Шпански грађански рат избио је 17. јула 1936. када су се трупе, предвођене генералом Франциском Франком побуниле против Владе Шпанске републике, на чијем челу се налазила коалиција Народног фронта. Од почетка рата Франкове трупе су имале подршку фашистичких земаља — Италије и Трећег рајха, па је у септембру 1936. Влада Шпанске републике позвала све антифашисте да се у редовима Интернационалних бригада придруже шпанском народу у борби против фашизма.
Овом позиву одазвао се велики број антифашиста широм света — преко 40.000 мушкараца и жена. Апелу се одазвала и Комунистичка партија Југославије, која је од новембра 1936. године водила акцију слања југословенских добровољаца на бојиштима Шпаније. Међу борцима Интернационалних бригада борило се преко 1.700 Југословена, који су учествовали на ратиштима код Брунете, Сарагосе, у Арагону, Сан Матеу, на барикадама Мадрида и др. Њих преко 700 је погинуло у Шпанији, док су остали после рата били затварани у концентрационе логоре у Француској. Велики број шпанских добрвољаца је по повратку у Југославију, учествовао и у Народноослободилачкој борби, док су неки учествовали у покретима отпора у другим европским земљама, а пре свега Француској.
Међу југословенским добровољцима налазиле су се истакнуте личности радничког покрета и КП Југославије, а у југословенској историографији они су називани — шпански борци и југословенски Шпанци.
Студирао је агрономију у Прагу, где се дружио са југословенским студентима, који су припадали омладинском револуционарном покрету и преко њих се заинтересовао за комунистичке идеје. У јесен 1936. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а јануара 1937. године, заједно са групом југословенских студената из Прага, је отишао у Шпанију, где се у редовима Интернационалних бригада борио против фашизма.
Током рата је стекао чин капетана и налазио се на разним одговорним дужностима у 129. интернационалној бригади. Јануара 1939. године је поломио ногу, па је с групом рањеника био пребачен на лечење у Француску. Након оздрављења, Бранко је био затворен у концентрационим логорима, које су француске власти формирале у лето 1939. године за шпанске добровољце. Почетком 1941. године је успео да се врати у Југославију, али је одмах био ухапшен. Након месец дана је био протеран у Параћин, где је био под полицијским надзором. Након окупације Југославије, маја 1941. године постао је члан Војног комитета при Покрајинском комитету КПЈ за Србију. Активно је радио на организовању устанка, обилазећи многа места у Поморављу. Крајем јуна 1941. постао је члан Штаба НОП одреда Србије и учествовао је у формирању првих партизанских одреда у Србији.
