Пређи на садржај

Радио-станица

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Радиостаница)

Радио-станица представља скуп опреме неопходне за обављање комуникације путем радио-таласа. Генерално, ради се о пријемнику или примопредајнику, антени и некој мањој додатној опреми која је потребна за њихово руковање. Они играју виталну улогу у комуникацијској технологији, јер им се у великој мери ослањају на пренос података и информација широм света.[1]

Шире, дефиниција радио-станице укључује поменуту опрему и зграду у којој је постављена. Таква станица може да обухвата неколико „радио-станица” дефинисаних горе (тј. неколико сетова пријемника или предајника инсталираних у једној згради, али који раде независно, и неколико антена инсталираних на пољу поред зграде). Ова дефиниција радио-станице се чешће назива предајно место, предајна станица или преносна станица.

ITU дефиниција

[уреди | уреди извор]

Међународна унија за телекомуникације дефинише радио (комуникациону) станицу као — „један или више предајника или пријемника или комбинацију предајника и пријемника, укључујући додатну опрему, неопходну на једном месту за обављање радио комуникационих или радио астрономских услуга. Свака станица се класификује према служби у којој делује трајно или привремено”.[2]

Историја

[уреди | уреди извор]
Оглас постављен 5. новембра 1919. године, Nieuwe Rotterdamsche Courant најављује дебитантско емитовање PCGG-а заказано за следеће вече[3]
Дуготаласна радио станица, Мотала, Шведска
Зграда Словачког радија, Братислава, Словачка (архитекте: Штефан Светко, Штефан Ђуркович и Барнабаш Кислинг, 1967—1983)
Радијски торањ у Трондхејму, Норвешка

Најраније радио станице биле су радиотелеграфски системи и нису преносиле звук. Да би аудио емитовање било могуће, морали су бити уграђени електронски уређаји за детекцију и појачавање.

Термионски вентил (неку врсту вакуумске цеви) изумео је 1904. године енглески физичар Џон Амброуз Флеминг. Он је развио уређај који је назвао „осцилациони вентил” (јер пропушта струју само у једном правцу). Загрејана нит, или катода, била је способна за термионску емисију електрона који би текли на плочу (или аноду) када је била на вишем напону. Електрони, међутим, нису могли да прођу у обрнутом смеру јер плоча није била загрејана и стога није била способна за термоионску емисију електрона. Касније познат као Флемингов вентил, могао је да се користи као исправљач наизменичне струје и као детектор радио-таласа.[4] Ово је увелико побољшало кристални сет који је исправљао радио сигнал користећи рану чврсту диоду засновану на кристалу и такозваном мачјем брку. Међутим, још увек је било потребно појачало.

Триоду (живена пара испуњена контролном решетком) креирао је 4. марта 1906. Аустријанац Роберт фон Либен[5][6][7] независно од тога, 25. октобра 1906. године.[8][9] Ли Де Форест је патентирао свој Одион од три елемента. Он није стављен у практичну употребу све до 1912. године када су истраживачи препознали његову способност појачавања.[10]

Отприлике 1920. године, технологија вентила је сазрела до тачке у којој је радио емитовање брзо постало одрживо.[11][12] Међутим, рани аудио пренос који би се могао назвати емитовањем вероватно се одвио на Бадње вече 1906. од стране Реџиналда Фесендена, иако је то спорно.[13] Док су многи рани експериментатори покушавали да створе системе сличне радиотелефонским уређајима помоћу којих су само две стране требале да комуницирају, било је и других који су намеравали да преносе широј публици. Чарлс Херолд је почео да емитује у Калифорнији 1909. године и већ следеће године је преносио аудио. (Херолдова станица је на крају постала KCBS).

У Хагу, у Холандији, PCGG је почео да емитује 6. новембра 1919. године, чиме је постао вероватно прва комерцијална станица за емитовање. Године 1916, Франк Конрад, електроинжењер запослен у Вестингхаус електрик корпорацији, почео је да емитује програм из своје гараже у Вилкинсбергу у Пенсилванији са позивним словима 8XK. Касније је станица премештена на врх зграде фабрике Вестингхаус у Источном Питсбургу, Пенсилванија. Вестингхаус је поново покренуо станицу као KDKA 2. новембра 1920, као прву комерцијално лиценцирану радио станицу у Сједињеним Државама.[14] Ознака комерцијалног емитовања произилази из врсте дозволе за емитовање; рекламе су се емитовале тек годинама касније. Прво лиценцирано емитовање у Сједињеним Државама дошло је од саме KDKA: резултата председничких избора Хардинг/Кокс. Станица у Монтреалу која је постала CFCF почела је да емитује програм 20. маја 1920, а станица у Детроиту која је постала WWJ почела је да емитује програм почевши од 20. августа 1920, иако ниједна није имала лиценцу у то време.

Године 1920, бежично емитовање за забаву почело је у Великој Британији из Марконијевом истраживачком центру 2MT у Вритлу близу Челмсфорда, Енглеска. Чувени пренос из Марконијеве фабрике Њу Стрит Воркс у Челмсфорду имала је чувена сопранискиња Нели Мелба 15. јуна 1920. године, при чему је отпевала две арије и свој чувени трил. Она је била прва уметница међународног угледа која је учествовала у директним радио емисијама. Станица 2MT почела је да емитује редовну забаву 1922. Би-Би-Си је спојен 1922. и добио је Краљевску повељу 1926. године, чиме је постао први национални емитер у свету,[15][16] коме је следио Чешки радио и други европски емитери у 1923. године.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „What is ICT (information and communications technology - or technologies)? - Definition from WhatIs.com”. SearchCIO. Приступљено 2015-11-04. 
  2. ^ „Radio Regulations, Articles, Edition of 2012” (PDF). ITU. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 7. 2017. г. Приступљено 3. 12. 2020. 
  3. ^ "Vintage Radio Web: Philips" Архивирано фебруар 7, 2020 на сајту Wayback Machine (vintageradio.nl)
  4. ^ Guarnieri, M. (2012). „The age of vacuum tubes: Early devices and the rise of radio communications”. IEEE Ind. Electron. M.: 41—43. S2CID 23351454. doi:10.1109/MIE.2012.2182822. 
  5. ^ Schmidt, Hans-Thomas. „Die Liebenröhre”. Umleitung zur Homepage von H.-T. Schmidt (на језику: немачки). Приступљено 10. 8. 2019.  DRP 179807
  6. ^ Tapan K. Sarkar (ed.) "History of wireless", John Wiley and Sons, 2006. ISBN 0-471-71814-9, p.335
  7. ^ Sōgo Okamura (ed), History of Electron Tubes, IOS Press, 1994 ISBN 90-5199-145-2 page 20
  8. ^ „US841387A - Device for amplifying feeble electrical currents.”. Google Patents. 25. 10. 1906. Приступљено 10. 8. 2019. 
  9. ^ „US879532A - Space telegraphy.”. Google Patents. 29. 1. 1907. Приступљено 10. 8. 2019. 
  10. ^ Nebeker, Frederik (2009). Dawn of the Electronic Age: Electrical Technologies in the Shaping of the Modern World, 1914 to 1945. John Wiley & Sons. стр. 14—15. ISBN 978-0470409749. 
  11. ^ „Making the Modern World - Mass consumption”. webarchive.nationalarchives.gov.uk. Архивирано из оригинала 5. 4. 2017. г. Приступљено 4. 10. 2013. 
  12. ^ Guarnieri, M. (2012). „The age of vacuum tubes: the conquest of analog communications”. IEEE Ind. Electron. M.: 52—54. S2CID 42357863. doi:10.1109/MIE.2012.2193274. 
  13. ^ O'Neal, James (23. 12. 2008). „Fessenden — The Next Chapter”. Radio World. Приступљено 17. 5. 2022. 
  14. ^ Baudino, Joseph E; John M. Kittross (зима 1977). „Broadcasting's Oldest Stations: An Examination of Four Claimants”. Journal of Broadcasting. 21: 61—82. doi:10.1080/08838157709363817. Архивирано из оригинала 6. 3. 2008. г. Приступљено 18. 1. 2013. 
  15. ^ „CARS - Marconi Hall Street, New Street and 2MT callsign”. www.g0mwt.org.uk. 
  16. ^ „BBC History – The BBC takes to the Airwaves”. BBC News. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Briggs Asa. The History of Broadcasting in the United Kingdom (Oxford University Press, 1961).
  • Crisell, Andrew; 2002; An Introductory History of British Broadcasting — дио
  • Ewbank Henry & Lawton Sherman P. Broadcasting: Radio and Television (Harper & Brothers, 1952).
  • Fisher, Marc. Something In The Air: Radio, Rock, and the Revolution That Shaped A Generation (Random House, 2007).
  • Hausman, Carl; Messere, Fritz; Benoit, Philip; O'Donnell, Lewis. Modern Radio Production, 9. изд. (Cengage, 2013)
  • Head, Sydney W.; Christopher W. Sterling; Lemuel B. Schofield. Broadcasting in America." (7. изд. 1994).
  • Lewis, Tom. Empire of the Air: The Men Who Made Radio. 1. изд., New York : E. Burlingame Books, 1991. ISBN 0-06-018215-6. / Empire of the Air: The Men Who Made Radio (1992), Ken Burns, PBS
  • Pilon, Robert; Isabelle Lamoureux; Gilles Turcotte. Le Marché de la radio au Québec: document de reference. [Montréal]: Association québécoise de l'industrie du dique, du spectacle et de la video, 1991. unpaged. N.B.: Comprises: Robert Pilon's and Isabelle Lamoureux' Profil du marché de radio au Québec: un analyse de Média-culture.
  • Gilles Turcotte. Analyse comparative de l'écoute des principals stations de Montréal: prepare par Info Cible.
  • Ray, William B. FCC: The Ups and Downs of Radio-TV Regulation (Iowa State University Press, 1990).
  • Russo, Alexander. Points on the Dial: Golden Age Radio Beyond the Networks (Duke University Press; 2010). 278 стр.
  • Scannell, Paddy; Cardiff, David. A Social History of British Broadcasting, Volume One, 1922–1939 (Basil Blackwell, 1991)
  • Schramm, Wilbur; ур. The Process and Effects of Mass Communication (1955; такође каснија издања) — чланци друштвењака
  • Schramm, Wilbur; ур. Mass Communication (1950, 2. изд.; 1960) — популарнији есеји
  • Schwoch James. The American Radio Industry and Its Latin American Activities, 1900–1939 (University of Illinois Press, 1990).
  • Stewart, Sandy. From Coast to Coast: a Personal History of Radio in Canada (Entreprises Radio-Canada, 1985). XI: 191, ISBN 0-88794-147-8.
  • Stewart, Sandy. A Pictorial History of Radio in Canada (Gage Publishing, 1975). 1: 154. ISBN 7715-9948-X неважећи ISBN.
  • White Llewellyn. The American Radio (University of Chicago Press, 1947).
  • Guarnieri, M. (2012). „The age of vacuum tubes: Early devices and the rise of radio communications”. IEEE Ind. Electron. M.: 41—43. doi:10.1109/MIE.2012.2182822. 
  • Tapan K. Sarkar. History of wireless. John Wiley and Sons. 2006. ISBN 0-471-71814-9.
  • Sōgo Okamura. History of Electron Tubes. IOS Press. 1994. ISBN 90-5199-145-2.
  • „US841387A - Device for amplifying feeble electrical currents.”. Google Patents. 25. 10. 1906. Приступљено 10. 8. 2019. 
  • „US879532A - Space telegraphy.”. Google Patents. 29. 1. 1907. Приступљено 10. 8. 2019. 
  • Nebeker, Frederik (2009). Dawn of the Electronic Age: Electrical Technologies in the Shaping of the Modern World, 1914 to 1945. John Wiley & Sons. стр. 14—15. ISBN 978-0470409749. 
  • „Making the Modern World - Mass consumption”. webarchive.nationalarchives.gov.uk. Архивирано из оригинала 5. 4. 2017. г. Приступљено 3. 12. 2020. 
  • Guarnieri, M. (2012). „The age of vacuum tubes: the conquest of analog communications”. IEEE Ind. Electron. M.: 52—54. doi:10.1109/MIE.2012.2193274. 
  • Baudino, Joseph E; John M. Kittross (зима 1977). „Broadcasting's Oldest Stations: An Examination of Four Claimants”. Journal of Broadcasting. 21: 61—82. doi:10.1080/08838157709363817. Архивирано из оригинала 6. 3. 2008. г. Приступљено 18. 1. 2013. 
  • „Types of Technology, FM vs AM”. kwarner.bravehost.com. 13. 7. 2012. Архивирано из оригинала 13. 7. 2012. г. Приступљено 10. 8. 2019. 
  • Grodkowski, Paul (24. 8. 2015). Beginning Shortwave Radio Listening (на језику: енглески). Booktango. ISBN 9781468964240. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Радио-станица на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Радио-станица&oldid=27557060”