Пређи на садржај

Александар Шаленберг

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Александер Шаленберг)
Александар Шаленберг
Александар Шаленберг 2023.
Лични подаци
Датум рођења(1969-06-20)20. јун 1969. (55 год.)
Место рођењаБерн, Швајцарска
РелигијаКатолик
УниверзитетУниверзитет у Бечу
ПрофесијаПравник, Дипломата, Политичар
Породица
ПартнерМари-Изабел Енен (разведени)
Деца4
Политичка каријера
Политичка
странка		Аустријска народна странка (ÖVP)
11. октобар 2021 — 6. децембар 2021.
ПредседникАлександер Фан дер Белен
ПретходникСебастијан Курц
НаследникКарл Нехамер
Министар за спољне послове Аустрије
6. децембар 2021
Канцелар(и)Карл Нехамер
ПретходникМихаел Линхарт
3. јун 2019. — 11. октобар 2021.
Канцелар(и)Бригите Бирлајн
Себастијан Курц
ПретходникКарин Кнајсл
НаследникМихаел Линхарт

Александар Георг Николас Шаленберг (нем. Alexander Georg Nicolas Schallenberg; Берн, 20. јун 1969) је аустријски дипломата, правник и политичар и од 2021. године министар спољних послова у влади канцелара Карла Нехамера. Претходно је исту функцију обављао од 2019. до 2021. године у влади Бригите Бирлајн и Себастијана Курца. Члан је Аустријске народне партије (ОВП). Накратко је служио као канцелар Аустрије, наследивиши Себастијана Курца од 11. октобра до 6. децембра 2021.

Породично порекло

[уреди | уреди извор]
Грб породице Шаленберг, која је грофовску титулу добила 1666. године.

Члан је грофовског огранка аустроугарске породице Шаленберг,[1] [2] Александар је рођен 1969. године у Берну у Швајцарској, где је његов отац Волфганг служио као аустријски амбасадор.[3] Његова мајка је родом из Швајцарске и ћерка је банкара.[4] Александар Шаленберг је одрастао у Индији, Шпанији и Француској где је његов отац служио као амбасадор; његов отац је на крају постао генерални секретар Министарства спољних послова Аустрије.[3]

Његов деда по оцу, Херберт, гроф од Шаленберга (1901–1974), био је аустријски генерални конзул у Прагу,[5][6] док је његова бака по оцу била ћерка политичара Валтера Коха, саксонског и касније немачког амбасадора у Прагу. Александар је праунук аустроугарског генерала Карла Костершица фон Маренхорста. Традиционална титула Александра Шаленберга је гроф,[7] наследна титула коју је његова породица преузела 1666. у оквиру Хабзбуршког царства. Он је први аустријски канцелар од Курта Шушнига и Грофа Штархемберга који припада једној племићкој породици.[8] [9]

Брак и деца

[уреди | уреди извор]

Шаленберг се 1995. оженио француско-белгијском европском државном службеницом Мари-Изабел Енен (рођена 1969. у Уклеу, у Белгији).[10] Она је ћерка Ерика Енена и истакнуте коњанице из високог париског друштва из 1960-их Изабел Ле Марескије. Мари-Изабел је унука истакнутог француског архитекте Ноела Ле Марескијеа и шпанске племкиње Кончите Лопес де Техада; и нећака је бившег француског премијера Мишела Дебреа. Пјер Бурдије је о њеној породици говорио као о примеру француског „државног племства“.[11]

Александар и Мари-Изабел Шаленберг имају четворо деце. Касније су се развели.[12]

Образовање и почетак каријере

[уреди | уреди извор]

Од 1989. до 1994. Александар је студирао право на Универзитету у Бечу, потом у Паризу. Од 1995. до 1996. године је магистрирао европско право на колеџу у Брижу, Белгија,[13] [14] институцији која има за циљ „оспособљавање елите младих руководилаца за Европу“[15] и за чије се дипломце каже да формирају "мафију из Брижа".[16]

Године 1997. Шаленберг се придружио аустријској дипломатској служби.[17] Од 2000. до 2005. године радио је у сталном представништву Аустрије при Европској унији у Бриселу, где је водио правну службу. Када је Себастијан Курц постао министар спољних послова, Шаленберг је 2013. именован за директора стратешког спољнополитичког планирања. Првобитно је требало да постане амбасадор у Индији 2014. године, али је одлучио да остане у министарству спољних послова како би радио са новим министром спољних послова. Шаленберг је био нашироко виђен као ментор неискусном Курцу који је мало знао о спољној политици. Курц је заузврат, Шаленберга унапредио на високе положаје.[18] 2016. Шаленберг је постао шеф европског одељења министарства спољних послова.[19]

Политичка каријера

[уреди | уреди извор]
Шаленберг се састаје са америчким државним секретаром Мајком Помпеом у Бечу 14. августа 2020.

Министар иностраних послова Аустрије

[уреди | уреди извор]

Шаленберг је 3. јуна 2019. наследио Карин Кнајсл на месту министра иностраних послова Аустрије.[20] Свој први мандат као министар иностраних послова, Шаленбер је служио у владама Бригите Бирлајн и Себастијан Курца. Тај мандат је завршио 11. октобра 2021. када је преузео функцију канцелара аустријске владе. Други Шаленбергов мандат као министра иностраних послова траје од 6. децембра 2021. и то у влади Карла Нехамера.

Шаленберг са министром спољних послова Саудијске Арабије, принцом Фејсалом бин Фарханом Ал Саудом, 12. септембра 2021.

Канцелар Аустрије

[уреди | уреди извор]

Након што је Курц 9. октобра 2021. најавио своју оставку као резултат истраге о корупцији, ОВП је предложио Шаленберга да замени Курца на месту канцелара Аустрије.[21]

Шаленберг је 11. октобра 2021. положио заклетву за канцелара пред председником Александром Фан дер Беленом.[22] У свом првом званичном акту, именовао је каријерног дипломату и амбасадора у Француској Михаела Линхарта да га наследи на месту министра спољних послова Аустрије.[23]

У новембру 2021, Шаленберг је најавио да ће вакцине против КОВИД-19 бити обавезне у Аустрији од фебруара 2022. Тако је Аустрија постала прва европска земља која је наметнула вакцинисање као обавезно.[24]

Шаленберг је најавио оставку 2. децембра 2021. након Курцове објаве да напушта политику. Као разлог за повлачење Шаленберг је навео да би канцелар и лидер странке требало да буду иста особа.[25]

Почасти

[уреди | уреди извор]
  • Велики крст Ордена за заслуге Кнежевине Лихтенштајн (2019)[26]
  • Витешки Велики крст Ордена за заслуге Републике Италије (2020)[27]

Остале активности

[уреди | уреди извор]

Од 2020. године, Шаленберг је повереник Националног фонда Републике Аустрије за жртве националсоцијализма.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Genealogisches Handbuch der gräflichen Häuser [Genealogical Handbook of the Comital Houses]. Genealogisches Handbuch des Adels. XVIII/139. Limburg an der Lahn: C. A. Starke Verlag. 2006. стр. 375. ISBN 3-798-00839-6. 
  2. ^ „Österreichs neuer Kanzler Alexander Schallenberg: Diplomat, Adliger und Kurz-Vertrauter mit Schweizer Wurzeln”. Neue Zürcher Zeitung. Архивирано из оригинала 12. 10. 2021. г. Приступљено 12. 10. 2021. 
  3. ^ а б „Das Spielfeld der Diplomatie ist die zweite Reihe” (на језику: German). Oberösterreichische Nachrichten. 26. 6. 2017. Архивирано из оригинала 30. 5. 2019. г. Приступљено 3. 6. 2019. 
  4. ^ „Österreichs neuer Kanzler Alexander Schallenberg: Diplomat, Adliger und Kurz-Vertrauter mit Schweizer Wurzeln”. Neue Zürcher Zeitung. Архивирано из оригинала 12. 10. 2021. г. Приступљено 12. 10. 2021. 
  5. ^ „Die Geschichte der Österreichischen Botschaft in Prag und die Botschaftsgebäude”. bmeia.gv.at (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 15. 4. 2019. г. Приступљено 11. 10. 2021. 
  6. ^ Jahrbuch der Vereinigung katholischer Edelleute in Österreich. Verlagsanstalt Tyrolia A.G., Innsbruck/Wien/München 1931.
  7. ^ Genealogisches Handbuch der gräflichen Häuser [Genealogical Handbook of the Comital Houses]. Genealogisches Handbuch des Adels. XVIII/139. Limburg an der Lahn: C. A. Starke Verlag. 2006. стр. 375. ISBN 3-798-00839-6. 
  8. ^ „Der neue Kanzler: Schallenberg denkt meist so wie Kurz”. Der Standard (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 9. 10. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2021. „Alexander (Graf) Schallenberg ist der erste Kanzler aus einer ehemals adeligen Familie seit Kurt Schuschnigg” 
  9. ^ Purger, Alexander (11. 10. 2021). „Der ehemalige Adel in der Politik und im Kanzleramt”. Salzburger Nachrichten (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2021. 
  10. ^ Genealogisches Handbuch der gräflichen Häuser [Genealogical Handbook of the Comital Houses]. Genealogisches Handbuch des Adels. XVIII/139. Limburg an der Lahn: C. A. Starke Verlag. 2006. стр. 375. ISBN 3-798-00839-6. 
  11. ^ Bourdieu, Pierre (1998). The State Nobility: Elite Schools in the Field of Power. Stanford University Press. стр. 293. 
  12. ^ „Wer ist Alexander Schallenberg?”. News.at (на језику: немачки). 6. 6. 2019. Архивирано из оригинала 19. 6. 2020. г. Приступљено 13. 10. 2021. 
  13. ^ „Alexander SCHALLENBERG (Hallstein Promotion) — Austrian Minister for Europe, Integration and Foreign Affairs, Culture and Media”. College of Europe. Приступљено 13. 10. 2021. 
  14. ^ „Kneissl-Nachfolger – Karrierediplomat und Kurz-Vertrauter Schallenberg wird Außenminister”. Kleine Zeitung (на језику: German). 30. 5. 2019. Архивирано из оригинала 31. 5. 2019. г. Приступљено 3. 6. 2019. 
  15. ^ Henri Brugmans, "Former des cadres pour l'Europe Архивирано 7 јун 2011 на сајту Wayback Machine" [Training executives for Europe], Fédération, January 1950, No. 60, pp. 42–44
  16. ^ Schnabel, Rockwell Anthony; Rocca, Francis X. (2005). The next superpower? The rise of Europe and its challenge to the United States. Rowman & Littlefield. стр. 148. ISBN 978-0-7425-4547-2. 
  17. ^ „Austria gets new leader after Kurz quits amid corruption claims”. BBC News. 11. 10. 2021. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2021. 
  18. ^ Schiltz, Christoph B. (12. 10. 2021). „Der Lehrmeister übernimmt”. Die Welt (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 12. 10. 2021. г. Приступљено 12. 10. 2021. 
  19. ^ Um 18:16, 2 March 2018 (2. 3. 2018). „Schallenberg leitet EU-Sektion im Kanzleramt”. Die Presse. Архивирано из оригинала 7. 3. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2021. 
  20. ^ „The Federal Minister for Europe, Integration and Foreign Affairs”. Foreign ministry of Austria. Архивирано из оригинала 31. 10. 2014. г. Приступљено 3. 6. 2019. 
  21. ^ „Sebastian Kurz "macht Platz" und zieht sich als Kanzler zurück”. DER STANDARD (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 9. 10. 2021. г. Приступљено 9. 10. 2021. 
  22. ^ „Schallenberg set to replace Kurz as Austria's chancellor”. Euronews. 11. 10. 2021. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2021. 
  23. ^ „Austria's ambassador to France will be next foreign minister -spokeswoman”. Reuters. 11. 10. 2021. Архивирано из оригинала 11. 10. 2021. г. Приступљено 12. 10. 2021. 
  24. ^ Hirsch, Cornelius; Kotkamp, Lukas (19. 11. 2021). „Austria becomes first Western country to resort to mandatory coronavirus vaccination”. Politico. Приступљено 30. 11. 2021. 
  25. ^ „Austrian Chancellor Schallenberg says he will step down”. Reuters (на језику: енглески). 2021-12-02. Приступљено 2021-12-02. 
  26. ^ „Ordensverleihung an den österreichischen Aussenminister”. Lie:ZEIT. 6. 11. 2019. Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. Приступљено 12. 10. 2021. 
  27. ^ „Schallenberg Dott. Alexander”. Quirinale.it. Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г. Приступљено 12. 10. 2021. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Шаленберг&oldid=28539015”