Административна подјела Турске
Турска Република има јединствену структуру у смислу администрације и овај аспект један је од најважнијих фактора који обликују турску јавну администрацију. Када се три гране власти (законодавна, извршна и судска) узму у обзир као главне функције државе, мјесној администрацији остаје мало овлашћења. Турска је унитарна држава и вијалети су подређени централној власти. Мјесне администрације су основане како би пружиле услуге на мјесту, а владу представљају гувернер и градски гувернери. Поред гувернера и градских гувернера, друге високе јавне званичнике такође именује влада, а не градоначелници или бирали на изборима.[1]
Турска је подијељена на 81 вилајет у административне сврхе. Сваки вилајет је подијељен на округе, који укупно има 923.[2] Турска је такође подијељена на 9 регија и 21 подрегију ради географских, демографских и привредних сврха; ова подјела се не односи на административну подјелу.
Увелико централизована структура доношења одлука у Анкари, често се сматра сметњом за добро управљање[3][4][5] и често изазива незадовољство, нарочито у регијама насељеним етничким мањинама.[4][6][7] Кораци ка децентрализацији од 2004. године, показали су се као контроверзно питање у Турској.[5][8] Турска је према Европској повељи о самоуправљању дужна да децентрализује своју административну структуру.[4][9] Програм децентрализације је тема текуће расправе између академика, политичара и шире јавности.[10][11][12][13]
Турска је хијерахијски административно подијељена на сљедећи начин:
Вилајети
[уреди | уреди извор]
Окрузи
[уреди | уреди извор]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „General Structure of Turkish Public Administration” (PDF). justice.gov.tr/. Ministry of Justice. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 03. 2015. г. Приступљено 14. 08. 2014.
- ^ „Turkey Districts”. Приступљено 09. 8. 2014.
- ^ Alec Ian Gershberg (03. 2005). „Towards an Education Decentralization Strategy for Turkey: Guideposts from international experience” (PDF). World Bank. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 01. 2017. г. Приступљено 20. 09. 2018.
- ^ а б в „The Turkish Constitution and the Kurdish Question”. The Carnegie Endowment for International Peace. 01. 8. 2011.
- ^ а б Ulaş, BAYRAKTAR; Élise, MASSICARD (07. 2012). „Decentralisation in Turkey” (PDF). Agence française de développement.
- ^ Cagaptay, Soner (03. 8. 2015). „Turkey's Kurdish Moment”. The Washington Institute.
- ^ Sarsale, Stefano (01. 12. 2016). „HDP arrests pose grave risks for Turkey’s future”. Global Risk Insights.
- ^ Joppien, Charlotte (24. 09. 2014). „‘Civic Participation’ or ‘Customer Satisfaction’? Waves of Centralization, Decentralization and Recentralization from the Ottoman Empire until Today”. ResearchTurkey. Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 20. 09. 2018.
- ^ „Local and regional democracy in Turkey”. Council of Europe, Congress of Local and Regional Authorities, Monitoring Committee. 01. 3. 2011.
- ^ „BDP's decentralization proposal debated in Turkey”. Hurriyet Daily News. 03. 10. 2010.
- ^ „The principle of decentralization in the new constitution”. Hurriyet Daily News. 24. 09. 2010. Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 20. 09. 2018.
- ^ Davutoğlu, Ahmet (20. 11. 2015). „New Turkish gov't to focus on new reforms to solve age-old problems”. Daily Sabah.
- ^ Selcen, Aydın (07. 3. 2016). „Decentralization for Peace in Turkey, Iraq & Syria”. Turkish Policy Quarterly.
