Александар Аполонио
| Александар Аполонио | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||
| Лични подаци | |||||||||
| Датум рођења | 11. новембар 1916. | ||||||||
| Место рођења | Каменари, код Херцег Новог, Аустроугарска | ||||||||
| Датум смрти | 2001. (84/85 год.) | ||||||||
| Место смрти | Београд, СР Југославија | ||||||||
| Држављанство | југословенско | ||||||||
| Народност | Србин | ||||||||
| Религија | католик | ||||||||
| Професија | окружни тужилац | ||||||||
| |||||||||
Александар Ацо Аполонио (Каменари, код Херцег Новог, 11. новембар 1916 — Београд, 2001) био је адвокат, окружни тужилац у Дубровнику, вођа покрета за Дубровачку републику као и први и једини премијер самопроглашене треће Дубровачке републике.
Биографија
[уреди | уреди извор]Аполонио је рођен 11. новембра 1916. године у Каменарима крај Херцег Новог. Отац му је био Виргилио, Истранин из Пирана, а мајка Марица рођена Шуковић из Дубровника.
Од 1950-их је био окружни тужилац у Дубровнику. Почетком 1990-их постаје вођа аутономашког покрета у овом граду, због чега бива осуђен на 12 година затвора. Тада бјежи у приградско мјесто Цавтат гдје наставља са својим аутономашким активностима.
Обнављање Дубровачке републике
[уреди | уреди извор]Искористивши сукоб хрватских сепаратиста и југословенских федералиста 1991. године, Аполонио, заједно са својим истомишљеницима користи прилику да обнове Дубровачку републику у оквирима нове (будуће) Југославије. Дубровачка република проглашена је 24. новембра 1991. у Цавтату. На овом скупу успостављено је Мало вијеће Дубровачке републике као орган власти будуће Републике. Вијеће је имало 12 чланова, међу којима су уз Аполонија, били и други угледни грађани Дубровника, као Иво Ланг, Миро Братош, Мирко Вујачић, Блажо Злопаша и Угљеша Јовић. Након успостављања овог Вијећа, Александар Аполонио постаје први председник владе новопроглашене Дубровачке републике.[1][2]
Аполонио је био декларисани Србин католик и југословенски родољуб, што је потврдио и његов пријатељ Војислав Шешељ, током суђења Слободану Милошевићу у Хашком трибуналу.[3] На присуство Југословенске народне армије у Дубровачком залеђу 1991. године, Аполонио је гледао више него добронамерно, а хрватске снаге и власт у Загребу називао је фашистима и усташама.[4]
Избеглиштво и смрт
[уреди | уреди извор]Након повлачења ЈНА са дубровачког ратишта, заједно са војском са овог подручја се повлачи и неколико хиљада избеглица (укупан број избјеглих се процјењује на око 10.000 лица), са којима је и Аполонио. Након овог, одлази у Београд. Као и други заговорници обнављања Дубровачке републике, Аполонио се осјећао разочараним због овог повлачења, због чега напушта активни политички рад и остатак живота проводи пензионерски у кругу породице. Без обзира на његово повлачење, у Хрватској је и даље био мета медијског блаћења, чак и у јавним гласилима.[5][6]
Аполонио умире у Београду 2001. године. Сахрањен је у свом родном мјесту.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Transcript 050920IT”. The Prosecutor v. Slobodan Milošević. The International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. 20. 9. 2005. стр. 44342. Приступљено 29. 11. 2012.
- ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 54.
- ^ www.icty.org
- ^ „Aleksandar Apolonio” (на језику: српскохрватски). Архивирано из оригинала 08. 08. 2014. г.
- ^ „Aleksandar Apolonio”. ХРТ. Архивирано из оригинала 20. 08. 2017. г.
- ^ „PROGLAS IZDAJE DUBROVNIKA”. Слободна Далмација.
Литература
[уреди | уреди извор]- Thomas, Nigel; Mikulan, Krunoslav (2006). The Yugoslav Wars (1): Slovenia and Croatia 1991-95. Osprey Publishing. стр. 54. ISBN 978-1-84176-963-9.
