Српски / srpski: Манастир Гомионица са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице налази се 42 км западно од Бања Луке, уз горњи ток истоимене рјечице, заправо њене десне притоке, потока Матаваза. Брзе и бистре планинске воде и шумовите стрмине Пилиповића брда, Козијерца и Кика, ишаране пашњацима, дају скровитој гомионичкој околини живописност и бујну љепоту недирнуте природе. Сликовитост амбијента употпуњују старе дрвене воденице, чије точкове поток још увијек окреће.

До манастира се стиже путем који од Бања Луке води за Бронзани Мајдан, одакле се одваја још 12 км уског асфалтног пута до села Кмећани чија су домаћинства расута око манастира. Монашки живот, посвећен молитвеном миру и духовним подвизима, одувијек је за себе тражио обитавалишта у самотним, од вреве световног живота удаљеним, оазама чисте природе, далеко од бучних друмова. Први писани помен манастира Гомионице је из 1540/41. године. Тада се у једном турском попису помиње у области нахије Змијање манастир Залужје. Да се под именом Залужје крије заправо гомионички манастир потврђује следећи турски докумет из 1560. године. То је захтјев босанског паше "да се игуману манастира Залужје, друго име Гомионица, Андрији додјели као награда тимар". Историјска важност ових докумената је непроцјењива јер недвосмислено говори да манастир постоји прије од 1536.г. На ширем подручју које је упућено на Гомионицу као најзначајније духовно средиште налази се мноштво трагова старијих цивилизација. У зрелом средњем вијеку ови крајеви постају политички значајнији тако да их од друге половине XIII вијека веома често срећемо у писаним изворима и то под именом Доњи Краји. Слика коју стичемо из писаних извора и материјалних трагова из свих епоха подразумјева релативно густу насељеност на простору који духовно гравитира Гомионици. Систематска археолошка истраживања извршена испод пода постојеће цркве у манастиру Гомионици нису показала трагове неке старије богомоље, што наравно не искључује могућност њеног постојања ако је била од трошне дрвене грађе. Цркве од дрвета помињу се у православном сакралном градитељству још од времена Светог Саве. У широј и ближој околини Гомионице постоји десетина цркава брвнара из XVIII и XIX вијека. Јасно је, на основу опште историјске слике из појединих докумената и налаза, да се формирање монашке заједнице у Гомионици (Залужју) може тражити у временима прије њеног првог помена. Релативно касни помен Гомионице у турским изворима условљен је чињеницом да су Османлије организовале своју административну власт над овим крајем тек 1527/28. године. Гомионица је током средњег вијека била духовни центар ширег простора.

Вршећи своју духовну мисију у српском православном народу у периоду вишевијековног ропства, више пута је паљен, пљачкан и скрнављен. Увијек је изнова обнављан, под изузетно тешким околностима и враћан својој првобитној намјени.