Пређи на садржај

Гранадски емират

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Емират Гранада)
Емират Гранада
Арапски:إمارة غرﻧﺎﻃﺔ
Гранада
Застава
Застава
Грб Емирата Гранаде
Грб
Емират Гранада
Емират Гранада
Географија
Континент Европа
Регија Иберијско полуострво
Земља Шпанија,
Уједињено краљевство
Престоница Гранада
Друштво
Службени језик андалузијски арапаски
Религија ислам
Политика
Облик државе феудална монархија
 — Султан Мухамед I ибн Наср (први)
Мухамед XII (последњи)
Историја
Историјско доба Средњи век
 — Оснивање 1238.
 — Укидање 1492.
 — Статус бивша држава
Земље претходнице и наследнице
Емирата Гранаде
Претходнице: Наследнице:
Алмохади Круна Кастиље

Гранадски емират је била држава на југоисточном делу Иберијског полуострва, на југозападном делу Европе. Постојала је од 1238. до 1492. године.

Од настанка па све до краја државе, њом је владала династија Насрида.

Године 1492. ову последњу муслиманску државу на Иберијском полуострву освојила је Круна Кастиље.

Настанак државе

[уреди | уреди извор]

Године 1230. краљ Кастиље Фернандо III Светац је ујединио Кастиљу и Леон и тако створио Круну Кастиље. Тада је коначно могао да се настави борба са Алмохадима[1]. Фернандо је 1236. године заузео Кордобу, престолницу Алмохадског Кордобског калифата[2], и тада долази до распада њихове државе. Тако да он може лакше наставити освајање, па 1248. године осваја и Севиљу. Краљ Ђауме I од Арагона је у међувремену освојио Мајорку и Минорку, а 1238. године и Валенсију. До Фернандове смрти, 1252. године, муслимани су изгубили скоро цело полуострво[1], само им је остала малена и безначајна покрајина (емират) Гранада[2].

Муслимани су се у Гранади прибрали и заједно са избеглицама из Севиље, Валенсије и Мурсије основали нову државу Емират Гранаду. Чији је први султан био Мухамед I ибн Наср[3].

Уређење

[уреди | уреди извор]

У Гранадском емирату је владао феудализам. Ова монархија је била наследна и њом је владао султан који је живео у дворцу Алхамбри, иако је сама држава била Емират[1]. Алхамбра се почела градити за време владавине Мухамеда I и Мухамеда II, а завршена је за време владавине Јусуфа I и Мухамеда V[3]. У Гранади се племство осилило, а султани му нису могли ништа, јер су били у честим сукобима са Кастиљом[4].

Иако феудални Емират се тешко могао назвати феудалним. Тамо је било људи који су добијали земљу за своју службу, али изгледа да је веђина племића и хоџа имала алодијалне поседе. Није постојала никаква феудална хијерархија, тако да су се феудални вазали борили раме уз раме са кметовима, од којих их нису раздвајали ни оружје ни опрема. Овакав феудални систем био је и у Кастиљи, Леону и Португалији[1].

Предности Гранаде

[уреди | уреди извор]

Гранада је била најбогатији део Шпаније, с високом земљорадничком културом, крај који је навелико трговао. Ту је било развијено интензивно баштованство, гајење маслина, ту се примењивало и вештачко наводњавање[2]. Највећи економске ресурсе Гранада је добијала тргјући свилом. Највећа лука у Емирату је била Малага, на путу од Средоземља до Атлантика, из које се успешно трговало[4].

Ратови

[уреди | уреди извор]

Убрзо после оснивања Емирата, 1246. године, Мухамед ибн Наср је признао врховну власт Круне Кастиље . Тако да је без ратова, Гранада за време првог султана живела у просперитету, али то се променило када је Мухамед умро[4].

После Мухамеда Емират су ослабиле династичке борбе, а султани су се колебали између Марнинда, владара Марока и својих господара краљева Круне Кастиље[3]. Султани су се на крају одлучили за Марнинде и Гранада је тада покушала да се ослободи Кастиљског утицаја и да заведе апсолутистичку монархију на основу војне подршке. Гранада је посебно обраћала пажњу на мореуз Гибралтар и султани су читав век уложили напоре да обезбеде контролу над мореузом, који дели Европу од Африке.

Године 1306. Мухамед III (владао 1302 — 1309) је освојио Сеуту и Гибралтар и покушао да учини Гранаду потпуно самосталном, али моћна коалиција владара га је вратила под сизеренство Круне Кастиље[4]. После тога је оформљена Афричка коалиција, која је помагала Гранади да се бори са Круном Кастиљом[3], али она је потпуно разбијена и уништена у бици код Тарифе 1340. године[3][4] од стране Алфонса XI од Кастиље[3]. Тада је питање мореуза решено у Кастиљску корист. Од тада је Гранада готово без престанка била у изолацији и покушавала је да искористи сваку повољну прилику да ојача своје копнене границе[4].

Грађански рат у Круни Кастиље током друге половине XIV века омогућила је Мухамеду V и Мухамеду VII (владао 1392 — 1408) да крене у контраофанзиву на Алхесирас и на градове на Гвадалкивиру, али од 1407. године Круна Кастиља је одлучила да освоји Гранаду. Кампања је била велики и скуп подухват, па је повремено спровођена током XV века. Гранада се у међувремену распала као резултат унутрашњих борби[4].

Пад Гранаде и последице

[уреди | уреди извор]
Предаја Гранаде Католичким краљевима и њихов свечани улазак у град, Г. Падиља

Године 1469. Круна Кастиље и Круна Арагона су се ујединиле у једну државу, браком између Фернанда II од Арагона и Изабеле I од Кастиље[3].

Учврстивши се изнутра, краљевска је власт у уједињеној Шпанији почела политику територијалног ширења.

Први је ударац био управљен против Гранадског емирата[5], чији је султан Абу ел-Хасан Али, одбијао да плати данак[3]. 1481. године предузет је поход на Гранаду. Дат му је карактер крсташког рата против неверника. Рат са Емиратом отегао се 11 година[5], и Шпанци су тек 2. јануара 1492. године заузели последње упориште Емирата, град Гранаду, пошто је последњи султан Боабдил, тј. Мухамед XII[4]. Ако се изузме Португалија, са освајањем Гранаде било је готово читаво Иберијско полуострво уједињено у рукама шпанских краљева.

Заузимање Гранаде захтевало је знатне напоре, и Маври су је предали под условом да им се дозволи слободно вршење муслиманског култа и да муслимани сачувају своју својину. Тај се услов односио и на Јевреје. Али су сва та обећања била доцније прекршена. Мавре и Јевреје силом су приморавали да прелазе у хришћанство. Због тога су муслимани дизали низ устанака, који. су били угушени тек уз велике напоре. Било им је предложено или да напусте Шпанију или да се покрсте (1502. године). Знатан део Муслимана и Јевреја преселио се у Африку, и на тај начин је из Шпаније нестало врло много економски драгоцених елемената. С њиховом емиграцијом распао се низ важних трговачких веза, које је Гранадски емират одржавао са Северном Африком и са Истоком. То исељавање било је праћено великим конфискацијама земље.

Маври који су остали у Шпанији и прешли у хришћанство, Морисци, били су предмет сталне хајке од стране цркве. Живот Мориска налазио се под врло строгом контролом цркве. На најмању доставу они су окривљавани за јерес, а то је за собом повлачило смрт на ломачи или доживотно тамновање[5].

Владари Емирата

[уреди | уреди извор]

XIII век

[уреди | уреди извор]
Име владара
 Животни век
 Почетак владавине
 Крај владавине
 Белешке
 Династија
 Слика
Мухамед I ибн Наср
арап. محمد ابن الأحمر‎
1194 — 22. јануар 1273. (79 година) 1238. 22. јануар 1273.
  • Родоначелник династије Насрида;
  • Син Јусуфа ибн Насра;
  • 1246. — Постао је вазал Круне Кастиље;
  • Владао до смрти;
  • 1273. — избила је побуна емира у околини Гранаде: Мухамед је кренуо с војском да угуши побуну, али је упао у заседу и погинуо је[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед II ел Факих
арап. أبو عبد الله محمد بن محمد‎
1235 — 7. април 1302. (67 година) 22. јануар 1273. 7. април 1302.
  • Син Мухамеда I ибн Насра;
  • Колебао се између Марнинда и Круне Кастиље;
  • Грађански рат;
  • Владао до смрти[3][4].
 Насриди

XIV век

[уреди | уреди извор]
Име владара
 Животни век
 Почетак владавине
 Крај владавине
 Белешке
 Династија
 Слика
Мухамед III од Гранаде
арап. أبو عبد الله محمد بن محمد المخلوع‎‎‎
15. август 1257 — 7. април 1314. (57 година) 7. април 1302. 14. март 1309.
  • Син Мухамеда II ел Факиха;
  • Колебао се између Марнинда и Круне Кастиље: на крају се одучио за Круну Кастиљу;
  • 1309. — брат га је свргнуо с престола због непромишљене политике[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Наср од Гранаде
арап. أبو الجيوش نصر بن محمد‎‎‎
2. новембар 1287 — 16. новембар 1322. (35 година) 14. март 1309. 1314.
  • Син Мухамеда II ел Факиха;
  • Одлучио се за Марнинде и повео рат против Круне Кастиље;
  • 1314. — Исмаил из побочне линије Насрида га је свргнуо с престола[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Исмаил I од Гранаде
арап. ‎‎‎أبو الوليد إسماعيل بن فرج
1279 — 6. јул 1325. (46 година) 1314. 6. јул 1325.
  • Унук брата Мухамеда ибн Насра;
  • Водио је рат против Круне Кастиље у савезу са Марниндима;
  • Владао до смрти;
  • Убијен је у једној завери[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед IV од Гранаде
арап. أبو عبد الله محمد بن إسماعيل
1315 — 25. август 1333. (18 година) 6. јул 1325. 25. август 1333.
  • Син Исмаила I;
  • Водио је рат против Круне Кастиље у савезу са Марниндима;
  • Владао до смрти;
  • Обијен је од стране свог племства, које је било огорчено на његов савез с Марниндима[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Јусуф I од Гранаде
арап. أبو الحجاج يوسف بن إسماعيل‎‎
9. јун 1318 — 19. октобар 1354. (36 година) 25. август 1333. 19. октобар 1354.
  • Син Исмаила I;
  • Водио је рат против Круне Кастиље у савез са Марниндима;
  • Владао до смрти;
  • Убио га манијак током молитве у џамији[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед V од Гранаде
арап. أبو عبد الله محمد بن يوسف‎‎‎‎
4. јануар 1338 — 16. јануар 1391. (53 године) 19. октобар 1354. август 1359.
  • Син Јусуфа I;
  • Сва власт је била у рукама везира Ридвана;
  • 1359. — уз помоћ једне завере је свргнут и побегао је Марниндима[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Исмаил II од Гранаде
арап. أبو الوليد إسماعيل بن يوسف‎‎‎‎‎‎
2. октобар 1338 — 24. јун 1360. (22 године) август 1359. јун 1360.
  • Син Јусуфа I;
  • 1360. — син га је свргао с престола и погубио у Алхамбри[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед VI од Гранаде
арап. ‎‎‎‎‎‎أبو عبد الله محمد بن إسماعيل‎‎
1332 — 21. април 1362. (30 година) јун 1360. фебруар 1362.
  • Чукунунук Исмаила I;
  • 1362. — уз помоћ Круне Кастиље и Марнинда Мухамед V се вратио на власт и Мухамед VI је убијен убодом копља[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед V од Гранаде
арап. أبو عبد الله محمد بن يوسف‎‎‎‎
(друга владавина)
4. јануар 1338 — 16. јануар 1391. (53 године) фебруар 1362. 16. јануар 1391.
  • Син Јусуфа I;
  • Искористио је кризе у Круни Кастиље: напади на Алхесирас и на долину Гвадалкивира;
  • Владао до смрти[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Јусуф II од Гранаде
арап. ‎‎‎‎أبو الحجاج "المستغني" يوسف بن محمد‎‎
Умро 3. октобра 1392. 16. јануар 1391. 1392.
  • Син Мухамеда V;
  • Био је мирољубив и мецена уметности;
  • Непријатељи су га бацили у тамницу и отровали[3][4].
 Насриди

XV век

[уреди | уреди извор]
Име владара
 Животни век
 Почетак владавине
 Крај владавине
 Белешке
 Династија
 Слика
Мухамед VII од Гранаде
арап. محمد السابع بن يوسف الثاني‎‎
1370 — 1408. (38 године) 1392. 1408.
  • Син Јусуфа II;
  • Искористио је кризе у Круни Кастиље: напади на Алхесирас и на долину Гвадалкивира;
  • Владао до смрти[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Јусуф III од Гранаде
арап. أبو الحجاج يوسف الثالث الناصر بن يوسف الثاني‎‎‎‎
1376 — 6. новембар 1417. (41 године) 1408. 6. новембар 1417.
  • Син Јусуфа II;
  • Пораз у рату против Круне Кастиље: примирје;
  • Владао до смрти[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед VIII од Гранаде
арап. أبو عبد الله محمد بن يوسف‎‎‎‎
1411 — 1431. (20 година) 1417. 1419.
  • Син Јусуфа III;
  • Сва власт је била у рукама Алија ел-Амина;
  • 1419. — породица Абенсераги га је свргнула с престола[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед IX од Гранаде
арап. أبو عبد الله الأيسر ﻫﺤﻤﺪ بن نصر "الغالب ﺑالله"‎‎‎‎
1396 — 1454. (58 година) 1419. 1427.
  • Унук Мухамеда V;
  • Сва власт била у рукама Абенсерага;
  • 1427. — свргнут је због тога што су Абесенраги постали превише моћни[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед VIII од Гранаде
арап. ‎‎‎‎أبو عبد الله محمد بن يوسف
(друга владавина)
1411 — 1431. (20 година) 1427. 1429.
  • Син Јусуфа III;
  • Дворјани су га вратили на престо јер су Абесенраги били превише моћни;
  • 1429. — Абесенраги су вратили Мухамеда IX на престо[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед IX од Гранаде
арап. أبو عبد الله الأيسر ﻫﺤﻤﺪ بن نصر "الغالب ﺑالله"‎‎‎‎
(друга владавина)
1396 — 1454. (58 година) 1429. децембар 1431.
  • Унук Мухамеда V;
  • Сва власт била у рукама Абенсерага;
  • 1431. — Круна Кастиље га је свргла и он је побегао у Алмерију[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Јусуф IV од Гранаде
арап. أبو الحجاج يوسف بن المول بن محمد‎‎‎‎
Умро 1432. 1. јануара 1432. април 1432.
  • Син Мухамеда VI;
  • 1432. — предао се Мухамеду, који га је погубио[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед IX од Гранаде
арап. أبو عبد الله الأيسر ﻫﺤﻤﺪ بن نصر "الغالب ﺑالله"‎‎‎‎
(трећа владавина)
1396 — 1454. (58 година) април 1432. јануар 1445.
  • Унук Мухамеда V;
  • Од 1432. до 1439. — рат против Кастиље: пораз;
  • 1445. — свргнуо га је Мухамед X[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед X од Гранаде
арап. أبو عبد الله "الأحنف" ﻣﺤﻤﺪ بن عثمان‎‎‎‎
1415 — 1454. (39 година) јануар 1445. јун 1445.
  • Синовац Мухамеда IX;
  • 1445. — свргнуо га је Јусуф V[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Јусуф V од Гранаде
арап. يوسف بن أحمد بن محمد
Умро 1462. јун 1445. јануар 1446.
  • Унук Јусуфа II;
  • 1446. — Мухамед IX се вратио на престо[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед IX од Гранаде
арап. أبو عبد الله الأيسر ﻫﺤﻤﺪ بن نصر "الغالب ﺑالله"‎‎‎‎
(четврта владавина)
1396 — 1454. (58 година) јануар 1446. 1454.
  • Унук Мухамеда V;
  • Владао до смрти[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед XI од Гранаде
арап. ‎‎‎‎محمد بن محمد
(четврта владавина)
Умро 1454. 1451. 1454.
  • Син Мухамеда VIII;
  • 1451. — победио је Мухамеда IX у Мурсији и прогласио се за султана;
  • Био је султан источног дела Емирата;
  • 1454. — освојио је Гранаду;
  • 1454. — свргнуо га је узурпатор Саид[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Саид од Гранаде
арап. ‎‎‎‎محمد بن محمد
Умро 1465. 1454. јул 1462.
  • Унук Јусуфа II;
  • Неуспешни рат против Кастиље;
  • Породица Абенсерага га је свргнула с престола[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Јусуф V од Гранаде
арап. يوسف بن أحمد بن محمد
(друга владавина)
Умро у децембру 1462. јул 1462. 1462.
  • Унук Јусуфа II;
  • Неуспешни рат против Кастиље;
  • Владао до смрти[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Саид од Гранаде
арап. ‎‎‎‎محمد بن محمد
(друга владавина)
Умро 1465. децембар 1462. 1464.
  • Унук Јусуфа II;
  • Неуспешни рат против Кастиље;
  • Породица Абенсерага га је свргнула с престола[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Абу ел-Хасан Али
арап. أبو الحسن علي بن سعد‎‎
Умро 1485. 1464. 1482.
  • Син Саида;
  • Неуспешни рат против Кастиље;
  • Свргнуо га Мухамед XII[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед XII од Гранаде
арап. أبو عبد الله محمد الثاني عشر‎‎
1459 — око 1530. (око 71 годину) 1482. 1483.
  • Син Абу ел-Хасана Алија;
  • Неуспешни рат против Кастиље;
  • Заробили га Кастиљани и Абу ел-Хасан Али је то искористио и свргнуо га[3][4].
 Насриди [[Датотека:El rey chico de Granada.jpg
|80п|]]
Абу ел-Хасан Али
арап. أبو الحسن علي بن سعد‎‎
(друга владавина)
Умро 1485. 1483. 1485.
  • Син Саида;
  • Неуспешни рат против Кастиље;
  • Свргнуо га је син Мухамед XIII[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед XIII од Гранаде
арап. أبو عبد الله محمد الزغل‎‎
око 1444 — око 1494. (око 50 година) 1485. 1487.
  • Син Абу ел-Хасана Алија;
  • Неуспешни рат против Кастиље;
  • Мухамед XII га је победио у бици и свргуно га[3][4].
 Насриди [[Датотека:
|80п|]]
Мухамед XII од Гранаде
арап. أبو عبد الله محمد الثاني عشر‎‎
(друга владавина)
1459 — око 1530. (око 71 годину) 1487. 1492.
  • Син Абу ел-Хасана Алија;
  • Неуспешни рат против Кастиље;
    • 1492. — Пад Гранаде под власт Круне Кастиље: крај Емирата[3][4].
 Насриди

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Сидни Пејнтер, Историја Средњег века 284-1500, Clio. стр. 227.
  2. ^ а б в А. Д. Удаљцов, Ј. А. Космински и О. Л. Вајнштајн — Историја средњег века II, Београд (1950). стр. 310.
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи Encyclopaedia Britannica
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи Encyclopaedia Britannica
  5. ^ а б в А. Д. Удаљцов, Ј. А. Космински и О. Л. Вајнштајн — Историја средњег века II, Београд (1950). стр. 315–316.

Литература

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]
Гранадски емират на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гранадски_емират&oldid=27753713”