Хронологија историје Бање Луке
У граду и његовој околини откривена су богата археолошка налазишта која говоре о прастановницима простора око Врбаса. На простору тврђаве Кастел, у данашњем средишту града, пронађен је знатан фонд каменог оруђа и оружја за које се претпоставља да се користило у млађем палеолиту.[1] На истом мјесту утврђено је постојање баденског насеља из нешто млађег периода, енеолита (између 2000. и 1800. године п. н. е).[2] Поред остатака кућа са дрвеном конструкцијом, облијепљених блатом, откривени су и керамички предмети типични за тај период, као што су шоље са високим цилиндричним вратом и орнаментима, те купасти глинени тегови, који су могли служити у риболову или у примитивној технологији ткања.[2]
Први познати становници на овом простору били су Илири и Келти, а шире подручје данашње Бање Луке, пред римско освајање, насељавало је илирско племе Осеријати[3]. Римски војсковођа Германик заузео је подручје данашње Бање Луке првих година нове ере, након гушења познатог Батоновог устанка.[4] На мјесту Кастела био је подигнут римски војни логор, утврђење Кастра (лат. Castrum Castra), поред кога је никло и цивилно насеље. Публије Корнелије Долабела, намјесник цара Тиберија у провинцијама Илирик и Далмација, изградио је око 20. године тзв. Пут соли који је повезивао Салону са Сервицијумом, а Кастра је постала важно урбано насеље на том путу. То се може закључити по налазима касноантичког новца, керамике, камена, остатака циглана, зграда и гробница у граду и оближњим селима. У близини Кастела је пронађен Јупитеров жртвеник из другог вијека, који се чува у сарајевском Земаљском музеју. Римљани су спознали и користили љековита својства термоминералних вода у Српским топлицама, те на извориштима у околини града — Слатини и Лакташима.
Током VI и VII вијека, послије пропасти Римског царства, досељавала су се словенска племена. Од VII до XII вијека овим просторима је углавном господарила Византија. Повремено су их заузимали и угарски краљеви, а у IX вијеку ријека Врбас (или Уна) је била западна граница Кнежевине Србије. Средином XII вијека територјом данашње Бање Луке владао је први босански бан Борић. О средњовјековном животу у околини Бање Луке свједоче многе повеље и записи издати у градовима врбашке и земљаничке (земуничке) жупе, као и значајни остаци утврђених градова из периода од XIII до XV вијека у кањону Врбаса и на простору сјеверно од данашњег града, у Лијевчу и Поткозарју. Гребен град се по први пут помиње 1192. године,[5] Врбашки град 1244,[6] жупа Земљаник 1287, жупа Врбања и град Котор (Котор Варош) 1322,[7] Звечај 1404,[8] а Бочац 1446[9]. Крајем XIV вијека овим просторима (тзв. Доњим крајима) је владао краљ Твртко, а почетком XV вијека моћни феудалац Хрвоје Вукчић Хрватинић.
Град се под данашњим именом први пут помиње 1494. године када угарски краљ Владислав II Јагелонац, у повељи упућеној локалним заповједницима Јајачке бановине, наводи име Јураја Микулашића као каштелана Бање Луке.[10] Лингвисти сматрају да је име града настало од ријечи „бан“ (односно, архаичног придјева „бања“, у значењу „банова“ ) и „лука“, при чему је лука означавала ливаду у близини воде. Бања Лука се тада налазила на подручју данашње мјесне заједнице Српске топлице, с обје стране Врбаса.[11] Познато је да су на овом простору прије пада под турску власт постојале жупе Земљаник (Земуник) и Врбас, а недалеко од њих, источно од ријеке Врбас налазиле су се жупе Врбања и Глаж. Од 1463. до 1528. године подручје је било у саставу Јајачке бановине.[12]
Османско царство
[уреди | уреди извор]1528. Турци Османлије освојили Бању Луку.[6]
1550. Први пут се помиње нахија Бања Лука, која је тада припадала Кобашком кадилуку.
1553. Сједиште Босанског санџака премјештено из Сарајева у Бању Луку.[6]
1579 — 1587. Ферхат-паша Соколовић изградио чаршију на ушћу ријеке Црквене у Врбас.
1583. Бања Лука је постала сједиште Босанског пашалука.
1617. Отворена прва кафана у Бањој Луци.
1639. Сједиште Босанског пашалука премјештено из Бање Луке у Сарајево.
1660. Путописац Евлија Челебија боравио у Бањој Луци и оставио значајне биљешке о граду.[6]
1688. Краткотрајни упад аустријских трупа у Бању Луку, послије чега је спаљено градско језгро.
1690. Епидемија куге захватила Бању Луку.[13]
1732. Од епидемије куге у граду је умрло око 7.000 становника.
1737. (4. августа) Битка код Бање Луке вођена је између војске Хабзбуршке монархије и Османског царства, а завршила се побједом Османлија.[14]
18. век Прича о љубави Назифа и Шећерназе.[15]
1813. — 1818. Епидемија куге захватила Бању Луку.[13]
1851. Основан је Бањолучки санџак, којег су чинили кадилуци: Бања Лука, Градишка, Дервента, Тешањ и Жепче.[16]
1862. Почела је са радом Муслиманска средња школа првог степена, руждија.[17]
1866. Изграђен телеграф, који је повезао Бању Луку са Сарајевом и Бихаћем. Основана православна богословија.[18]
1869. Дозвољена изградња самостана трапистима у Делибашином селу.
1872. Траписти изградили велики млин на Врбасу.
1873. (17. јануара) Пуштена у саобраћај жељезничка пруга Бања Лука — Добрљин.
1876. Траписти изградили творницу пива.
Аустроугарска
[уреди | уреди извор]1878. Бању Луку је окупирала Аустроугарска.
1879. Изграђена је прва болница у граду. Аустроугарска власт направила први званични попис становништва према којем је у Бањој Луци живјело 9.560 становника.
1888. Основана Фабрика дувана.
1888. Основан је Градски котар Бања Лука.[19]
1891. Основана метеоролошка станица.
1895. Са радом почела Реална гимназија.
1899. У самостану Марија Звијезда уведена електрична расвјета.
1902. Електричну расвјету добиле улице, те неколико јавних установа и приватних кућа.
1907. Петар Кочић покренуо часопис Отаџбина.
1908. Бања Лука је добила водовод и канализацију. Анексија Босне и Херцеговине.
1915. Почео такозвани велеиздајнички процес који је у Бањој Луци вођен против 156 угледних Срба.
Краљевина Југославија
[уреди | уреди извор]
1918. (21. новембра) Војска Краљевине Србије ослободила Бању Луку.
1923. Основана Врбаска област.
1928. Укинут је Градски срез Бања Лука.
1929. (3. октобра) Основана Врбаска бановина са сједиштем у Бањој Луци.
1930. Основани Народно позориште и Етнографски музеј Врбаске бановине.[20]
1932. — 1936. Изграђени монументални објекти Банског двора, Градске палате, Хипотекарне банке и Народног позоришта.
1934. Изграђен Дом Краља Петра.[21]
1935. Изграђен Раднички азил за незапослене.[22]
1936. Отворена Народна библиотека краља Петра Великог Ослободиоца.[23]
1941. (априла) Њемачка окупирала Бању Луку и припојила је Независној Држави Хрватској - котар Бања Лука у великој жупи Сана-Лука.
1942. (7. фебруар) У бањолучким насељима Дракулић, Шарговац и Мотике хладним оружјем убијено око 2.300 Срба.[24]
СФР Југославија
[уреди | уреди извор]1945. (22. априла) НОВЈ ослободила Бању Луку.
1969. (26. и 27. октобра) У снажном земљотресу погинуло 15 људи и порушен велики број зграда у Бањој Луци.
1971. Насељеном мјесту Бања Лука припојена су насеља Брда, Буквалук, Чесма, Чифлук, Делибашино Село, Дервиши, Мађир, Новаковићи, Петрићевац, Пресначе, Ребровац, Шибови, Врбања и Вујиновићи, те дио насељеног мјеста Дракулић.[25]
1975. Основан Универзитет у Бањој Луци.
Скорашња историја
[уреди | уреди извор]1992. (9. јануара) Основана Република Српска (под називом Српска Република Босна и Херцеговина), а Бања Лука је постала њен највећи и де факто главни град. (1. марта) Почео рат на простору бивше Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.
1995. (децембра) Потписан Дејтонски споразум, чиме је окончан рат, а Република Српска постала један од два равноправна ентитета у саставу Босне и Херцеговине.
1997. Усвојен је Закон о Граду Бања Лука, по којем подручје Града Бање Луке чини подручје дотадашње општине Бања Лука.[26]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Шево 1996, стр. 13.
- ^ а б Шево 1996, стр. 14.
- ^ Шево 1996, стр. 17.
- ^ Пејашиновић 2009, стр. 12.
- ^ Равлић 1974, стр. 13.
- ^ а б в г Спремо 1966, стр. 155.
- ^ Спремо 1966, стр. 57.
- ^ Спремо 1966, стр. 54.
- ^ Спремо 1966, стр. 56.
- ^ Џаја 1962, стр. 5.
- ^ ХХС, Епархија бањалучка, СПЦ Hhsbl.org
- ^ Смлатић 1978, стр. 93.
- ^ а б Спремо 1966, стр. 77.
- ^ Микић 1995, стр. 80.
- ^ "Политика", 30. јан. 1938
- ^ Џаја 1962, стр. 9.
- ^ Џаја 1962, стр. 12.
- ^ Спремо 1966, стр. 84.
- ^ Бијелић 1996, стр. 321.
- ^ Јеловац 1960, стр. 74.
- ^ "Време", 8. дец. 1934
- ^ "Политика", 28. јан. 1935
- ^ "Политика", 26. април 1936
- ^ Лукајић 2005, стр. 29.
- ^ Сл. л. СРБиХ, 13/17
- ^ „Закон о Граду Бања Лука” (PDF). Vladars.net (Сл. гласник РС 6/97). Приступљено 10. 3. 2014.
Литература
[уреди | уреди извор]- Бијелић, Стојан (1996). Казивања паметара: из прошлости Бање Луке и Крајине. Бања Лука: Општина Бања Лука и Коцка.
- Јеловац, Вук (1960). Бања Лука у прошлости. Бања Лука: Глас.
- Латиновић, Горан (2006). Српска православна црква у Босанској Крајини (1918-1941). Лакташи: Графомарк.
- Латиновић, Горан (2009). „Градитељска дјелатност Српске православне цркве у Босанској Крајини 1918-1941”. Гласник Удружења архивских радника Републике Српске. 1: 287—301.
- Латиновић, Горан (2012). „Територијална организација Српске православне цркве у Босанској Крајини (1900-2010)” (PDF). Зборник за историју Босне и Херцеговине. 7: 321—333.
- Лукајић, Лазар (2005). Фратри и усташе кољу (PDF). Београд: Фонд за истраживање геноцида.
- Микић, Ђорђе (1995). Бања Лука на Крајини хвала. Бања Лука: Општина Бања Лука и Институт за историју.
- Пејашиновић, Зоран (2009). Бања Лука. Алејама прошлости и садашњости. Водич. Бања Лука: Град Бања Лука и Међународно удружење научних радника (АИС) Бања Лука.
- Равлић, Александар (1974). Бања Лука. Раздобља и стољећа. Београд: Младост.
- Смлатић, Сулејман (1978). Бања Лука, град и његове функције. Сарајево: Свјетлост.
- Спремо, Драгиша (1966). Бања Лука: Историја, култура, привреда, туризам. Бања Лука: Књижевни клуб.
- Џаја, Мато (1962). Бања Лука у путописима и записима. Бања Лука: Глас.
- Шево, Љиљана (1996). Урбанистички развој Бање Луке. Бања Лука: Општина Бања Лука и Завод за заштиту споменика културе и природе Бања Лука.
