Херцеговачки устанак (1882)

Друга невесињска пушка назив је за побуну херцеговачких устаника против аустроугарских власти 1882. године. Завршена је неуспешно.

Позадина

Аустроугарска је на Берлинском конгресу 1878. године добила право да окупира османску покрајину Босну и Херцеговину. Нове аустријске власти, међутим, нису решиле аграрни ни национално питање. Тзв. "Саферска наредба" и даље је остала на снази. Аустроугарске власти започеле су са експлоатацијом рудног и шумског богатства области. Католичка црква је повлашћена под утицајем исусоваца. Незадовољство се претворило у оружани устанак. Први знаци незадовољства јавили су се 1879. године. Бивши херцеговачки устаници мобилисани у пандурски корпус подижу побуну у Невесињу августа месеца, у истом месту где је 1875. године отпочела побуна против османских власти. Устаници су се сукобили са војском 12. септембра. Устанак је локализован, а заведен је преки суд за устанике. Други сукоб избио је са мостарском црквено-школском општином која је била српско средиште у Херцеговини у вези питања црквено-школске аутономије. Затим је приликом примене закона о Ландверу у Боки избила буна јуна 1881. која је захватила Кривошије и суседна подручја, повезана и у ранијим устанцима. Новембра 1881. Кривошијани су протерали представнике аустроугарских власти. На чело хајдучких чета стао је познати народни вођа Стојан Ковачевић. У таквој ситуацији донет је Војни закон за Босну и Херцеговину који је изазвао избијање општег устанка. Протест српске општине у Мостару довео је до њеног распуштања и стављања њених чланова пред суд фебруара 1882. У источној Херцеговини развила се хајдучија појачана бегунцима од регрутације. Власти су одговориле репресалијама које су изазвале одметање херцеговачких пандура, чиме је угрожен полицијски систем у Херцеговини. Одметници су обновили захтеве из устанка 1875-1878, ударили на жандармеријске станице и угрозили гарнизоне у Невесињу, Гацку и Билећи.

Устанак

Устанак је букнуо 11. јануара 1882. године. Захватио је области поред црногорске границе одакле се ширио ка Херцеговини и јужној Босни. Јануара и почетком фебруара месеца устанак је кулминирао. Устаници односе победе у биткама на Неретви и Главатичеву. Преко Дрине они су отпочели са пробојем ка Рашкој области. Нападају и Фочу, али су одбијени. Око 3000 устаника кренуло је ка Сарајеву ометајући комуникације центра непријатељских војника. На чело устанка стале су народне вође Салко Форта и Ибрахим бег Ченгић од муслимана, а Стојан Ковачевић, Перо Тунгуз, војвода Радовић од Срба. У врховно вођство, меџлис, изабрано је 7 муслимана и Срба, али је устанак остао без јаче унутрашње кохезије. Српски одреди су се ослањали на организацију из устанка 1875-1878 године. У другој половини фебруара аустроугарске војне власти су предузеле опсежне мере за ликвидирање устанка. Предвиђена је блокада устаничког средишта у области Загорја и успостављање кордона ка Црној Гори и Османском царству у циљу спречавања преласка устаника преко границе. Отпор устаничких чета није се могао мерити са офанзивом аустријске војске и технике. Устаници су пробили обруч код Неретве повлачећи се у мњаим групама ка Црној Гори и Рашкој области, али је њихова снага већ била сломљена. Земаљска влада у Сарајеву је 22. априла објавила да је устанак угушен. Устаницима је дата амнестија, мада је он трајао у Херцеговини све до новембра 1882. године.

Извори

Јозеф фон Хамер, Хисторија Турског (Османског) царства 3, Загреб (1979)