Пређи на садржај

Књига пута и врлине

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Књига Пута и Врлине)
Древни рукопис Тао те чинга.

Књига пута и врлине (Tao Te Ching или Dao De Jing),[1][2][3][4] чије ауторство се приписује Лао Цеу,[5][6] је класични спис кинеске филозофије.[7] Изворно је названа Лао-це, а у каснијим временима је позната као Тао Те Чинг.[8][9] Назив списа потиче речи 道 тао "пут," и 德 те "врлина". Ова књига се традиционално сматра првим филозофским делом у историји Кине.[10] Модерна наука је, међутим, датира знатно након Лао Цеа.[10]

Књига пута и врлине, заједно са Џуангци, је фундаментални текст за филозофски и за религиозни таоизам. Такође је снажно утицао на друге школе кинеске филозофије и религије, укључујући легализам, конфучијанизам и кинески будизам, који је у великој мери тумачен употребом таоистичких речи и концепата када је првобитно уведен у Кину. Многи уметници, укључујући песнике, сликаре, калиграфе и баштоване, користили су Тао Те Чинг као извор инспирације. Његов утицај се веома раширио и један је од најпревођенијих текстова у светској књижевности.[11]

Наслов

[уреди | уреди извор]

На енглеском, наслов се обично преводи Тао Те Чинг, по романизацији Вејд–Џајлса, или Дао Де Ђинг, по пинјину. Кинески знакови у наслову () су:

道 () дословно значи „пут“, или један од његових синонима, али је проширен на „начин“. Овај термин, који су различито користили други кинески филозофи (укључујући Конфучија, Менција, Моција и Хан Феја), има посебно значење у контексту таоизма, где имплицира суштински, неименовани процес универзума.
德 () значи „врлина“, „лични карактер“, „унутрашња снага“ (виртуозност) или „интегритет“. Семантика ове кинеске речи подсећа на енглеску реч virtue, која се развила од италијанског virtù, архаичног осећаја „унутрашње моћи“ или „божанске моћи“ (као у „исцељујућој врлини лека“) до савременог значења „моралне изврсности“ или „доброте“. Упоредите сложену реч 道德 (), дословно „етика“, „етички принципи“, „морал“ или „моралност“.
經 () како се овде користи значи „канон“, „велика књига“ или „класик“.

Може се сматрати да први знак модификује други или се може схватити као да стоји уз њега у модификовању трећег. Дакле, Тао Те Чинг се може превести као Класична врлина пута, Књига о Тау и његовој врлини[12] или Књига о путу и врлини.[13][14] Такође је превођен као Тао и његове карактеристике,[3] Канон разума и врлине,[4] Класична књига о интегритету и путу,[15] и Трактат о принципу и његовом деловању.[16][17]

Древне кинеске књиге су се обично спомињу по имену њиховог стварног или претпостављеног аутора, у овом случају „старог мајстора“,[18] Лаозија. Као такав, Тао Те Чинг се понекад назива и Лаози, посебно у кинеским изворима.[11]

Титула „Даодеђинг“, са својим статусом класика, први пут је примењена од владавине цара Ђинга од Хана (157–141. п. н. е.) па надаље.[19] Други наслови дела укључују почасну „Сутру (или „Савршено писмо“) о путу и његовој моћи“ (Даоде Џенгђинг) и описни „Класик од 5.000 знакова“ (Вућен Вен).

Текст

[уреди | уреди извор]

Књига пута и врлине има дугу и сложену текстуалну историју. Познате верзије и коментари датирају од пре два миленијума, укључујући древне рукописе на бамбусу, свили и папиру откривене у двадесетом веку.

Унутрашња структура

[уреди | уреди извор]

Књига пута и врлине је кратак текст од око 5.000 кинеских знакова у 81 кратком поглављу или одељку (章). Постоје неки докази да су поделе поглавља биле касније допуне — ради коментара или као помоћ при памћењу напамет — и да је оригинални текст био течније организован. Састоји се од два дела, Тао Чинг (道經; поглавља 1–37) и Те Чинг (德經; поглавља 38–81), који су можда заједно уређени у ревидираном тексту, вероватно обрнуто од оригиналног Те Тао Чинга. Писани стил је лаконски, има мало граматичких честица и подстиче разноврсна, контрадикторна тумачења. Идеје су јединствене; стилски поетске. Реторички стил комбинује две главне стратегије: кратке, декларативне изјаве и намерне контрадикције. Прва од ових стратегија ствара фразе које се памте, док друга приморава читаоца да помири наводне противречности.[20]

Кинески знакови у оригиналним верзијама су вероватно били написани zhuànshū (篆書 печатном писму), док су касније верзије написане стиловима lìshū (隸書 чиновничко писмо) и kǎishū (楷書 редовно писмо).

Историјска аутентичност аутора

[уреди | уреди извор]

Књига пута и врлине се приписује Лаозију, чије је историјско постојање било предмет научне расправе. Његово име, што значи „Стари мајстор“, само је подстакло контроверзе по овом питању.[21]

Лаози riding a воденог бивола

Прва поуздана референца на Лаозија је његова „биографија“ у Записима великог историчара (63, прев. Чан 1963:35–37), кинеског историчара Симе Ћена (око 145–86. п. н. е.), која комбинује три приче. У првој, Лаози је био Конфучијев савременик (551–479. п. н. е.). Његово презиме је било Ли (李 „шљива“), а лично име Ер (耳 „уво“) или Дан (聃 „дуго уво“). Био је службеник у царском архиву, и написао је књигу у два дела пре одласка на Запад; на захтев чувара пролаза Хан-ку, Јинсија, Лаози је саставио Тао Те Чинг. У другој причи, Лаози, такође Конфучијев савременик, био је Лао Лаизи (老莱子 „Стари приспели мајстор“), који је написао књигу у 15 делова. Треће, Лаози је био велики историчар и астролог Лао Дан (老聃 „Стари дугоуви“), који је живео за време владавине (384–362. п. н. е.) војводе Сјена од Ћина (秦獻公).

Генерације научника су расправљале о историчности Лаозија и датирању Тао Те Чинга. Лингвистичка проучавања речника и шеме риме текста указују на датум састављања након Шиџинга, али пре Џуангција. Легенде различито тврде да је Лаози „рођен стар” и да је живео 996 година, са дванаест претходних инкарнација које су почеле отприлике у време Три владара пре тринаесте као Лаози. Неки западни научници су изразили сумњу у Лаозијево историјско постојање.

Многи таоисти обожавају Лаозија као Даоцуа, оснивача школе Даоа, Даоде Тианзун у Три пречиста, и једног од осам старешина преображених из Тајђија у кинеском миту о стварању.

У данашње време, Међу научницима преовлађује мишљење да је текст компилација или антологија која представља више аутора. Тренутни текст је можда састављен око 250. п. н. е., извучен из широког спектра текстова који датирају век или два уназад.[22]

Ауторство

[уреди | уреди извор]

Према традицији, писао га је око 6. века п. н. е. мудрац Лао Це ("Стари учитељ"), по чијем је имену текст познат у Кини. Стварно ауторство и време стварања је још увек предмет дискусије.[23]

Данашњи проучаваоци су склонији да књигу, која је заправо збирка изрека појединаца који су живели у хармонији са природом, одреде као компилацију непознатог приређивача, или више њих, из периода зараћених држава (475—221 године пре наше ере).[24]

Настанак

[уреди | уреди извор]

Процењује се да је књига састављена након Хуј Шија и Кунг-сун Лунга (види школа имена), стога што садржи доста разматрања Безименог, а да би се то постигло, вероватно је да су људи најпре морали постати свесни постојања самих имена.[10] Иако књига вероватно садржи неке цитате Лао Цеа, целокупан мисаони систем у књизи не може бити производ раздобља за време његовог живота.[10]

Садржај

[уреди | уреди извор]

Према Лао Цеу, тао је почетак универзума, закон овога света и извор живота (Тао те чинг, 25). Тао у Тао те чингу добија различита имена, укључујући "предак", "тајанствена жена", "дух долине" и "Једно". Тврди се да, како би достигли вечност, људи морају постати једно са тао, следећи пут неделања, и повлаћећи се из света.[24]

Сачувана верзија овог дела из доба династије Хан (од 206. п. н. е. до 220) састоји се од 81 поглавља сажетих афористичких изрека, а подељена је на два дела. Први изражава апсолутност почела свеопштег збивања (тао) у природи и неадекватност наше спознаје. Дубља спознаја истинске законитости природе, која тражи нашу преданост и поверење, примењује се у другом делу на подручју морала (те). Идеал је мудрости »ослобођење од страсти«. Ток збивања упоредив је с токовима планинских бујица које се поступно смирују у мору. Тао разоткрива »дух понора који никад не умире«. У односу према њему све су ствари у свом постојању релативне, тек »лик безличнога и слика ништавила«. Када се »ослобођењем од страсти постигне смирење, свет се стишава сам по себи«. Тај крајњи идеал »природности« и »неделовања« изведен је из прастаре космологије по којој »све на свету потиче из битка, а битак из небитка«.[25]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Tao Te Ching”. Dictionary.com Unabridged. Random House. Приступљено 2020-06-23. 
  2. ^ Chalmers 1868, стр. v.
  3. ^ а б Legge & al. 1891.
  4. ^ а б Suzuki & al. 1913.
  5. ^ Ellwood, Robert S. (2008). The Encyclopedia of World Religions. Infobase Publishing. стр. 262. ISBN 978-1-4381-1038-7. 
  6. ^ „The Tao Te Ching by Laozi: ancient wisdom for modern times”. the Guardian (на језику: енглески). 2013-12-27. Приступљено 2022-01-28. 
  7. ^ „The Tao Teh King, or the Tao and its Characteristics by Laozi - Project Gutenberg”. Gutenberg.org. 01. 12. 2007. Приступљено 13. 08. 2010. 
  8. ^ Eliade 1984, стр. 26
  9. ^ Creel 1970, What is Taoism? 75
  10. ^ а б в г Ju-Lan 1977, стр. 112–123.
  11. ^ а б Chan 2013.
  12. ^ Kohn & al. (1998), стр. 1.
  13. ^ Julien (1842).
  14. ^ Giles & al. (1905), Introduction.
  15. ^ Mair (1990).
  16. ^ Wieger (1913), стр. 3.
  17. ^ Bryce & al. (1991), стр. ix.
  18. ^ Chalmers (1868), стр. ix.
  19. ^ Seidel, Anna. 1969. La divinisation de Lao tseu dans le taoïsme des Han. Paris: École française d'Extrême‑Orient. 24, 50
  20. ^ Austin, Michael (2010). "Reading the World: Ideas that Matter", p. 158. W. W. Norton & Company, New York. ISBN 978-0-393-93349-9.
  21. ^ Feng Cao. "Daoism in Early China: Huang-Lao Thought in Light of Excavated Texts"; Palgrave Macmillan, 2017.
  22. ^ Chan, Alan, "Laozi", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2018 Edition), Edward N. Zalta (ed.), retrieved 3 February 2020
  23. ^ Eliade 1984, стр. 26.
  24. ^ а б Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. стр. 116-117.
  25. ^ taoizam (Hrvatska enciklopedija)

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT. 
  • Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6..
  • Ariel, Yoav, and Gil Raz. "Anaphors or Cataphors? A Discussion of the Two qi 其 Graphs in the First Chapter of the Daodejing." PEW 60.3 (2010): 391–421
  • Boltz, William (1993), „Lao tzu Tao-te-ching”, Early Chinese Texts: A Bibliographical Guide, Berkeley, CA: University of California Press, стр. 269—92, ISBN 1-55729-043-1 .
  • Chan, Alan (2013), „Laozi”, Stanford Encyclopedia of Philosophy, Stanford, CA: Stanford University .
  • Cole, Alan, "Simplicity for the Sophisticated: ReReading the Daode Jing for the Polemics of Ease and Innocence," in History of Religions, August 2006, pp. 1–49
  • Damascene, Hieromonk, Lou Shibai, and You-Shan Tang. Christ the Eternal Tao. Platina, CA: Saint Herman Press, 1999.
  • Eliade, Mircea (1984), A History of Religious Ideas, 2, Превод: Trask, Willard R., Chicago, IL: University of Chicago Press 
  • Kaltenmark, Max. Lao Tzu and Taoism. Translated by Roger Greaves. Stanford: Stanford University Press. 1969.
  • Klaus, Hilmar Das Tao der Weisheit. Laozi-Daodejing. English + German introduction, 140 p. bibliogr., 3 German transl. Aachen: Mainz 2008, 548 p.
  • Klaus, Hilmar The Tao of Wisdom. Laozi-Daodejing. Chinese-English-German. 2 verbatim + 2 analogous transl., 140 p. bibl., Aachen: Mainz 2009 600p.
  • Kohn, Livia; et al. (1998), „Editors' Introduction”, Lao-tzu and the Tao-te-ching, Albany, NY: State University of New York Press, стр. 1—22, ISBN 9780791436004 .
  • Komjathy, Louis. Handbooks for Daoist Practice. 10 vols. Hong Kong: Yuen Yuen Institute, 2008.
  • LaFargue, Michael; et al. (1998), „On Translating the Tao-te-ching”, Lao-tzu and the Tao-te-ching, Albany, NY: State University of New York Press, стр. 277—302, ISBN 9780791436004 .
  • Welch, Holmes (1965) [1957], Taoism: The Parting of the Way, Boston, MA: Beacon Press 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Књига пута и врлине на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Књига_пута_и_врлине&oldid=28057394”