Пређи на садржај

Кавкаски језици

С Википедије, слободне енциклопедије
Ово је чланак о језицима кавкаских староседелаца. За све језике који се говоре на Кавказу, погледајте Језици Кавказа.

Кавкаски језици, раније иберијско-кавкаски језици, условни је назив аутохтоних језика Кавказа. Ова заједница укључује језике абхаско-адигејске, картвелске и нахско-дагестанске породице језика. Научници су представили многе хипотезе о међусобном односу три језичке породице или са језицима изван Кавказа, али ниједна од тих хипотеза није општеприхваћена.

Хипотезе о сродству

[уреди | уреди извор]

Рана концепција

[уреди | уреди извор]

Путописац Јохан Гилденштет, прикупио је преводе неколико стотина ријечи на језицима Кавказа током своје експедиције по региону од 1770. до 1773, касније је описао ове језике као „дијалекте”, подијељене у четири групе: абхаско-адигејске, дагестанске, картвелијске и нахске. Свака од група, по његовом мишљењу потиче из посебног прајезика.[1] Филолог Јулијус Клапрот је у својим радовима примјетио велике сличности између нахских и дагестанских језика, као и „породичну сличност” ове двије групе са абхаско-адигејским језицима.[2] Оријенталиста Мари Бросе, у својој граматици грузијског језика из 1834, грузијски језик сврстава у индоиранску групу језика. Ову идеју је касније подржао лингвиста Франц Боп.[3]

Филолог Фридрих Макс Милер је 1854. предложио сврставање кавкаских језика у „туранску породицу”, слично уралско-алтајској макропородици коју су касније предложили други научници.[4] Током 1980-их, лингвиста Хуго Шухарт, који је проучавао ергативне конструкције на баскијском и кавкаском језику, сугерисао је да би оне могле бити повезане.[5] Лингвиста Адолф Дир, у свом прегледу кавкаских језика из 1928, подијелио их је у три групе и сугерисао да нема довољно доказа за тврдње о дубљем сродству између ових група.[6] Лингвиста Петар Услар, први научник укључен у детаљно проучавање језика Кавказа, први је изразио идеју о сродству између њих, у свом писму из 1864, класификујући абхаско-адигејске, картвелске и нахско-дагестанске језике као једну породицу. Међутим, касније је посумњао у ову идеју, сматрајући их тријема одвојеним групама.[7]

Николај Трубецкој, који је радио на Кавказу 1910-их, скрећући пажњу на структуре сличности и изоглосе абхаско-адигејских и нахско-дагестанских језика, представио је хипотезу о њиховом односу, сугеришући да они представљају двије гране заједничке сјевернокавкаске породице.[8]

Јафетска хипотеза

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Јафетска хипотеза

Лингвиста Никола Мар развио је теорију „јафетских” језика 1910-их, тврдећи да су картвелски језици повезани са семитским и хамитским (афроазијским) језицима, сврставајући их све у исту породицу или макропородицу. Касније је у ову породицу укључио и абхаско-адигејске и нахско-дагестанске језике, тврдећи да они садрже неке „јафетске” црте. У раду из 1920. класификовао је неке изолате јужне Европе као јафетске: етрурски и баскијски, као и наводни пелазгијски супстрат старогрчког. Маров рад је имао озбиљне методолошке недостатке: он је своје закључке заснивао на недоказаним претпоставкама о етимологији ријечи.[9] До средине 1920-их укључио је велики број савремених и древних језика у јафетске језике, а такође је развио хипотезу стадијалности, у којој је припадност јафетској породици била једна од стадијума развоја језика.[10] Неко вријеме су совјетске власти званично подржавале маризам. Политика подршке је прекинута 1950. године.[11]

Иберијско-кавкаска хипотеза

[уреди | уреди извор]

Упркос подршци маризму, грузијском лингвистичком школом 1940-их година преовладала је идеја о заједничком сродству кавкаских језика. Проучавање веза између кавкаских језика у грузијској традицији покренуо је историчар Иван Џавахишвили, који је 1937. објавио монографију на ову тему. Вјеровао је да су кавкаски језици међусобно повезани, као и са неким изумрлим језицима Блиског истока. Џавахишвили је сугерисао да у картвелским језицима постоје категорије именичке класе, што је, према њему, показало њихову повезаност са абхаско-адигејским и нахско-дагестанским језицима, који такође имају ову категорију.[12] Џавахишвилијеве идеје су подржали и развили други грузијски лингвисти, укључујући Арнолда Чикобава, који је сковао термин „иберијско-кавкаски језици”.[13] Нове етимологије предложили су 1940-их и 1950-их, које су требале да потврде везу између кавкаских језика.[14]

У међувремену, већ 1950—1960-их, многи совјетски научници су изразили сумњу у иберијско-кавкаску хипотезу и њен наставак „хетитско-иберијску” хипотезу, која је комбиновала неке језике Блиског истока и Мале Азије са кавкаским језицима.[15] Научници као што су Георгије Климов, Гиви Мачаваријани и Тамаз Гамкрелиџе, у својим публикацијама од 1950-их до 1980-их, изнијели су досљедну методолошку критику иберијско-кавкаске хипотезе.[16] Претпоставку о постојању категорије именичке класе у пракартвелском језику критиковали су и многи лингвисти.[17]

За научнике у Абхазији и Грузији, иберијско-кавкаска хипотеза имала је политичку конотацију. Чикобавове идеје о дубоком сродству картвелских и сјевернокавкаских народа и језика, које подржавају многи грузијски истраживачи, већина абхаских стручњака није прихватила. Након тога, позиви на хипотезу коришћени су као аргумент у корист задржавања Абхазије у саставу Грузије, због чега је ова теорија добила још негативнију реакцију у Абхазији.[18] Тако је грузијски активиста и политичар Звијад Гамсахурдија износио различите лингвистичке и историјске идеје, у складу са иберијско-кавкаском хипотезом, и у јавним говорима и личној преписци расправљао о древном сродству између кавкаских народа и језика.[19]

Научници тренутно не подржавају иберијско-кавкаску хипотезу. Према лингвисти Џорџу Хјуиту, ниједан савремени научни не сугерише везу између картвелских језика и језика сјеверног Кавказа.[18]

Сјевернокавкаска хипотеза

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Сјевернокавкаски језици

Крајем 20. вијека, група руских лингвиста, узимајући Трубецково дјело као полазну тачку, истраживала је могући однос између сјевернокавкаских језика. Лингвисти Сергеј Николајев и Сергеј Старостин објавили су 1994. етимолошки рјечник језика наводне сјевернокавкаске породице. Њихове етимологије нису добиле једнозначну подршку међу кавказиолозима.[8]

Ностратичка хипотеза

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Ностратички језици

Лингвисти Владислав Илич-Свитич и Арон Долгопољски поставили су хипотезу о постојању „ностратичке” макропородице, која укључује индоевропске, афроазијске, уралско-алтајске, дравидске и картвелске породице. Лингвиста Алан Бомхард је сугерисао постојање картвелско-евро-азијске заједнице (која би укључивала индоевропске, уралске, алтајске и друге породице) у оквиру ностратичке породице. Ностратичка хипотеза није добила подршку истраживача картвелских језика.[20]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Tuite 2008, стр. 26—27.
  2. ^ Tuite 2008, стр. 30—31.
  3. ^ Tuite 2008, стр. 31—32.
  4. ^ Tuite 2008, стр. 36.
  5. ^ Tuite 2008, стр. 36—37.
  6. ^ Tuite 2008, стр. 35.
  7. ^ Tuite 2008, стр. 34—35.
  8. ^ а б Tuite 2008, стр. 51—52.
  9. ^ Tuite 2008, стр. 41—42.
  10. ^ Tuite 2008, стр. 43.
  11. ^ Tuite 2008, стр. 44.
  12. ^ Tuite 2008, стр. 44—46.
  13. ^ Tuite 2008, стр. 44—48.
  14. ^ Tuite 2008, стр. 46—48.
  15. ^ Tuite 2008, стр. 48—50.
  16. ^ Tuite 2008, стр. 49.
  17. ^ Tuite 2008, стр. 51.
  18. ^ а б Tuite 2008, стр. 66.
  19. ^ Tuite 2008, стр. 64—65.
  20. ^ Tuite 2008, стр. 52—53.

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кавкаски_језици&oldid=28505785”