Пређи на садржај

Милан Цветковић Лештарић

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Милан Лештарић)
милан цветковић лештарић
Милан Цветковић Лештарић
Лични подаци
Датум рођења1881.
Место рођењасело Врело, општина Уб, Кнежевина Србија
Датум смрти1960.
Место смртиВаљево, ФНР Југославија
Професијаковач
Деловање
Учешће у ратовимаПрви балкански рат
СлужбаВојска Краљевине Србије
1912
Чинпешадијски поручник

Одликовања
Тракица војног ордена
Тракица Златне медаљe за храброст 1912. године

Милан Цветковић Лештарић, (Врело код Уба, 1881. – Ваљево, 1960) био је ковач и машинбравар, као и учесник Првог балканског рата. Носилац је официрског ордена Карађорђеве звезде са мачевима IV реда[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Милан Цветковић Лештарић, рођен је у селу Врело код Уба, 1881. године, од оца Благоја Цветковића (1846—1907), родом из лесковачког краја, и мајке Јелене. Миланов отац најпре је био трговац у Београду, потом трговац, економ и политичар у Врелу, командант Тамнавског батаљона Ваљевске бригаде у ратовима 1876-1878, задружни посленик и председник врељанске општине. Мајка Јелена, била је ћерка Пантелије Лештарића, имућног домаћина и трговца из Врела. Доласком у домаћинство Лештарића, Миланов отац Благоје је свом презимену Цветковић додао је и њихово – Лештарић.

Ратно искуство

[уреди | уреди извор]

После основне школе у месту рођења Милан Цветковић Лештарић завршио је и Војно-занатлијску школу у Крагујевцу. Више од десет година радио је као ковач и машинбравар у Војно-техничком заводу у овом граду. Војни рок одслужио је у Школи резервних официра пешадије, па је као резервни пешадијски поручник учествовао у Првом балканским рату. Био је изузетно спретан, храбар и способан старешина, а у једној од борби тешко је рањен након чега му је ампутирана лева нога изнад колена. За заслуге у том рату добио је више одликовања и других признања, па и официрски орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда о чему је и објављен указ ФАО 13 959.

По избијању Првог светског рата, попут многих својих мештана, морао је у избеглиштво. И Миланов брат Милутин Цв. Лештарић (1885—1915) завршио је Војно-занатлијску школу у Крагујевцу. Неко време радио је као колар а потом и као срески економ. Учествовао је у оба балканска и Првом светском рату. Погинуо је 1915. године и сахрањен на српском војничком гробљу у Зејтинлику крај Солуна.

Послератно време

[уреди | уреди извор]

После рата Милан се ангажовао на развоју и унапређењу земљорадничког задругарства и бивао председник Врељанске земљорадничко штедно-кредитне задруге а вршио је и дужност секретара (књиговођа) – благајника још неких земљорадничких задруга у свом селу. Добрим делом захваљујући и његовом упорном раду Врело је између два светска рата било један од значајнијих задружних центара. О развоју задругарства у овом тамнавском селу оставио је детаљну забелешку, која се чува у Збирци поклона Архива у Ваљеву. Био је један од оснивача и руководилаца Народне књижнице и читаонице у Врелу. И сам је доста читао а знао је да лепо пева и свира на виолини. Волео је и пчеларство и важио за узорног пчелара. Током Другог светског рата углавном је радио као општински деловођа.

Женио се два пута. Први пут био је ожењен Јелицом, званом Бела, која је умрла у 21. години. Други брак склопио је са Зорком Алексић (1894—1959), домаћицом из Бањана код Уба, чија је породица масовно била на страни НОП-а током Другог светског рата. Имали су сина Чедомир Цветковића (1912—1985), познатог учитеља и просветног радника у Тамнави. Он је вратио првобитно породично презиме Цветковић.

Милан Цветковић Лештарић, умро је у Ваљево, 1960. године.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Тамнавци - Носиоци Карађорђеве звезде. стр. 138. (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 03. 2016. г. Приступљено 14. 09. 2015. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Архив Војно-историјског института, Београд, Досије Милан Ц. Лештарић
  • Архив Југославије, Београд, Фонд Краљевог двора, Збирка података носилаца ордена Белог орла и Карађорђеве звезде са мачевима;
  • Службени војни лист, бр. 487, 1915;
  • Влаховић, 1990, 432; Лештарић, 1984, 139-144; Андрић, 1994, 121; Радојчић, 1998г, 10; Радојчић, 2001а, 289-290;