Пређи на садржај

Георгиј Беријев

С Википедије, слободне енциклопедије
Георгиј Беријев
Ген-мајор. проф. др. Георгиј Михајлович Беријев инж.
Пуно имеГеоргиј Михајлович Беријев
Датум рођења(1903-02-13)13. фебруар 1903.
Место рођењаТбилиси, Руска Империја
Датум смрти12. јул 1979.(1979-07-12) (76 год.)
Место смртиМосква,  Совјетски Савез

Георгиј Михајлович Беријев (рус. Георгиј Михајлович Бериев (Бериашвили), 13. фебруар 1903, Тбилиси – 12. јул 1979, Москва) је био совјетски конструктор хидроавиона.

Биографија

[уреди | уреди извор]
Хидроавион МБР-2
Хидроавион за катапултирање КОР-1
Хидроавион Beriev Be-6
Хидроавион Beriev Be-12 "Чајка"
Бе-10 на совјетској марки
Авион Beriev Be-32 у музеју
Екраноплан ВВА-14 у музеју
Авион за рано откривање Beriev Be-50
Авион Антонов Ан-30 кооперација Антонов-Берлијев
Авион Ту-142МР кооперација Тупољев-Берлијев
Авион Beriev А-40 "Албатрос"

Георгиј Михајлович Беријев је рођен и одрастао у радничкој породици у Тбилисију где је ишао и завршио основну школу. Захваљујући директору основне школе који је био ентузијаста и користио сваку прилику да деци прошири видике Георгиј је имао прилику први пут да види авион који је заокупио дечију пажњу и побудио машту. Нажалост после завршене основне школе запослио се у ливници где је радио док родитељи нису смогли снаге да му омогуће даље школовање.

У родном месту је 1916. завршио и вишу основну школу и запослио се на железници где се специјализирао за механику. Кад је избила револуција учествовао је у њој прикључивши се Црвеној армији[1].

Године 1923, након што је завршио железничку школу у Тбилисију почео је да студира на Политехничком институту, одакле је 1925. године прешао на одсек за ваздухопловство на факултету за бродоградњу Лењинградског политехничког института . [2]

Радна биографија

[уреди | уреди извор]

Након студија, придружио се 1930. године Пројектантском бироу КБ МОС ВАО на челу са француским пројектантом Полом А. Ришард. [2] Касније је МОС ВАО припојен ЦКБ ЦАГИ.

Године 1934. постављен је за главног конструктора и начелника Централног конструкторског бироа морнаричких авиона у Ваздухопловном погону бр.31 уТаганрогу и водио га до 1968.

Под његовим вођством, тим конструкторског бироа створио је серијске хидроавионе МБР-2 и МП-1 из 1932. године. Још пре увођења серијске производње МБР-2, Совјетски Савез је купио од Италије 24 летећа чамца Savoia-Marchetti SM.62 заједно са лиценцним правима за производњу. Беријев је учествовао у овладавању њихове лиценцне производње у Таганрогу. Авион је добио ознаку МБР-4 и испоручен је са италијанским моторима Isotta-Fraschini Asso снаге 550 kW.

Маја месеца 1938. године, следећи Беријевљев хидроавион, двомоторни МДР-5, је први пут полетео. Произведене су само два авиона, и није дошло до серијске производње.

Покушај да се модернизује МБР-2 навела је Беријева да 1939. године конструише прототип МБР-7 са још снажнијим мотором M-103 снаге 700 kW. Међутим, његова серијска производња није остварена.

Беријевљев плутајући двокрилац КОР-1 (Бе-2) уведен је као део наоружања совјетских тешких бојних бродова 1936. године. Авион је полетео са брода коришћењем катапулта а слетање на површину мора у близини матичног пловила након извршених задатака извиђања. Затим га је дизалица подизала на палубу брода. КОР-1 (бродски) достигао је брзину од 227 km/h плафон 2000 m, долет је био 530 km. Инсталирани мотор М-25А имао је снагу од 515 kW, стрељачко наоружање се састојало од два фиксна и једног покретног митраљеза.

Други извиђачки авион Г. М. Беријева за бојни брод постао је једномоторни моноплан КОР-2 (Бе-4) са преклопљеним крилом у облику слова М. Прототип који је полетео крајем 1940. тек је уведен у серијску производњу 1942. године, када су евакуисане фабрике авиона у централну Азију.

После Другог светског рата 1945. направио је Беријев прототип ЛЛ-143 (летећи чамац), потпуно метални хидроавион за осмочлану посаду покретан мотором АШ-72 снаге 1.470 kW. Касније је побољшан у хидроавион Беријев Бе-6, којим је пилот М.И.Цепилов полетео 1949. године. Овај авион је двадесет година био стандардни поморски хидроавион совјетског ратног ваздухопловства, а Георгиј Михајлович Беријев је за свој пројект добио Државну награду.

За обалску патролну службу и превоз шест путника, Беријев је пројектовао једномоторни висококрилни авион Беријев Бе-8 . Радило се о амфибијском авиону са трупом у облику чамца и два балансирајућа пловка испод оба краја крила чији је стајни трап пресавијен у страну трупа. Војна верзија била је наоружана митраљезима. Међутим, серијска производња није остварена.

На прелазу из 1940-тих у 1950-те, Бериев је почео да експериментише са летећим чамцем, покретан млазним моторима. Прототип Беријев Р-1 добио је пар млазних мотора Климов ВК-1 као погонску групу потиска 26.5 kN, која се налазила изнад крила. Први лет извели су пилоти М.И.Цепилов и М.Сухомин 30. маја 1952. године. На надморској висини од 7.000 m прототип је достигао максималну брзину од 800 km/h, на нивоу мора 760 km/h. Имао је распон крила од 21,4 m, дужина 19,43 m, полетну тежину од 17.000 kg. Наоружање се састојало од четири топа НР-23 и 1.000 kg бомби, мина или торпеда. Домет хидроавиона Р-1 био је преко 2.000 km и плафон до 11.500 m. Совјетско морнаричко ваздухопловство сматрало је Р-1 експериментом и захтевало је напреднији авион.

Побољшана верзија је постао Бе-10 (М-10), чија је серијска производња почела 1961. године. Два млазна мотора Љулка АЛ-7ПБ потиска 64 kN су смештени између трупа и корена крила. Само крило је имало стрелу од 35° са крајевима савијеним надоле и завршавала су се са помоћним пловцима. Авион је имао размах од 24 m и дужину од 33 m.

Беријевљев турбоелисни хидроавион Бе-12 Чајка (М-12) заузео је место старијих расходованих авиона Бе-6. Први пут је представљен јавности на аеромитингу у Тушину 1961. године и постао је нови стандардни морнарички авион совјетских оружаних снага. Бе-12 је поставио низ светских рекорда ФАИ за турбоелисне хидроавионе. Висински рекорд од 12.185 м без терета, и 9.352 са 10 t, брзински рекорд 565 km/h на затвореном кругу од 500 km. За категорију летећих чамаца, амфибијски авион Бе-12 првобитно није имао стајни трап.

Први чисто конвенционалан авион Беријевог конструкторског бироа био је транспортни авион за 14-15 путника категорије СТОЛ, Бе-30, који је полетео марта 1967. [3] Прототип је још имао два радијална седмоцилиндрична мотора АШ-21 снаге 544 kW, али је већ други произведени пример имао пар турбоелисних агрегата Глушенков ТВД-10 са максималном снагом од 708 kW.

Друга варијанта овог авиона је продужена верзија за 18 путника Бе-32, која може бити опремљена скијашким или плутајућим стајним трапом.

Беријев дизајн укључује и Беријев ВВА-14 екраноплан из 1972. године.

По одласку у пензију живео је у Москви. Након смрти Георгија Бериева 1979. године конструисан је амфибијски авион Беријев А-40 Албатрос (Бе-42). Први прототип је полетео са посадом Јевгенија Лахмастова 8. децембар 1986. Други прототип, изложен у 1996. године у Британији (Ферфорд) на International Air Tatoo 96', као спасилачка модификација авиона Бе-42. Трећи прототип је био намењен за испитивање статичке чврстоће.

Још један млазни двомоторни амфибијски авион Конструкторског бироа Беријев, полетео је 24. септембра 1998, био је то Беријев Бе-200.

Преглед пројеката Георгиј Михајлович Беријев-а

[уреди | уреди извор]

Хидроавиони

[уреди | уреди извор]
  • МБР-2 (1932.) - хидроавиона летећи чамац са једним мотором.
  • МБР-5 (1938.) - двомоторни хидроавион - летећи чамац.
  • МДР-5 (1938.) - двомоторни хидроавион - летећи чамац извиђач дугог долета.
  • МБР-7 (1939.) - једномоторни хидроавион - летећи чамац.
  • ЛЛ-143 (1945.) - једномоторни хидроавион - летећи чамац металне конструкције.
  • Бе-6 (1949.) - једномоторни хидроавион - летећи чамац металне конструкције.

Хидроавиони за катапучлтирање

[уреди | уреди извор]

Реактивни чамци (летећи чамци на млазни погон)

[уреди | уреди извор]
  • Р-1 (1952.) - двомоторни хидроавион - летећи чамац са млазним моторима.
  • Бе-10 (1961.) - двомоторни хидроавион - летећи чамац са млазним моторима.

Амфибије

[уреди | уреди извор]
  • Бе-8 (1947.) - путнички хидроавион са подводним крилима за 6 путника.
  • Бе-12/Бе-14 "Чајка" (1961.) - двомоторни хидроавион - летећи чамац са турбоелисним моторима.
  • А-40 "Албатрос" (1986.) - двомоторни вишенаменски хидроавион са млазним моторима, прототип.

Вишенаменски цивилни

[уреди | уреди извор]
  • Бе-103 (1997.) - Путнички авион амфибија.
  • Бе-200 (1998.) - Путнички авион амфибија.

Конвенционални авиони

[уреди | уреди извор]
  • Ан-30 (1974.) - авион за ваздушно осматрање и снимање из ваздуха.
  • Бе-30/Бе-32 (1967.) - двомоторни путнички авион.
  • Ту-142МР "Орао" (1977. ) - четворомоторни противподморнички авион великог долета.
  • А-50 (1978.) - авион за рано упозоравање (АВАКС).
  • А-100 (2017.) - авион за рано упозоравање (АВАКС).

Експериментални авиони

[уреди | уреди извор]
  • Бе-1 (1964.) - хидроавион са млазним мотором - прототип.
  • ВВА-14 (1972.) - екраноплан
  • А-60 (1978.) - летећа ласерска лабораторија.

Нереализовани пројекти

[уреди | уреди извор]
  • П-42 "Харпун"
  • Бе-2500
  • А-42 "Албатрос"
  • Бе-101
  • Океански линијски авион
  • Ан-Бе-20

Одликовања

[уреди | уреди извор]
Путнички хидроавион "Beriev Be-200" на млазни погон (2010.)
Хидроавион Беријев Be-103
Ватрогасни хидроавион Be-200 у акцији гашења пожара.
  • Ореден Лењина-два пута
  • Орден Црвене заставе рада-два пута

Медаље

[уреди | уреди извор]
  • Стаљинову награду (1947, за авион Бе-6)
  • Медаља "За војни заслуге".
  • Медаља "За побједу над Немачком у Отађбинском рату 1941-1945."
  • Јубиларне медаље.

Награде

[уреди | уреди извор]
  • Државну награду СССР (1968, за авион Бе-12)

Признања

[уреди | уреди извор]
  • Чин Генерал мајора инжењерско техничке службе (1951.)
  • Научни чин доктора техничких наука и професора (1961.)

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ https://sr.atomiyme.com/
  2. ^ а б „Сегодня исполняется 107 лет со дня рождения Георгия Михайловича Бериева” (на језику: rusky). Таганрог.su. 2010-02-13. 
  3. ^ https://rspadm.ru/bs/podgotovka/taganrogskii-aviacionnyi-nauchno-tehnicheskii-kompleks-imeni-berieva-g/

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Шавров, В. Б. (2002). История конструкциий самолетов в СССР до 1938 гг (на језику: (језик: руски)). Москва: Машиностроение. ISBN 5-217-03112-3. 
  • Шавров, В. Б. (2002). История конструкциий самолетов в СССР 1938-1950 гг (на језику: (језик: руски)). Москва: Машиностроение. ISBN 978-5-217-03103-0. 
  • Gunston, Bill. The Osprey Encyclopedia of Russian Aircraft 1875–1995. London: Osprey, 1995. ISBN 1-85532-405-9..

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Георгиј Беријев на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Георгиј_Беријев&oldid=28566200”