Пређи на садржај

Вегетација

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Вегетација (биљке))
Ове мапе показују скалу вегетације, тј. индекс зеленила базираним на неколико фактора: количину и тип биљке, густину распрострањености и њихово здравље. Места на којима је велика густина и брзи раст биљака, представљена су тамно зеленом бојом. Регије са ретком вегетацијом представљене су крем бојом. Резултати базирани на мерењима спроведеним од стране сателита у власништву Насе. Регије на којима нису прикупљени подаци приказане су сивом бојом.[1]

Вегетација представља скуп биљних врста и земљани покривач који те биљке пружају.[2] То је општи термин, без било какве спецификације која се односи на одређену животну форму, структуру или било које ботаничке или географске карактеристике. Тема вегетација је шира од појма флора који се односи на комплекс одређених биљних врста. Можда је најближи синоним биљна заједница, али вегетација се може, и често се дешава, односити на шири распон просторних скала него што тај појам има, укључујући и скале које су глобалног нивоа.

Тип вегетације је дефинисан карактеристичним доминантним врстама или заједничким аспектом окупљања, као што је распон висина или заједничка околина.[3] Савремена употреба вегетације апроксимира ону коју је еколог Фредерик Клементс назвао земљаним покров.

Вегетација може бити:

  • Примарна (Вегетација) - представља раслиње, биљни покров који се развио без утицаја човека;
  • Секундарна (Вегетација) (антропогена) - представља раслиње, биљни покров на чији развој је човек извршио одређени утицај.

Историја дефиниције

[уреди | уреди извор]

Џулс Турман (1949) је први направио разлику између вегетације и флоре. Пре тога су ова два назива коришћена као да имају исто значење.[4][5] Аугустин Пирамус де Кандола је такоће направио сличну поделу али је користио изразе „станица” (тип станишта) и „становање" (ботаничка регија).[6][7] Касније, концепт вегетације би утицао на употребу термина биом, уз укључивање животињског елемента.[8]

Полазећи од Линеанске таксономије, Хумболт је основао нову науку, која је поделила географију биљака између таксономиста који су проучавали биљке као таксоне и географе који су проучавали биљке као вегетацију.[9] Физиогномски приступ у проучавању вегетације је уобичајен међу биогеографима који раде на вегетацији на светској скали, или када постоји недостатак таксономских знања о неком месту (нпр. У тропским местима, где је биодиверзитет обично висок).[10]

Појам "тип вегетације" је двосмислен. Дефиниција специфичног типа вегетације може укључивати не само физиономију, већ и флористичке и станишне аспекте.[11][12] Штавише, фитосоциолошки приступ у истраживању вегетације ослања се на основну јединицу, биљну асоцијацију, која је дефинисана на флори.[13]

Утицајну, јасну и једноставну класификациону шему за типове вегетације израдили су Вагнер i вон Сидов (1888).[14][15] Други важни радови са физиономским приступом су: Гризбах(1872), Варминг (1895, 1909), Шимпер(1898), Тенсли и Чип (1926), Рубел (1930), Бурт Дејви (1938), Бирд (1944, 1955), Андре (1956, 1957), Трокејн(1955, 1957), Кушлер (1967), Еленберг и Милер-Домбоис (1967).

Класификација

[уреди | уреди извор]
Biomes classified by vegetation
  Тундра
  Тајга
  Умерена широколисна и мешовита шума
  Умерени травњаци, саване и грмље
  Суптропска влажна шума
  Медитеранска вегетација
  Тропске и суптропске влажне широколисне шуме
  Пустиња
  Пустиње и сушна подручја
  Степе
  Полупустиње
  Травнате саване и грмље
  Саване настањене дрвећем
  Тропске и суптропске сушне шуме
  Тропске прашуме
  Алпска тундра
  Планинске шуме

Постоје многи приступи за класификацију вегетације (физиономија, флора, екологија, итд.).[16][17][18][19] Велики део рада на класификацији вегетације долази од европских и северноамеричких еколога, и они имају фундаментално различите приступе. У Северној Америци, типови вегетације се заснивају на комбинацији следећих критеријума: климатски обрасци, биљна навика, фенологија и/или форма раста и доминантне врсте. У тренутном америчком стандарду (који је усвојио Савезни одбор за географске податке (енг. Federal Geographic Data Committee (FGDC)), који је првобитно развио Унеско и организација за заштиту природе ), класификација је хијерархијска и укључује нефлористичке критеријуме у горњих (најопштијих) пет нивоа и ограничен само на нижа (најспецифичнија) два нивоа. У Европи, класификација се често ослања много више, понекад у потпуности, само на флористичку (врсту) композицију, без изричите референце на климу, фенологију или облике раста. Често наглашава индикатор или дијагностичке врсте које могу разликовати једну класификацију од друге.

У ФГДЦ стандарду, хијерархијски нивои, од најопштијих до најспецифичнијих, су: систем, класа, подкласа, група, формација, савез и асоцијација. Тако је најнижи ниво, или асоцијација, најпрецизније дефинисан, и укључује имена доминантних од једне до три (обично две) врсте једног типа. У пракси, најчешће се користе нивои савеза и / или асоцијација, посебно у мапирању вегетације.

Динамика

[уреди | уреди извор]

Као и сви биолошки системи, биљне заједнице су временски и просторно динамичне; мењају се на свим могућим нивоима. Динамичност у вегетацији се дефинише првенствено као промена у саставу врста и / или структури вегетације.

Временска динамика

[уреди | уреди извор]

Привремено, велики број процеса или догађаја може проузроковати промене, али због једноставности они се могу грубо категорисати као нагли или постепени. Нагле промене се генерално називају поремећаји; ово укључује ствари као што су пожари, јаки ветрови, клизишта, поплаве, лавине и слично. Њихови узроци су обично спољни - то су природни процеси који се одвијају (углавном) независно од природних процеса у заједници (као што су клијање, раст, смрт, итд.). Такви догађаји могу веома брзо и дуготрајно променити структуру и састав вегетације и то могу учинити на великим површинама. Веома мали број екосистема је без неке врсте поремећаја као редовног и поновног дела дугорочног динамичког система. Поремећаји ватре и ветра су нарочито уобичајени у многим типовима вегетација широм света. Ватра је посебно проблематична због своје способности да уништи не само живе биљке, већ и семена, споре и жива творна (меристемска) ткива које представљају потенцијал следеће генерације.

Наследство је релативно постепена промена у структури и таксономском саставу који се јавља јер сама вегетација мења различите варијабле околине током времена, укључујући нивое светлости, воде и хранљивих материја. Ове промене мењају скуп најприлагођенијих врста за раст, преживљавање и репродукцију у неком подручју, изазивајући флористичке промене. Ове флористичке промене доприносе структурним променама које су својствене расту биљака чак и у одсуству промена врста (посебно тамо где биљке имају велику величину, тј. дрвеће), што узрокује спорије и широко предвидљиве промене у вегетацији. Укратко, вегетативне заједнице су подложне многим варијаблама које заједно постављају границе предвидљивости будућих услова.

Просторна динамика

[уреди | уреди извор]

Као опште правило, што је веће подручје које се разматра, већа је вероватноћа да ће вегетација бити хетерогена. Два главна фактора су на делу. Први фактор је да ће динамика сметњи и наследства са повећањем површине све теже да буде синхронизована. То значи да ће различите области бити у различитим развојним фазама због различитих локалних историја. Ова чињеница је у интеракцији са нераздвојном променљивошћу животне средине (нпр. У земљишту, клими, топографији, итд.), што је такође функција подручја. Варијабилност животне средине ограничава скуп врста које могу заузети одређену област, а ова два фактора заједно међусобно утичу на стварање услова вегетације широм пејзажа. Само у пољопривредним системима вегетација се увек приближава савршеној униформности. У природним системима, увек постоји хетерогеност, мада ће се њен опсег и интензитет веома разликовати.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Global Maps”. earthobservatory.nasa.gov. 8. 05. 2018. Архивирано из оригинала 11. 7. 2017. г. Приступљено 8. 05. 2018. 
  2. ^ Burrows, Colin J. (1990). Processes of vegetation change. London: Unwin Hyman. стр. 1. ISBN 978-0045800131. 
  3. ^ Introduction to California Plant Life; Robert Ornduff, Phyllis M. Faber, Todd Keeler-Wolf; 2003 ed. pp. 112
  4. ^ Thurmann, J (1849). Essai de Phytostatique appliqué à la chaîne du Jura et aux contrées voisines. Berne: Jent et Gassmann. , [1] Архивирано 2017-10-02 на сајту Wayback Machine
  5. ^ Martins, F. R. & Batalha, M. A. (2011). Formas de vida, espectro biológico de Raunkiaer e fisionomia da vegetação. In: Felfili, J. M., Eisenlohr, P. V.; Fiuza de Melo, M. M. R.; Andrade, L. A.; Meira Neto, J. A. A. (Org.). Fitossociologia no Brasil: métodos e estudos de caso. Vol. 1. Viçosa: Editora UFV. p. 44-85. „Archived copy” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 24. 09. 2016. г. Приступљено 25. 08. 2016. . Earlier version, 2003, „Archived copy” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 27. 08. 2016. г. Приступљено 25. 08. 2016. 
  6. ^ de Candolle, Augustin (1820). Essai Élémentaire de Géographie Botanique. In: Dictionnaire des sciences naturelles, Vol. 18. Flevrault, Strasbourg, [2].
  7. ^ Lomolino, M. V., & Brown, J. H. (2004). Foundations of biogeography: classic papers with commentaries. University of Chicago Press. , [3].
  8. ^ Coutinho, Leopoldo Magno (2006). „O conceito de bioma”. Acta Botanica Brasilica. 20: 13—23. doi:10.1590/S0102-33062006000100002. 
  9. ^ Ebach, M.C. Origins of biogeography. The role of biological classification in early plant and animal geography. 2015. стр. 89,. . Dordrecht: Springer,[4].
  10. ^ Beard J.S. (1978). The Physiognomic Approach. In: R. H. Whittaker (editor). Classification of Plant Communities, pp. 33-64, [5].
  11. ^ Eiten, George (1992). „How Names Are Used for Vegetation”. Journal of Vegetation Science. 3 (3): 419—424. JSTOR 3235768. doi:10.2307/3235768. 
  12. ^ Walter, B. M. T. Fitofisionomias do bioma Cerrado: síntese terminológica e relações florísticas. 2006. стр. 10,. . Doctoral dissertation, Universidade de Brasília,„Acesso Negado” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 26. 08. 2016. г. Приступљено 26. 08. 2016. 
  13. ^ Rizzini, C.T. 1997. Tratado de fitogeografia do Brasil: aspectos ecológicos, sociológicos e florísticos. 2 ed. Rio de Janeiro: Âmbito Cultural Edições, p. 7-11.
  14. ^ Cox, C. B., Moore, P.D. & Ladle, R. J. 2016. Biogeography: an ecological and evolutionary approach. 9th edition. John Wiley & Sons: Hoboken, p. 20, [6].
  15. ^ Wagner, H. & von Sydow, E. 1888. Sydow-Wagners methodischer Schulatlas. Gotha: Perthes, „Sydow-Wagners methodischer Schul-Atlas - Deutsche Digitale Bibliothek”. Архивирано из оригинала 11. 09. 2016. г. Приступљено 30. 08. 2016. . 23th (last) ed., 1944, [7] Архивирано 2017-03-08 на сајту Wayback Machine
  16. ^ de Laubenfels, D. J. 1975. Mapping the World's Vegetation: Regionalization of Formation and Flora. Syracuse University Press. : Syracuse, NY.
  17. ^ Küchler, A.W. (1988). The classification of vegetation. In: Küchler, A.W., Zonneveld, I.S. (eds). Vegetation mapping. Kluwer Academic, Dordrecht, pp. 67–80, [8].
  18. ^ Sharma, P. D (2009). Ecology and Environment. Rastogi: Meerut. стр. 140,. ,[9].
  19. ^ Mueller-Dombois, D. 1984. Classification and Mapping of Plant Communities: a Review with Emphasis on Tropical Vegetation. In: G. M. Woodwell (ed.) The Role of Terrestrial Vegetation in the Global Carbon Cycle: Measurement by Remote Sensing, J. Wiley & Sons, New York, pp. 21-88, „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 17. 07. 2010. г. Приступљено 4. 09. 2016. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Archibold, O. W. (1995). Ecology of World Vegetation. . Њујорк: Springer Publishing, 1994.
  • Barbour, M. G. and W. D. Billings (editors). North American Terrestrial Vegetation. Кембриџ, 1999.
  • Barbour, M.G, J.H. Burk, and W.D. Pitts. "Terrestrial Plant Ecology". Menlo Park: Benjamin Cummings, 1987.
  • Box, E. O. 1981. Macroclimate and Plant Forms: An Introduction to Predictive Modeling in Phytogeography. Tasks for Vegetation Science, vol. 1. The Hague: Dr. W. Junk BV. 258 pp., .
  • Breckle, S-W. Walter's Vegetation of the Earth. New York: Springer Publishing, 2002.
  • Burrows, C. J. (1990). Processes of Vegetation Change. . Оксфорд, 1990.
  • Ellenberg, H. 1988. Vegetation ecology of central Europe. Cambridge University Press. , Cambridge, .
  • Feldmeyer-Christie, E., N. E. Zimmerman, and S. Ghosh. Modern Approaches In Vegetation Monitoring. Будимпешта, 2005.
  • Gleason, H.A. (1926). „The individualistic concept of the plant association”. Bulletin of the Torrey Botanical Club. 53: 1—20. JSTOR 2479932. doi:10.2307/2479932. .
  • Grime, J.P. 1987. Plant strategies and vegetation processes. Wiley Interscience, New York NY.
  • Kabat, P., et al. (editors). Vegetation, Water, Humans and the Climate: A New Perspective on an Interactive System. Хајделберг, 2004.
  • MacArthur, R.H. and E. O. Wilson. The theory of Island Biogeography. . Принстон, 1967.
  • Mueller-Dombois, D., and H. Ellenberg. Aims and Methods of Vegetation Ecology. Њујорк, 1974.
  • Унеско. 1973. International Classification and Mapping of Vegetation. Екологија и конзервација, Париз.
  • Van Der Maarel, E. Vegetation Ecology. . Оксфорд, 2004.
  • Vankat, J. L. (1979). The Natural Vegetation of North America. . Krieger Publishing Co., 1992.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Класификација

[уреди | уреди извор]

Картографија

[уреди | уреди извор]

Климатски дијаграми

[уреди | уреди извор]
  • Climate Diagrams Explained
  • ClimateDiagrams.com Обезбеђује климатске дијаграме за више од 3000 метеоролошких станица и за различите климатске периоде из целог света. Корисници такође могу креирати сопствене дијаграме са сопственим подацима.
  • WBCS Worldwide Climate Diagrams
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вегетација&oldid=28457223”