Курган Прокеш
 Хумка Прокеш
|
|
 | |
  |
|
 |
|
| Назив хумке или групе: | Хумка Прокеш |
|---|---|
| Кодни назив: | BAC238 |
| Тип: | |
| Локација (општина): | |
| Традиционални назив: | мађ. Halom a Prokesen |
| Порекло назива: | према називу локације |
| Историјски период: | III-I.век п. н. е.—XIII.век |
| Епоха: | непознато |
| Порекло (култура): | |
| Димензије (приближно): | 95×60 m |
| Висина (приближно): | 2,5 m |
| Материјал: | земља |
| Стање: | изорано |
| Археолошки истражено: | нема информације |
Хумка Прокеш је курган који се налази на североистоку Суботице, у истоименом атару, названом по некадашњем феудалном властелинству породице Прокеш из Суботице. У непосредној близини се налази и некадашња вила Прокеш. Хумка је у врло лошем стању, пошто се користи као део парцеле која се интензивно преорава.
Ипак, и овако деградирано, њена висина у односу на околни терен износи око 3 метра (половина висине стандардне електричне бандере). Иако је околина брежуљкаста, ова хумка се јасно издваја из околине као очигледно дело људских руку. По изгледу и стању може се претпоставити да је веома стара, вероватно из периода када у наше пределе долазе Скити.[1]
Као и већина хумки у Војводини, подигнута је на обали некадашњег меандра. Околина Суботице је у прошлости била мочварна, а у овом крају било је сливно подручје Палићког језера.[2] Кроз "Прокеш" некада је текла мања река (данас мелиорациони канал), а читаво подручје је веома влажно, са честим застајалим водама у пролеће и остацима барске вегетације у удолинама (трска, шаш, рогоз итд.) Древним народима је близина воде била од стратешке важности: ловили су рибу, појили стоку, купали коње, и могли утећи у случају насртаја непријатеља са копна.
Изглед околине
[уреди | уреди извор]Сама хумка је преорана, али што се остатака природе тиче, овај крај је због доста воде на самом рубу пешчаре богат биљкама и животињама, дуго се користио као ловиште. У непосредној околини хумке налази се повећи влажни пашњак са високом травом ђиповине (Chrysopogon gryllus), један од задњих у околини Суботице, као и неколико мањих станишта ливада са бескољенком (Molinia caerulea) поред атарских путева.
Оба станишта су веома ретка. Фитоценоза бескољенке је типично мочварно-долинска вегетација (лат. Ass. Molinietum caeruleae), док она са ђиповином (лат. Ass. Chrysopogonetum pannonicum) представља крајњи стадијум у сукцесији пешчарске и степске вегетације, чија наредна фаза је жбунаста, односно шумска вегетација.[3] Шума је и присутна одмах на ободу ливаде и на само десетак метара од кургана.
Стање и перспективе
[уреди | уреди извор]Осим тога, ништа о хумки није познато. О њој не постоје историјски записи, а није позната ни са старих мапа. У њеној околини археолошких истраживања није било.
Водоинжињер Јожеф Киш, један од идејних твораца пројекта Великог бачког канала, у периоду 1786. и 1792. једно време је боравио у Суботици, када је између осталог нацртао врло детаљну мапу околине града на којој је уцртао и хумке. Међутим, курган на Прокешу се не види овој мапи.[4]
Галерија
[уреди | уреди извор]
|
.jpg)
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Никола Тасић (1983): Југословенско Подунавље од индоевропске сеобе до продора Скита – Посебна издања Балканолошког института књ. 17.; Матица српска, Одељење друштвених наука, Нови Сад – Балканолошки институт САНУ, Београд
- ^ Лајош Ховањ (2008): A Palicsi-tó vízgyűjtő területe 1817-ig Bácsország - Vajdasági honismereti szemle 44. szám, Szabadka (језик: мађарски)
- ^ Милован Гајић (1984): Флора и вегетација Суботичко-хоргошке пешчаре, Шумарски факултет Београд - Шумско газдинство Суботица. стр. 332/342
- ^ Hovány Lajos (1996): Csatornát lehet kapálni a várostól egészen a Tiszáig („Može se kopati kanal od grada do Tise"). Bácsország, Szabadka (језик: мађарски)
Литература
[уреди | уреди извор]- Bogdan Brukner, Borislav Jovanović, Nikola Tasić (1974): Praistorija Vojvodine – Monumenta archaeologica Vol. I (knjiga 3 Monografije Instituta); Institut za izučavanje istorije Vojvodine - Savez Arheoloških Društava Jugoslavije. Novi Sad (English summary/text at pages 425-484)
