Херодот

Херодот из Халикарнаса

Херодот (грчки: Ἡρόδοτος, 484. п. н. е. ― око 425. п. н. е.) је антички грчки писац и „отац историје”.

Биографија

Према античким сведочанствима, Херодот се родио у Халикарнасу, грчкој колонији на малоазијској обали. Био је у сродству с познатим епским песником Панијазисом, с којим је учествовао у побуни против халикарнашког тиранина Лигдамида. Због тога је морао и Херодот да оде с члановима своје породице у прогонство на острво Самос. Ту је вероватно боравио дуже време, јер добро познаје острво и његову историју. Након свргавања Лигдамида с власти, Херодот се вратио у домовину, али колико је у њој боравио, не зна се поуздано. Сматра се да је између повратка у Халикарнас и одласка у град Туриј у Јужној Италији, предузео своја позната велика путовања те да је боравио у Атини, која му је постала другом домовином. У Атини је добио најважније податке за своје дело о Грчко-персијским ратовима. Свим је срцем пристао уз Периклову политику и стекао је у Атини много угледних пријатеља. Периклово пријатељство било је највероватније и повод да се Херодот придружи атинским колонистима који су 444―443. п. н. е. на Периклову иницијативу отишли у јужну Италију да на месту разоренога Сибариса подигну нови град који су назвали Туриј. Ту се Херодот, живећи у миру, посветио писању своје историје, којом је желео прославити Атину као спаситељицу Грчке и истаћи заслуге које је тај град стекао у борби за ослобођење целе Грчке од персијске власти.

О времену Херодотове смрти нема поузданих података, па се то време приближно одређује на основу података у његовом делу, где видимо да је доживео Пелопонески рат (441. п. н. е.), али не зна за сицилијски пораз (415―413. п. н. е.). По томе се закључује да је умро између 430. и 424. п. н. е. Премда се као места његове смрти помињу Атина, Туриј и Пела у Македонији, ипак је највероватније да је умро у Турију.

Најважнији догађаји у Херодотовом животу свакако су његова велика путовања, па се и читаво његово историјско дело углавном заснива на ономе што је на тим путовањима видео и сазнао. Пропутовао је читаву Грчку и обишао је места где су се водиле знамените битке с Персијанцима. Најзначајнија су ипак три његова путовања. Прво је путовање на север, у Скитију и Тракију, када је дошао до Црнога мора, где је посетио многа грчка насеља. Прешао је и у скитску земљу и најдуже се задржао у милетској колонији Олбији. Друго је било путовање на југ, у Египат, који је на Херодота оставио веома снажан утисак. У Египту је добијао податке од свештеника, посебно оних у Мемфису, Теби, Хелиополису и Саису. Прошао је доњи и средњи Египат и стигао до острва Елефантине у горњем Египту. Треће је путовање на исток, у Азију, где је упознао две велике културе: персијску и вавилонску.

Херодот је, дакле, пропутовао већи део тада познатог света. Од његових су путовања велику корист имале посебно географија, етнографија и историја. Он је на својим путовањима не само много тога научио, него је стекао способност да упоређује стране обичаје и културу с грчким обичајима и културом, те да из тих поређења извлачи закључке. На путовањима је скупио огромну грађу којом се послужио при писању приповести (λόγοι) о варварским земљама. Те је приповести на свом путу по Грчкој јавно читао у већим градовима.

Дело

Своју историју зове Херодот ἱστορίης ἀπόδεξις, тј. приповедање (излагање) онога што је испитивањем сазнао. У антици су његово дело наводили под именом Ιστορίαι (Повести или Приповести), а ми га данас називамо једноставно ― Историја. У александријско доба дело је било подељено на девет књига, које су назване именима девет Муза.

У прве четири књиге своје историје писац излаже догађаје који су претходили Грчко-персијским ратовима. Након увода, у којем говори о легендарним узроцима сукоба између Грка и варвара, описује историју Лиђана, коју прекида екскурсима о историји Атине и Спарте. Затим наставља историју Лидије и говори како је Кир Старији победио Креза и покорио Лидију. Том приликом приповеда о Међанима и Персијанцима, а на крају о Кировом освајању Вавилона. Кад год спомене неки народ, Херодот описује и знаменитости њихове земље и народне обичаје. Подаци о Египту заузимају целу другу књигу. У трећој књизи писац приказује Камбизов поход на Египат, поход на Етиопљане и Амоњане, смрт Камбизову, власт лажнога Смердиса, Даријев долазак на власт и пад самоског владара Поликрата. Осим тога, говори о унутрашњем уређењу персијске државе и подели на двадесет сатрапија, а на крају књиге о побуни Вавилоњана и поновном освајању Вавилона од стране Дарија. У четвртој књизи приказује се Даријево ратовање против Скита. Овде Херодот говори и о земљама и народима на северној страни Црног мора. Будући да су Персијанци у исто време припремали и други поход да заузму северну Африку, писац описује и историју града Кирене и северне Либије. У петој књизи приказује се персијско освајање Тракије и Македоније. На то се надовезује историја јонског устанка под вођством Аристагоре, који је помоћ потражио од Атине и Спарте. Ту Херодот наставља историју Атине и Спарте, коју је прекинуо у првој књизи. Спарта одбија Аристагорину молбу за помоћ, али Атина и Еретрија помажу јонски устанак, који се ипак завршио неуспехом. У шестој књизи приказује се Даријево припремање осветничког рата против Грчке јер је помагала јонски устанак. Први се поход под вођством Даријевог зета Мардонија изјалови јер је персијска флота настрадала у олуји код Атоса. У другом походу, који су предводили Датис и Артафрен, буду Персијанци поражени код Маратона. Успут Херодот излаже и историју спартанских краљева и Алкмеонида у Атини. У седмој књизи приповеда се о Даријевој смрти и о доласку на власт Ксеркса који спрема велику војску против Грчке. Набрајају се племена и народи од којих је била састављена огромна Ксерксова војска. Затим се приказује пут Ксерксове војске кроз Азију, прелаз преко Хелеспонта и долазак до границе Тесалије и грозничаво припремање Грка на отпор. Та се књига завршава битком код Термопила. У осмој књизи излаже се битка код рта Артемисија, долазак Персијанаца на Еубеју, у Фокиду, Делфе и у Атику, затим заузимање Атине, сакупљање и саветовање Грка код острва Саламине, а на крају се налази битка код Саламине и Ксерксов повратак у Азију. У деветој књизи описује се Мардонијево ратовање по Грчкој. Последњи догађаји које Херодот помиње јесу заузимање Сеста, врло јаког утврђења на Херсонесу, и убиство Артаикта, Ксерксовог намесника у херсонеској сатрапији.

Херодот је, пропутовавши исток и запад, добро уочио велике разлике између та два дела света, тј. између Азије и Европе, а посебно између Грка и Персијанаца. На једној страни видео је скроман, једноставан и трезвен живот, а на другој велику раскош и похлепу за туђим. Осим тога, запазио је и оштру супротност друштвено-политичких схватања, која су такође доприносила сукобу истока и запада: на истоку је нпр. постојао принцип апсолутне власти и ропска покорност владару, а на западу принцип слободе и слободан живот у самосталној народној држави. Тако је Херодот своју Историју засновао на супротности између истока и запада, која је пак довела до борбе, тј. до Грчко-персијских ратова. Ова главна тема служи Херодоту као оквир у који он на прикладним местима умеће приповести о различитим земљама и народима, дајући драгоцене географске и етнографске податке. Осим тога, уплео је у своју историју и много грчких и источњачких народних прича, новела и анегдота којима обилују посебно прве четири књиге. Испод основне теме и споредних приповести назире се пак тенденција с којом је Херодот своје дело написао: да, наиме, прослави Атину као спаситељицу целе Грчке и истакне њене заслуге за ослобођење свих Грка.

Кад Херодот наводи изворе своје историје, он разликује оно што је сам видео (ὄψις), оно што је чуо (ἀκοή), оно што је испитивањем од других сазнао (ἱστορίη), те оно што према свом мишљењу сматра истинитим (γνώμη). Премда нигде не искривљује намерно историјске чињенице, опет је научна страна његове историје мала и у приличној мери архаична. Он верује у снове и пророчанства, а покретне снаге историјских збивања у крајњој линији види у натприродним силама. Херодот сматра да светом управља божанство које се непрекидно меша у људске послове. Свака несрећа која задеси некога последица је или кривица тог човека или његових предака. Али веома је често узрок несреће и превелика срећа јер богови завидно пазе и кажњавају свакога ко би хтео да прескочи природну границу снаге и среће. То је завист богова (φθόνος θεῶν), коју Херодот сматра покретном снагом историјских збивања. Тако је нпр. и Ксерксов пораз божја казна, управо као и у Есхиловој трагедији Персијанци. Такво схватање историје даје Херодотовом приповедању дозу наивности, а то је вероватно и разлог што у своје дело уноси много легендарних и анегдотских података.

Херодотово излагање ипак се одликује великом савесношћу и истинољубивошћу. Он се труди да продре до истине, али је не достиже увек у пуној мери јер је врло често био упућен само на усмене изјаве непоузданих саговорника. Стајале су му на путу до истине и предрасуде времена у којем је живео, недовољна критичност према прибављеним подацима те веома слабо војничко и политичко знање и искуство. Он додуше покушава да се критички постави према предаји, али се његова критичност заснива на субјективном осећању, а не на строго научним и објективним разлозима. То се види из начела његове критике, коју је формулисао у ВИИ, 152: »Ја морам да приповедам оно што се проповеда, али у то никако не морам да верујем, и ово нека вреди за сваку моју приповест«.

И поред свих недостатака, Херодот далеко премашује своје претходнике ― јонске логографе, који хронолошким редом приказују или родословља (генеалогије) митских јунака или историју својих родних градова од митских времена до свога доба. Насупрот њима, Херодот сакупља огроман историјски материјал који се односи на недавну прошлост и сређује га око јединствене теме, око борбе Азије и Европе, стварајући тако прво општеевропско историјско дело.

Посебан значај Херодотовог дела састоји се у томе што у њему налазимо много података о историји Грка и многих других античких народа. Осим тога, драгоцени су његови прилози из културне историје. Тиме што је у своју историју поред политичких и ратних догађаја уврстио и податке из културне историје, надмашио је и свога наследника Тукидида, највећег грчког историчара. Истинитост многих Херодотових података потврдила су нововековна историјска истраживања и археолошка ископавања у Малој Азији.

Своју историју Херодот је написао у јонском дијалекту, који је тада био језик грчке прозе. У језику се, дакле, повео за својим претходницима, јонским логографима, али његов језик није чисто јонски јер у њему налазимо, поред много старојонских елемената из Хомера, и других песничких израза и атицизама. Према томе, Херодот је створио вештачки јонски језик који су називали »шарена јонштина« (Ἰάς ποικίλη). Херодотов стил одликује се једноставношћу и јасноћом, те се може упоредити са стилом народних приповедака. Херодотово приповедање одвија се мирно, без жестине или страсти. Пластичност сликања, жива карактеризација и јасан стил чине Херодота великим мајстором приповедања, што је нарочито видљиво у новелистичким деловима његове историје.

Херодот је први створио дело на основу сопствених истраживања и први је је схватио и дефинисао историју као ιστορίης ἀπόδεξις, тј. приповедање, разлагање истраживања. Одбацио је митолошке традиције својих претходника и посветио се правој историјској традицији описујући готово себи савремене догађаје. Због тога му је до данас остао назив pater historiae (»отац историје«), који му је дао још Цицерон.

Литература

• Archambault, Paul (2002). „Herodotus (c. 480–c. 420)”. Ур.: Alba della Fazia Amoia & Bettina Liebowitz Knapp. Multicultural Writers from Antiquity to 1945: a Bio-bibliographical Sourcebook. Greenwood Publishing Group. стр. 168—172. ISBN 978-0-313-30687-7. 
• Asheri, David; Lloyd, Alan; Corcella, Aldo (2007). A Commentary on Herodotus, Books 1–4. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-814956-9. 
• Aubin, Henry (2002). The Rescue of Jerusalem. New York: Soho Press. ISBN 978-1-56947-275-0. 
• Baragwanath, Emily; de Bakker, Mathieu (2010). Herodotus. Oxford Bibliographies Online Research Guide. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-980286-9. 
• Blanco, Walter (2013). The Histories. Herodotus. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-93397-0. 
• Boedeker, Deborah (2000). „Herodotus' genre(s)”. Ур.: Mary Depew & Dirk Obbink. Matrices of Genre: Authors, Canons, and Society. Harvard University Press. стр. 97–114. ISBN 978-0-674-03420-4. 
• Burn, A.R. (1972). Herodotus: The Histories. Penguin Classics. 
• Cameron, Alan (2004). Greek Mythography in the Roman World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-803821-4. 
• Dalley, S. (2003). „Why did Herodotus not mention the Hanging Gardens of Babylon?”. Ур.: P. Derow & R. Parker. Herodotus and his World. New York: Oxford University Press. стр. 171—189. ISBN 978-0-19-925374-6. 
• Dalley, S. (2013). The Mystery of the Hanging Garden of Babylon: an Elusive World Wonder Traced. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-966226-5. 
• Diop, Cheikh Anta (1974). The African Origin of Civilization. Chicago: Lawrence Hill Books. ISBN 978-1-55652-072-3. 
• Diop, Cheikh Anta (1981). Civilization or Barbarism. Chicago: Lawrence Hill Books. ISBN 978-1-55652-048-8. 
• Farley, David G. (2010). Modernist Travel Writing: Intellectuals Abroad. Columbia, MO: University of Missouri Press. ISBN 978-0-8262-7228-7. 
• Fehling, Detlev (1989) [1971]. Herodotos and His 'Sources': Citation, Invention, and Narrative Art. Arca Classical and Medieval Texts, Papers and Monographs. 21. Translated from the German by J.G. Howie. Leeds: Francis Cairns. ISBN 978-0-905205-70-0. 
• Fehling, Detlev (1994). „The art of Herodotus and the margins of the world”. Ур.: Z.R.W.M. von Martels. Travel Fact and Travel Fiction: Studies on Fiction, Literary Tradition, Scholarly Discovery, and Observation in Travel Writing. Brill's studies in intellectual history. 55. Leiden: Brill. стр. 1—15. ISBN 978-90-04-10112-8. 
• Gould, John (1989). Herodotus. Historians on historians. London: George Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-79339-7. 
• Heeren, A.H.L. (1838). Historical Researches into the Politics, Intercourse, and Trade of the Carthaginians, Ethiopians, and Egyptians. Oxford: D.A. Talboys. ASIN B003B3P1Y8. 
• Immerwahr, Henry R. (1985). „Herodotus”. Ур.: P.E. Easterling & B.M.W. Knox. Greek Literature. The Cambridge History of Classical Greek Literature. 1. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21042-3. 
• Jones, C.P. (1996). „ἔθνος and γένος in Herodotus”. The Classical Quarterly. new series. 46 (2): 315—320. doi:10.1093/cq/46.2.315. 
• Jain, Meenakshi (2011). The India they saw: Foreign Accounts. Delhi: Ocean Books. ISBN 978-81-8430-106-9. 
• Lloyd, Alan B. (1993). Herodotus, Book II. Études préliminaires aux religions orientales dans l'Empire romain. 43. Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-07737-9. 
• Majumdar, R.C. The Classical accounts of India: Being a compilation of the English translations of the accounts left by Herodotus, Megasthenes, Arrian, Strabo, Quintus, Diodorus, Siculus, Justin, Plutarch, Frontinus, Nearchus, Apollonius, Pliny, Ptolemy, Aelian, and others with maps. Classical Accounts of India: Rome, Greek. Calcutta: Firma KLM. 1981. ISBN 978-0-8364-0704-4. 
• Marincola, John (2001). Greek Historians. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-922501-9. 
• Mikalson, Jon D. (2003). Herodotus and Religion in the Persian Wars. Chapel Hill, NC: Univ of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-2798-7. 
• Murray, Oswyn (1986). „Greek historians”. Ур.: John Boardman, Jasper Griffin & Oswyn Murray. The Oxford History of the Classical World. Oxford University Press. стр. 186-203. ISBN 978-0-19-872112-3. 
• Nielsen, Flemming A.J. (1997). The Tragedy in History: Herodotus and the Deuteronomistic History. A&C Black. ISBN 978-1-85075-688-0. 
• Peissel, Michel (1984). The Ants' Gold: The Discovery of the Greek El Dorado in the Himalayas. Collins. ISBN 978-0-00-272514-9. 
• Rawlinson, George (1859). The History of Herodotus. 1. New York: D. Appleton and Company. 
• Roberts, Jennifer T. (2011). Herodotus: a Very Short Introduction. OXford University Press. ISBN 978-0-19-957599-2. 
• Romm, James (1998). Herodotus. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07229-7. 
• Saltzman, Joe (2010). „Herodotus as an ancient journalist: reimagining antiquity's historians as journalists”. The IJPC Journal. 2: 153—185. 
• Sparks, Kenton L. (1998). Ethnicity and Identity in Ancient Israel: Prolegomena to the Study of Ethnic Sentiments and their Expression in the Hebrew Bible. Winona Lake, IN: Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-033-0. 
• Wardman, A.E. (1960). „Myth in Greek historiography”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. 9 (4): 403—413. JSTOR 4434671. 
• Waters, K.H. (1985). Herodotos the Historian: His Problems, Methods and Originality. University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-1928-1. 
• Welsby, Derek (1996). The Kingdom of Kush. London: British Museum Press. ISBN 978-0-7141-0986-2. 
• Bakker, Egbert J.; de Jong, Irene J.F.; van Wees, Hans, ур. (2002). Brill's companion to Herodotus. Leiden: E.J. Brill. ISBN 978-90-04-12060-0. 
• Baragwanath, Emily (2010). Motivation and Narrative in Herodotus. Oxford Classical Monographs. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-964550-3. 
• Bury, J.B.; Meiggs, Russell (1975). A History of Greece (Fourth изд.). London: MacMillan Press. стр. 251—252. ISBN 978-0-333-15492-2. 
• De Selincourt, Aubrey (1962). The World of Herodotus. London: Secker and Warburg. 
• Dewald, Carolyn; Marincola, John, ур. (2006). The Cambridge companion to Herodotus. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83001-0. 
• Evans, J.A.S. (2006). The beginnings of history: Herodotus and the Persian Wars. Campbellville, Ont.: Edgar Kent. ISBN 978-0-88866-652-9. 
• Evans, J.A.S. (1982). Herodotus. Boston: Twayne. ISBN 978-0-8057-6488-8. 
• Evans, J.A.S. (1991). Herodotus, explorer of the past: three essays. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-06871-8. 
• Flory, Stewart (1987). The archaic smile of Herodotus. Detroit: Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-1827-0. 
• Fornara, Charles W. (1971). Herodotus: An Interpretative Essay. Oxford: Clarendon Press. 
• Giessen, Hans W. Giessen (2010). Mythos Marathon. Von Herodot über Bréal bis zur Gegenwart. Landau: Verlag Empirische Pädagogik (= Landauer Schriften zur Kommunikations- und Kulturwissenschaft. Band 17). ISBN 978-3-941320-46-8. 
• Gould, John (1989). Herodotus. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-02855-8. 
• Harrington, John W. (1973). To see a world. Saint Louis: G.V. Mosby Co. ISBN 978-0-8016-2058-4. 
• Hartog, François (2000). „The Invention of History: The Pre-History of a Concept from Homer to Herodotus”. History and Theory. 39 (3): 384—395. doi:10.1111/0018-2656.00137. 
• Hartog, François (1988). The mirror of Herodotus: the representation of the other in the writing of history. Janet Lloyd, trans. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-05487-5. 
• How, Walter W.; Wells, Joseph, ур. (1912). A Commentary on Herodotus. Oxford: Clarendon Press. 
• Hunter, Virginia (1982). Past and process in Herodotus and Thucydides. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-03556-7. 
• Immerwahr, H. (1966). Form and Thought in Herodotus. Cleveland: Case Western Reserve University Press. 
• Kapuściński, Ryszard (2007). Travels with Herodotus. Klara Glowczewska, trans. New York: Knopf. ISBN 978-1-4000-4338-5. 
• Lateiner, Donald (1989). The historical method of Herodotus. Toronto: Toronto University Press. ISBN 978-0-8020-5793-8. 
• Pitcher, Luke (2009). Writing Ancient History: An Introduction to Classical Historiography. New York: I.B. Taurus & Co Ltd. 
• Marozzi, Justin (2008). The way of Herodotus: travels with the man who invented history. Cambridge, Massachusetts: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-81621-5. 
• Momigliano, Arnaldo (1990). The classical foundations of modern historiography. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-06890-2. 
• Myres, John L. (1971). Herodotus : father of history. Chicago: Henry Regnrey. ISBN 978-0-19-924021-0. 
• Pritchett, W. Kendrick (1993). The liar school of Herodotus. Amsterdam: Gieben. ISBN 978-90-5063-088-7. 
• Selden, Daniel (1999). „Cambyses' Madness, or the Reason of History”. Materiali e Discussioni per l'Analisi dei Testi Classici. 42: 33—63. JSTOR 40236137. doi:10.2307/40236137. 
• Thomas, Rosalind (2000). Herodotus in context: ethnography, science and the art of persuasion. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66259-8. 
• Waters, K.H. (1985). Herodotus the Historian: His Problems, Methods and Originality. Beckenham: Croom Helm Ltd. ISBN 9780709936015. 

Спољашње везе

• Електронско издање „Херодотове историје“, 1. и 2. део (језик: српски)

• Herodotus on the Web
• Herodotus of Halicarnassus at Livius.org
• „Herodotus”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 13 (11 изд.). 1911. стр. 381—384. 
• Mendelsohn, Daniel (28. 4. 2008). „Arms and the Man”. The New Yorker. Приступљено 27. 4. 2008. 
• Herodotus на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
• The History of Herodotus, vol. 1 на пројекту Гутенберг (translation by George Campbell Macaulay, 1852–1915)
• The History of Herodotus, vol. 2 на пројекту Гутенберг
• Херодот на сајту Internet Archive (језик: енглески)
• Херодот на сајту LibriVox (језик: енглески)
• The History of Herodotus, at The Internet Classics Archive (translation by George Rawlinson).
• Parallel Greek and English text of the History of Herodotus at the Internet Sacred Text Archive
• Excerpts of Sélincourt's translation
• Herodotus Histories on Perseus
• The Histories of Herodotus Архивирано на сајту Wayback Machine (11. април 2021), A.D. Godley translation with footnotes („Direct link to PDF” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 03. 10. 2018. г. Приступљено 29. 03. 2019.  (14 MB))