alaska Nature Factbook: A Guide to the State's Remarkable Animals, Plants, and Natural Features (2nd изд.). Graphic Arts Books. стр. 106, 142. ISBN 978-0-88240-868-2. 
  8. ^ Tilford, Gregory L. (1997). Edible and Medicinal Plants of the West. ISBN 0-87842-359-1. 
  9. ^ Staff (2009). „Bearberry”. Discovering Lewis and Clark. The Lewis and Clark Fort Mandan Foundation. Архивирано из оригинала 18. 12. 2010. г. Приступљено 29. 4. 2011. 
  10. ^ PRESSO LA RIVA: L'ONTANO (tr. AT THE SHORE: THE ALDER), December 2015 www.officinadellambiente.com, accessed 17 November 2020
  11. ^ Ontano nero (tr. Black Alder) accessed 17 November 2020 uomoenatura.it
  12. ^ „Native Plant Dyes”. United States Department of Agriculture Forest Service. Приступљено 17. 12. 2014. 
  13. ^ Yang, Xiao‐Yue; Wang, Ze‐Fu; Luo, Wen‐Chun; Guo, Xin‐Yi; Zhang, Cai‐Hua; Liu, Jian‐Quan; Ren, Guang‐Peng (септембар 2019). „Plastomes of Betulaceae and phylogenetic implications”. Journal of Systematics and Evolution (на језику: енглески). 57 (5): 508—518. ISSN 1674-4918. S2CID 91509152. doi:10.1111/jse.12479. 
  14. ^ Hokche, O., Berry, P.E. & Huber, O. (eds.) (2008). Nuevo Catálogo de la Flora Vascular de Venezuela: 1-859. Fundación Instituto Botánico de Venezuela.
  15. ^ Berendsohn, W.G., A. K. Gruber & J. A. Monterrosa Salomón. 2009. Nova silva cuscatlanica. Árboles nativos e introducidos de El Salvador. Parte 1: Angiospermae - Familias A a L. Englera. 29  (1):  1–438.
  16. ^ CONABIO. 2009. Catálogo taxonómico de especies de México. 1. In Capital Nat. México. CONABIO, Mexico City
  17. ^ Furlow, J. J. 1977. Family 49, Betulaceae. In Burger, W. (Ed.), Flora Costaricensis. Fieldiana: Botany. 40  56–58.
  18. ^ Idárraga-Piedrahita, A., R. D. C. Ortiz, R. Callejas Posada & M. Merello. (eds.) 2011. Flora de Antioquia: Catálogo de las Plantas Vasculares. 2  9–939. Universidad de Antioquia, Medellín
  19. ^ López Vargas, A. 1995. Estudio de Vegetación de las Partes Sud y Sudoeste de las Provincias Mizque y Campero --- Cochabamba, i–vi, 1–152. Tesis Universidad Mayor de San Simón, Cochabamba
  20. ^ Vargas Caballero, I. G., A. Lawrence & M. Eid. 2000. Árboles y arbustos para sistemas agroforestales en los Valles Interandinos de Santa Cruz 1–145. Fundación Amigos de la Naturaleza, Santa Cruz
  21. ^ Zuloaga, F. O., O. N. Morrone, M. J. Belgrano, C. Marticorena & E. Marchesi. (eds.) 2008. Catálogo de las plantas vasculares del Cono Sur. Monographs in systematic botany from the Missouri Botanical Garden 107(1–3): i–xcvi, 1–3348.
  22. ^ Vít, Petr; Douda, Jan; Krak, Karol; Havrdová, Alena; Mandák, Bohumil (2017). „Two new polyploid species closely related to Alnus glutinosa in Europe and North Africa – an analysis based on morphometry, karyology, flow cytometry and microsatellites”. Taxon. 66 (3): 567—583. doi:10.12705/663.4. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Јова на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Јова.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јова&oldid=28439887”