Сликарство оштрих ивица

Сликарство оштрих ивица (енг. Hard-edge painting) је сликовни правац у апстрактном сликарству дефинисан широким, плошним обојеним површинама омеђеним прецизно оцртаним ивицама, најчешће дуж правих линија, иако су и закривљене ивице такође уобичајене. Овај стил је повезан са геометријском апстракцијом, оп уметности, постсликовном апстракцијом и сликарством поља боје. За разлику од геометријске апстракције, сликарство оштрих ивица тежи тоталном јединству у којем нема предњег и задњег плана.

Лоренс Аловеј је 1966. писао да је термин сликарство оштрих ивица требало да се односи на „нови развој који комбинује економичност облика и уредност површине са пуноћом боја, без сталног подсећања на ранију геометријску уметност”. Главни представници сликарства оштрих ивица су Елсворт Кели и Кенет Ноланд. Четворица сликара са Западне обале САД на које је Лангснер првобитно применио термин били су Карл Бенџамин (Karl Benjamin), Лорсер Феителсон (Lorser Feitelson), Фредрик Хамерсли (Frederick Hammersley) и Џон Меклаклин (John McLaughlin); преферирали су термин „апстрактни класицизам”.

Порекло назива

Термин сликарство оштрих ивица је сковао Џулс Лангснер (Jules Langsner) писац, кустос и ликовни критичар Лос Анђелес тајмса (енгл. Los Angeles Times), дневних новине из Лос Анђелеса, које се дистрибуирају у западном делу Сједињених Држава, 1959. године је ако би описао рад калифорнијских сликара , који су, као реакцију на више сликарске или гестуралне форме апстрактног експресионизма , усвојили безличну примену сликања и цртања. области боје са посебном оштрином и јасноћом. Овај приступ апстрактном сликарству проширио се светом 1960-их година.

Сликарство оштрих ивица се такође користи и као описни термин за описивање ових карактеристика када се нађу на било којој слици, односно слика са обојеним површинама оштрих ивица које могу бити и фигуративне и апстрактне.

Историја

Пре сликарства оштрих ивица и други ранији покрети или стилови такође су се карактерисали оштрим обрисима, као што су прецизност, коју су неким уметници користили у својим радовима, па се тако сликарство оштра ивица може видети и у једној или више уметничких школа,

Нови приступи у апстрактном сликарству, обједињен називом системско сликарство, јавило се 1966. године када је Лоренс Аловеј за Музеј Гугенхајм у Њујорку организовао изложбу на којој су приказани радови уметника који на својим сликама понављају једну тему. Међу њима су били сликари, попут:

Кенета Ноланда,^[1] који између 1955. и 1962. године слика кругове (круг или серију концентричних кругова тачно центрираних на квадратном платну), да би око 1963. године почео да истражује односе остварене најпре јајоликим облицима постављеним изнад центра платна, а потом и прецизно осликаним, најпре симетричним а потом и асиметричним, шевронима који почињу у горњим угловима и спуштају се до центра доње ивице платна (карактеристичан знак „V“). Ноланд је користећи поједностављену апстракцију омогућио да дизајн не умањи употребу боја.
Пола Филија који слика четворолистове,^[2]^[3]
Рајнхарта који слика крстове, као и слике које се састоје од једног обојеног поља, или групе теквих слика.

Крајем 1950-их, Langsner и Peter Selz, тадашњи професори на Claremont Colleges, уочили су заједничку везу између недавних радова Џона Меклафлина (1898–1976), Лорсера Фајтелсона (1898–1978), Карла Бењамина (1925–2012), Фредерика Хамерслија (1919–2009) и Фајтелсонове супруге Хелене Лундеберг (1908–1999). Група од седморо се окупила у дому Фајтелсонових да разговарају о групној изложби овог нефигуративног сликарског стила. Под руководством кустоса Langsner ова четири апстрактна сликара (изузев Хелене Лундеберг) отворили су у Музеју уметности у Сан Франциску 1959. године, изложбу, са којом су затим отпутовала у Музеј уметности округа Лос Анђелес.^[4]

Представници стила

Овај стил геометријске апстракције са тврдом ивицом подсећа на раније радове Касимира Маљевича, Василија Кандинског, Теа ван Дузбурга и Пита Мондријана. Остали уметници повезани са сликарством оштрих ивица су:

Herb Aach,
Josef Albers,
Richard Anuszkiewicz,
Max Bill,
Ilya Bolotowsky,
Herbert Busemann,
Ralph Coburn,
Nassos Daphnis,
Ronald Davis,
Gene Davis,
Robyn Denny,
Howard Mehring,
Burgoyne Diller,
Burhan Dogancay,
John Ferren,
Peter Halley,
Al Held,
Robert Indiana,
Ellsworth Kelly,
Jack Youngerman,
Günther C. Kirchberger,
Alexander Liberman,
Agnes Martin,
George L. K. Morris,
Kenneth Noland,
Ad Reinhardt,
Deborah Remington,
Bridget Riley,
Ludwig Sander,
David Simpson,
Leon Polk Smith,
Julian Stanczak,
Jeffrey Steele,
Frank Stella,
Myron Stout,
Leo Valledor,
Victor Vasarely,
Charmion von Wiegand,
Neil Williams,
John Stephan,
Larry Zox,
Mino Argento and
Barbro Östlihn.

Види још

Апстрактни експресионизам

Извори

^ „Appreciating Noland”. www.sharecom.ca. Архивирано из оригинала 21. 01. 2021. г. Приступљено 2022-08-08.
^ „Paul Feeley”. Paul Feeley (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 08. 03. 2022. г. Приступљено 2022-08-08.
^ Baro, Gene (1968). "Paul Feeley: The Drawings and Watercolors". Bennington Review. 2 (2): 17–30.
^ Finkel, Jori (2007-10-07). „Karl Benjamin’s Colorful Resurgence”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-08-08.

Спољашње везе

Hard-edge painting www.britannica.com (језик: енглески)
Глосариј Галерије Тејт у Лондону
На сајту The Art Story

[1] „Appreciating Noland”. www.sharecom.ca. Архивирано из оригинала 21. 01. 2021. г. Приступљено 2022-08-08.

[2] „Paul Feeley”. Paul Feeley (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 08. 03. 2022. г. Приступљено 2022-08-08.

[3] Baro, Gene (1968). "Paul Feeley: The Drawings and Watercolors". Bennington Review. 2 (2): 17–30.

[4] Finkel, Jori (2007-10-07). „Karl Benjamin’s Colorful Resurgence”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-08-08.

[1]

[2]

[3]

[4]