Пољско-шведски рат (1655—1660)
| Други северни рат | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Други северни рат | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
|
Шведско царство Маркгрофовија Бранденбург Велика Кнежевина Литванија Кнежевина Трансилванија Козачки хетманат Влашка Молдавија |
Пољско-Литванска унија Данска-Норвешка Хабзбуршка монархија Руско царство Кримски канат Низоземска република | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| Ференц II Ракоци | Стефан Чарњецки | ||||||
| Јачина | |||||||
| око 40.000 Швеђана, 14-18.000 Немаца и 40.000 Ердељаца | око 24.000 војника и 50.000 устаника | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| Тешки | Тешки, цела земља опустошена | ||||||
| Историја Пољске |
|---|
 |
Шведско-пољски рат, познат и као Други северни рат (Први или Мали северни рат), вођен у периоду 1655—1660. године, трећи је ратни сукоб Шведске и Пољске. Овај рат је у Пољској историографији познат као „Потоп“.
Увод
[уреди | уреди извор]Криза у Пољској и Литванији
[уреди | уреди извор]Пољско-литванска унија, под влашћу изабраног краља Јана Казимира, пролазила је средином 17. века кроз велике тешкоће. – Први проблем био је устанак козака Богдана Хмељницког у савезу са Татарима, који је од 1648. захватио читаву Украјину.
Други проблем била је политичка анархија, пошто је изборна краљевска власт била је ослабљена у корист Сејма, скупштине племића, који је од 1651. усвојио "liberum veto", по којем је један глас против био довољан да поништи сваку одлуку већине: тако су и извршна, и законодавна власт у Пољској постале потпуно беспомоћне.[1]
Рат са Русијом
[уреди | уреди извор]Да ситуација буде гора, украјински козаци су се 1654. покорили Русији, и у Руско-пољском рату (1654—1667) руска војска је готово без отпора заузела Украјину и Белорусију , 8. августа 1655. заузела и спалила Вилно, престоницу Литваније и опсела Лавов.
Заузетост Пољске на истоку је искористио Шведски краљ, Карл X Густав, коме је као повод за рат послужила претензија Јана Казимира, из шведске династије Ваза, на шведску круну.[2]
Рат
[уреди | уреди извор]_during_The_Deluge_and_Chmielnicki%27s_Uprising.png)
Издаја великаша и шведска окупација
[уреди | уреди извор]Од 1. јула 1655. године Карл X Густав је са око 40.000 војника, уз помоћ издаје литванских и дела пољских феудалаца, продро је преко Поморја, Бранденбурга и Литваније у Пољску. Већ 8. септембра 1655. заузео је Варшаву и већи део пољске територије, готово без отпора,[3] пошто су пољска властела, па чак и војска прешле на његову страну.[2] Јан Казимир је побегао у Аустрију и успостављен је окупаторски режим, којим је највише било погођено сељаштво и католичка црква.[3]
Протестантска шведска војска, пљачкајући села и градове и скрнавећи католичке цркве и манастире, изазвала је побуну католичког становништва Пољске[2].
Устанак и ослобођење Варшаве
[уреди | уреди извор]Чувени манастир Јасна Гора, код Ченстохове, успешно се одупро шведској опсади, што је читава католичка Пољска поздравила као чудо: верски занос је ојачао, и католички свештеници подигли су пољске сељаке на оружје.[2]
Међународна ситуација се променила крајем 1655, када кримски Татари постају савезници Пољака и присиљавају Русе на повлачење. Јан Казимир се враћа у земљу, и почиње општи рат против Швеђана.[1]
До маја 1656. године ослобођен је већи део Литваније, Пољске с Варшавом и низом других градова. Швеђани се повлаче, а тада их напушта и већина пољских феудалаца.[3]
Инвазија Бранденбурга и Трансилваније
[уреди | уреди извор]Шведски краљ Карло X закључује 1656. споразум с Бранденбургом против Пољске. Шведске снаге, појачане бранденбуршким (14-18.000 људи) прелазе у офанзиву у јулу 1656, поново заузимају Варшаву и приморавају устанике на повлачење, али даље напредовање Швеђана омета Царска Русија, која крајем 1655. године прекида рат са Пољском и објављује рат Шведској због Финске и Ливоније. Руска офанзива против Швеђана на прибалтику олакшава напредовање пољских устаника.[3]
У таквој ситуацији, 1657. године Шведска склапа савез са Фрањом Ракоцијем, кнезом Трансилваније, о подели Пољске. Трансилванске снаге (око 40.000 људи) у јулу 1657. године продиру преко Карпата у Пољску и спајају се са Швеђанима. Пољска склапа савез са Данском, коме се маја 1658. године придружује и Аустрија, након чега се и Бранденбург окреће против Швеђана. Шведске и ердељске снаге натеране су на повлачење из Пољске.[3]
Да би повратили своје поседе у Украјини и Белорусији, пољски феудалци већ у јуну 1658. настављају рат против Русије, која склапа мир са Шведском.[3]
Мир у Оливи
[уреди | уреди извор]Пољска води рат на две стране, али ипак успева да потисне Швеђане из највећег дела балтичких приморских области, па чак 1658-59. пољска војска учествује у борбама против Швеђана у Данској.[3]Међутим, због све већег ангажовања у рату против Русије, а под притиском Француске, Енглеске и Холандије, Пољска је принуђена да 1660. године закључи мир у Оливи са Шведском. По одредбама овог мира, Пољска је задржала Померанију[1], али је шведско присуство на Балтику угрожавало њен суверенитет[3].
Последице
[уреди | уреди извор]Рат се завршио Пировом победом за Пољско-литванску унију: Швеђани су присљени да се повуку, али готово цела земља је била разрушена.
Јан Казимир се миром у Оливи 1660. одрекао полагања права на шведски трон и Швеђанима је предао Ливонију и град Ригу.
Рат са Русијом настављен је све до 1667. : миром у Андрусову Пољска је уступила Русији Смоленск, Кијев и Украјину источно од Дњепра[1].
Уговорима у Оливи и Андрусову Пољско-литванска унија изгубила је петину територије, док су људски и материјални губици били огромни, а равнотежа снага у источној Европи окренула се у корист Русије[1].
У пољској култури
[уреди | уреди извор]Овај рат је детаљно описан у роману "Потоп" пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича из 1886.[4]
Пољски филм "Потоп" снимљен је 1974[5].
Види још
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- Војна енциклопедија, том 9 (656) COBISS.SR 3980808
- Henryk, Sienkiewicz (1989). Potop. Knežević, Lazar R. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 978-86-367-0277-2. OCLC 781178380.
- Živojinović, Dragoljub R. (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno изд.). Beograd: Službeni list SRJ. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648-1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д Živojinović, Dragoljub R. (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno изд.). Beograd: Službeni list SRJ. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- ^ а б в г Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648-1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5.
- ^ а б в г д ђ е ж Gažević, Nikola (1970—1976). Vojna enciklopedija / [glavni urednik Nikola Gažević]. Beograd : Vojnoizdavački zavod, (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). стр. 656, књига 9.
- ^ Henryk, Sienkiewicz (1989). Potop. Knežević, Lazar R. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 978-86-367-0277-2. OCLC 781178380.
- ^ Hoffman, Jerzy (14. 5. 1975), The Deluge, Daniel Olbrychski, Malgorzata Braunek, Tadeusz Lomnicki, Приступљено 21. 4. 2018
Литература
[уреди | уреди извор]- Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648-1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5.
| Државне | |
|---|---|
| Уметничке | |
| Остале | |
