Пређи на садржај

Пети лептир

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Пети лептир (књига))
Пети лептир
Корице књиге (издаваштво Лагуна)
Настанак и садржај
Ориг. насловПети лептир
АуторУрош Петровић
ИлустраторЖарко Дринчић
Илија Мелентијевић
Земља Србија
Језиксрпски (оригинал)
Издавање
ИздавачЛагуна
Датум2007.
Број страница128
Тип медијамеки повез

Пети лептир је роман Уроша Петровића, први пут објављен у издавачкој кући Лагуна 2007. године. Писан у маниру мистичне фантастике, сматра се првим хорор романом намењеном деци на српском језику. Радња прати одрастање дечака из сиротишта, који ступа у контакт са оностраним и бива уплетен у мрачну, непредвидиву игру са тајанственим људима, духовима и провидним лептирима. Књига је добила награду Змајевих дечјих игара „Раде Обреновић“ за најбољи роман за децу и младе, а по њој је снимљена радио драма која је премијерно емитована на првом програму Радио Београда 19. маја 2013. године. По роману је 2014. године снимљен и дугометражни играни филм у тродимензионалној технологији, што га чини првим 3Д филмом у историји српске кинематографије. Свечана премијера овог филма одржана је 23. децембра 2014. године у Сава центру, што је уједно била и прва 3Д пројекција приказана у историји највеће српске биоскопске дворане.

УПОЗОРЕЊЕ:Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!

Напета, узбудљива и непредвидива прича о наглом одрастању дечака београдског сиротишта, који открива да није повезан само са тајанственим људима и њиховим духовима, већ и са чудесним, провидним лептирима. Дечак, који је, сазнајемо сасвим узгред, трактору и без икаквог трага о родитељима, поседује само име, које му је дала управа дома, ранац, у коме сабира своја малобројна, али тим значајнија дечја балга и дрангулије, и храброст и машту. Међу домским штићеницима „судбином натераним на рано сазревање” он у почетку нема пријатеља, као ни заштитника или помагача међу одраслима. „Најусамљенији од свих”, бежи из дома, вођен игром наговештаја. Он одлази из Београда накривљеним приградским аутобусом и смешта се у напуштену радионицу, на крају места, која носи исти број као и аутобус којим је напустио Београд...

У Алексин живот улази онострано. Ритуал тешења у коме дечак чешља сам себе да утрне, како би бар начас сам себе обмануо да га чешља мајка, отвара комуникацију са светом духова. Исечена слова лепе се на пластични чешаљ и дечак отпочиње сабласни разговор с клинички мртвим старцем, деда Душаном. Привидно све се из самоће и несреће изокреће у заједништво и срећу: дечак буди старца из коме, а старац, представљајући се као деда, усваја дечака. Деда Душан, који неким чудом зна чак и то какав је џемпер носила беба коју су донели у дом, травар и зналац чајева, поставља свом усвојеном унуку необичан захтев. Да, ако он умре одмах позове адвоката Јовицу Вука...

У причу се уплиће и дух шумара Алексе В. Јакшића, некадашњег сарадника Јосифа Панчића, који је, током стогодишњег неживота у Међустаници, научио да прави прелепе мозаике од лишћа, баба Сара, којој чежња за венчаницом остављеном на шареном свету не дозвољава да из лимба Међустанице оде у смрт, тајанствени Злодолци, калуђери, Иван Грозни и пси скитнице вођени сабласним моћима Јовице Вука, тарски вук и дивље свиње... Читав један, живописан, маштовит и језив свет с којим дечак мора да се избори уз помоћ духа имењака и новостечених пријатеља - домаца.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ (језик: српски) Урош Петровић: (Пети лептир, Лагуна: др. Љиљана Пешикан-Љуштановић). стр. 116-117.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]