Пређи на садржај

Изумирање

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Изумрли таксон)
Тасмански тигар (Thylacinus cynocephalus) је пример изумрле врсте.

Изумирање или екстинкција (extinction) је крај постојања одређеног биолошког таксона, најчешће врсте. Одређује се као смрт последње јединке одређене врсте, мада је сама врста осуђена на изумирање много пре тога. Уколико је изумирање настало дубоко у геолошкој историји Земље, одређује се време према фосилним белешкама. Будући да потенцијални распон врсте може бити веома велики, одређивање времена изумирања је тешко и обично се врши ретроспективно. Ова потешкоћа доводи до феномена попут лазарус таксона, где се врста за коју се претпоставља да је изумрла нагло „поново појављује”" (типично у фосилном запису) након периода очигледног одсуства.

Процењује се да је више од 99% свих врста које су икада живеле на Земљи изумрло, што чини преко пет милијарди врста.[1][2][3][4][5] Процењује се да тренутно у свету постоји око 8,7 милиона врста еукариота,[6] и могуће је да постоји далеко већи број врста микроорганизама, попут бактерија.[7] Значајне изумрле животињске врсте укључују неавијанске диносаурусе, мачке са сабљастим зубима, додое, мамуте, приземне лењивце, торбарске вукове, трилобите и златне жабе.

Кроз еволуцију, врсте настају кроз процес специјације - где настају и напредују нове сорте организама када су у стању да пронађу и искористе еколошку нишу - а врсте изумиру када више нису у стању да опстану у промењивим условима или против супериорне конкуренције. Однос између животиња и њихових еколошких ниша чврсто је успостављен.[8] Типична врста изумире у року од 10 милиона година од свог првог појављивања,[5] иако неке врсте, зване живи фосили, опстају са мало или без морфолошких промена стотинама милиона година.

Масовна изумирања су релативно ретки догађаји; међутим, изолована изумирања су прилично честа. Изумирања су тек недавно забележена, и научници су се забринули због тренутне високе стопе изумирања.[9][10][11][12] Већина врста које изумиру никада нису научно документоване. Неки научници процењују да би до половине тренутно постојећих биљних и животињских врста могло нестати до 2100. године.[13] У извештају из 2018. године указано је да би филогенетској разноликости 300 врста сисара избрисаних током људске ере од касног плеистоцена било потребно 5 до 7 милиона година за опоравак.[14]

Према Извештају о глобалној процени биодиверзитета и екосистемским сервисима организације IPBES за 2019. годину, биомаса дивљих сисара пала је за 82%, природни екосистеми су изгубили око половине своје површине, а милион врста је у опасности од изумирања - све у великој мери као резултат људских поступака. Двадесет и пет посто биљних и животињских врста су под претњом истребљења.[15][16][17] У наредном извештају, IPBES је навео неодрживи риболов, лов и сечу као неке од примарних покретача глобалне кризе изумирања.[18]

У јуну 2019, милион врста биљака и животиња било је у опасности од изумирања. Најмање 571 врста је изгубљена од 1750. године, али вероватно их је много више. Главни узрок изумирања је уништавање природних станишта људским активностима, попут сече шума и претварања земљишта у поља за пољопривреду.[19]

Дефиниција

[уреди | уреди извор]
Спољашњи калуп изумрлог припадника рода Lepidodendron из горњег карбона у Охају[20]

Врста изумире када последњи постојећи припадник умре. Изумирање стога постаје извесност када нема преживелих јединки који се могу размножавати и стварати нову генерацију. Врста може функционално изумрети када преживи само мали број јединки које се не могу размножавати због лошег здравља, старости, разуђене распрострањености на великом распону, недостатка јединки оба спола (код полно репродуктивних врста) или других разлога.

Утврђивање изумирања (или псеудоизумирања) врсте захтева јасну дефиницију те врсте. Да би се прогласила изумрлом, дата врста се мора јединствено разликовати од било које предачке или наследничке врсте, и од било које друге блиско повезане врсте. Изумирање врсте (или замена потомачком врстом) игра кључну улогу у хипотези о испрекиданој равнотежи Стивена Џеја Гулда и Најлса Елдриџа.[21]

Скелети разних изумрлих диносауруса; неке друге лозе диносауруса и даље постоје у облику птица.

У екологији, изумирање се понекад користи незванично за означавање локалног изумирања, у којем нека врста престаје да постоји у одабраном подручју проучавања, упркос томе што још увек постоји другде. Локално изумирање може се кориговати поновним увођењем јединки те врсте узетих са других локација; пример је поновно увођења вука. Врсте које нису глобално изумрле називају се постојећим. Оне врсте које постоје, али им прети изумирање, називају се угроженим или крајње угроженим врстама.

Додо са Маурицијуса, који је овде приказан на илустрацији Роланта Сејверија из 1626. године, често се наводи као пример модерног изумирања.[22]

Тренутно, важан аспект изумирања су покушаји људи да очувају критично угрожене врсте. То се одражава стварањем статуса очувања „изумрла у дивљини“ (енгл. Extinct in the wild, EW). За врсте које је под овим статусом навела Међународна унија за очување природе (IUCN) није познато да у дивљини имају живих примерака и одржавају се само у зоолошким вртовима или другом вештачком окружењу. Неке од ових врста су функционално изумрле, јер више нису део њиховог природног станишта и мало је вероватно да ће врста икада бити враћена у дивљину.[23] Када је то могуће, савремене зоолошке институције покушавају да очувају одрживу популацију за очување врста и могуће будуће поновно увођење у дивљину, коришћењем пажљиво планираних програма узгоја.

Изумирање дивље популације једне врсте може имати снажне ефекте, узрокујући даље изумирање. То се назива „ланци изумирања“.[24] Ово је посебно уобичајено при изумирању кључних врста.

Jedna sтудија из 2018. je показала да би шестом масовном изумирању започетом у касном плеистоцену могло бити потребно 5 до 7 милиона година да би се 2,5 милијарде година јединствене разноликости сисара вратило на оно што је било пре ере човека.[14][25]

Псеудоизумирање

[уреди | уреди извор]

Изумирање родитељске врсте где су врсте или подврсте кћери још увек присутне назива се псеудоизумирање или филетско изумирање. Ефективно, стари таксон нестаје, трансформише се (анагенеза) у наследника,[26] или се дели на више од једног (кладогенеза).[27]

Псеудоизумирање је тешко демонстрирати осим ако је доступан јак ланац доказа који повезује живу врсту са припадницима већ раније постојеће врсте. На пример, понекад се тврди да је изумрли Hyracotherium, који је био рани коњ који дели заједничког претка са савременим коњем, псеудоизумро, а не изумро, јер постоји неколико постојећих врста рода Equus, укључујући зебру и магарца; међутим, како фосилне врсте обично не остављају генетски материјал иза себе, не може се рећи да ли је Hyracotherium еволуирао у модерније врсте коња или је само еволуирао од заједничког претка са савременим коњима. Псеудоизумирање је много лакше демонстрирати за веће таксономске групе.

Лазарус таксони

[уреди | уреди извор]

Сматрало се да је целакант, риба сродна рибама дводихалицама и тетраподима, изумрла од краја периода креде. Међутим, 1938. је пронађен живи примерак код реке Чалумна (данас Тјоломнка) на источној обали Јужне Африке.[28] Кустос музеја Марџори Куртенеј-Латимер открила је рибу међу уловом локалног рибарског брода којим је управљао капетан Хендрик Гузен, 23. децембра 1938. године.[28] Локални професор хемије, ЏЛБ Смит, потврдио је важност рибе чувеним натписом: „Најважније очување скелета и шкрга = риба описана“.[28]

Далеко новија могућа или претпостављена изумирања врста за које се може испоставити да још увек постоје укључују тилацина, или тасманијског тигра (Thylacinus cynocephalus), чији је последњи познати пример угинуо у зоолошком врту Хобарт у Тасманији 1936; јапанског вука (Canis lupus hodophilax), последњи пут виђеног пре више од 100 година; америчког детлића кљуна боје слоноваче (Campephilus principalis), са последњим универзално прихваћеним виђењем 1944; и виткокљуну шлуку (Numenius tenuirostris), која није виђена од 2007.[29]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Kunin, W.E.; Gaston, Kevin, ур. (1996). The Biology of Rarity: Causes and consequences of rare–common differences. ISBN 978-0412633805. Приступљено 26. 5. 2015. 
  2. ^ Jablonski, D. (2004). „Extinction: past and present”. Nature. 427 (6975): 589. Bibcode:2004Natur.427..589J. PMID 14961099. S2CID 4412106. doi:10.1038/427589a. 
  3. ^ Stearns, Beverly Peterson; Stearns, S.C.; Stearns, Stephen C. (2000). Watching, from the Edge of Extinction. Yale University Press. стр. preface x. ISBN 978-0-300-08469-6. Приступљено 30. 5. 2017. 
  4. ^ Novacek, Michael J. (8. 11. 2014). „Prehistory's Brilliant Future”. The New York Times. Приступљено 2014-12-25. 
  5. ^ а б Newman, Mark (1997). „A model of mass extinction”. Journal of Theoretical Biology. 189 (3): 235—252. Bibcode:1997JThBi.189..235N. PMID 9441817. S2CID 9892809. arXiv:adap-org/9702003 Слободан приступ. doi:10.1006/jtbi.1997.0508. 
  6. ^ Mora, Camilo; Tittensor, Derek P.; Adl, Sina; Simpson, Alastair G. B.; Worm, Boris (2011). „How Many Species Are There on Earth and in the Ocean?”. PLOS Biology. 9 (8): e1001127. PMC 3160336 Слободан приступ. PMID 21886479. doi:10.1371/journal.pbio.1001127. 
  7. ^ „Researchers find that Earth may be home to 1 trillion species”. National Science Foundation. 2. 5. 2016. Приступљено 6. 5. 2016. 
  8. ^ Sahney, S.; Benton, M.J.; Ferry, P.A. (2010). „Links between global taxonomic diversity, ecological diversity and the expansion of vertebrates on land”. Biology Letters. 6 (4): 544—547. PMC 2936204 Слободан приступ. PMID 20106856. doi:10.1098/rsbl.2009.1024. 
  9. ^ Species disappearing at an alarming rate, report says. NBC News. Retrieved July 26, 2006.
  10. ^ The Sixth Extinction на сајту YouTube (PBS Digital Studios, November 17, 2014)
  11. ^ Ceballos, Gerardo; Ehrlich, Paul R.; Barnosky, Anthony D.; García, Andrés; Pringle, Robert M.; Palmer, Todd M. (2015). „Accelerated modern human–induced species losses: Entering the sixth mass extinction”. Science Advances. 1 (5): e1400253. Bibcode:2015SciA....1E0253C. PMC 4640606 Слободан приступ. PMID 26601195. doi:10.1126/sciadv.1400253. 
  12. ^ Ripple WJ, Wolf C, Newsome TM, Galetti M, Alamgir M, Crist E, Mahmoud MI, Laurance WF (13. 11. 2017). „World Scientists' Warning to Humanity: A Second Notice”. BioScience. 67 (12): 1026—1028. doi:10.1093/biosci/bix125 Слободан приступ. „Moreover, we have unleashed a mass extinction event, the sixth in roughly 540 million years, wherein many current life forms could be annihilated or at least committed to extinction by the end of this century.” 
  13. ^ Wilson, E.O., The Future of Life (2002) (ISBN 0-679-76811-4). See also: Leakey, Richard, The Sixth Extinction : Patterns of Life and the Future of Humankind, ISBN 0-385-46809-1
  14. ^ а б Davis M, Faurby S, Svenning JC (2018). „Mammal diversity will take millions of years to recover from the current biodiversity crisis”. Proc Natl Acad Sci U S A. 115 (44): 11262—11267. PMC 6217385 Слободан приступ. PMID 30322924. doi:10.1073/pnas.1804906115 Слободан приступ. 
  15. ^ Watts, Jonathan (6. 5. 2019). „Human society under urgent threat from loss of Earth's natural life”. The Guardian. Архивирано из оригинала 14. 6. 2019. г. Приступљено 6. 5. 2019. 
  16. ^ Plumer, Brad (6. 5. 2019). „Humans Are Speeding Extinction and Altering the Natural World at an 'Unprecedented' Pace”. The New York Times. Архивирано из оригинала 14. 6. 2019. г. Приступљено 6. 5. 2019. 
  17. ^ „Media Release: Nature's Dangerous Decline 'Unprecedented'; Species Extinction Rates 'Accelerating'”. Intergovernmental Science-Policy Platform on Biodiversity and Ecosystem Services. 6. 5. 2019. Архивирано из оригинала 14. 6. 2019. г. Приступљено 6. 5. 2019. 
  18. ^ Briggs, Helen (8. 7. 2022). „Unsustainable logging, fishing and hunting 'driving extinction'”. BBC. Архивирано из оригинала 1. 8. 2022. г. Приступљено 2. 8. 2022. 
  19. ^ „'Frightening' number of plant extinctions found in global survey”. The Guardian. 10. 6. 2019. 
  20. ^ Davis, Paul and Kenrick, Paul. Fossil Plants. Smithsonian Books, Washington, DC. (2004). Morran, Robin, C. [недостаје ISBN]; A Natural History of Ferns. Timber Press (2004). ISBN 0-88192-667-1
  21. ^ See: Niles Eldredge, Time Frames: Rethinking of Darwinian Evolution and the Theory of Punctuated Equilibria, 1986, Heinemann ISBN 0-434-22610-6
  22. ^ Diamond, Jared (1999). „Up to the Starting Line”. Guns, Germs, and Steel. W.W. Norton. стр. 43–44. ISBN 978-0-393-31755-8. 
  23. ^ Maas, Peter. "Extinct in the Wild" The Extinction Website. URL accessed January 26 2007. Архивирано фебруар 16, 2007 на сајту Wayback Machine
  24. ^ Quince, Christopher; et al. (2004). „Deleting species from model food webs” (PDF). Oikos. 110 (2): 283—296. Bibcode:2004q.bio.....1037Q. S2CID 16750824. arXiv:q-bio/0401037 Слободан приступ. doi:10.1111/j.0030-1299.2005.13493.x. Архивирано из оригинала (PDF) 2006-09-25. г. Приступљено 2007-02-15. 
  25. ^ Mosbergen, Dominique (2018-10-16). „Mammals Will Still Be Recovering From Human Destruction Long After We're Gone”. Huffington Post (на језику: енглески). Приступљено 2018-10-16. 
  26. ^ King, Michael; Mulligan, Pamela; Stansfield, William (2014). A Dictionary of Genetics (8th изд.). Oxford University Press. 
  27. ^ Leighton, Lindsey R. (2009). „Taxon Characteristics That Promote Survivorship Through the Permian-Triassic Interval: Transition from the Paleozoic to the Mesozoic Brachiopod Fauna”. Paleobiology. 34: 65—79. S2CID 86843206. doi:10.1666/06082.1. 
  28. ^ а б в „"Discovery" of the Coelacanth”. Архивирано из оригинала 21. 1. 2013. г. Приступљено 2. 3. 2013. 
  29. ^ Platt, John R. (21. 2. 2013). „4 Extinct Species That People Still Hope to Rediscover”. Scientific American Blog Network. Архивирано из оригинала 9. 2. 2022. г. Приступљено 9. 2. 2022. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Изумирање на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Изумирање&oldid=27951690”