Пређи на садржај

Potkultura

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Субкултура)

Potkultura ili supkultura (nepravilno neizjednačeno podkultura i subkultura), skup je normi, vrednosti i obrazaca ponašanja koji razlikuju kulturu jedne grupe ljudi od kulture šire zajednice kojoj ta grupa pripada.[1] Supkultura je poseban, relativno zatvoren segment opšte kulture. Za sve pripadnike određene supkulture zajedničko je da članovi dele ista uverenja, običaje, vrednosti a često i način oblačenja, ishrane, ponašanja i moralnih normi.[2] U drugoj polovini 1960-ih godina nastaju mnogi društveni pokreti, a zajedno sa njima mnoge potkulture čije je zajedničko ime kontrakultura. Prvi koji su proučavali pojam potkulture u sociologiji su bili pripadnici Čikaške škole.

Govoreći o potkulturi najčešće se govori o potkulturi mladih. Muzika ima veliku ulogu u nastajanju potkulturnih grupa a i omladinske potkulture sa obično definišu u odnosu na muziku. Članovi potkulturnih grupa međusobno se razlikuju, osim po stavovima i ciljevima, i po izgledu, spoljašnjim obeležjima i interesovanjima. Neke od najpoznatijih omladinskih potkultura su: hipici, rokeri, metalci, pankeri, skinsi, rastafarijanci, hip-hoperi... Odnos potkulture i dominantne kulture može biti sledeći: prihvatanje dominantne kulture, odvojenost od dominantne kulture, bez suprotstavljanja, otpor prema dominantnoj kulturi (kontrakultura ili alternativna kultura). Karakteristike potkulturnih grupa su: samoorganizovanost, zajednička interesovanja, karakterističan naziv, relativna trajnost, uzrast, nepropisanost uloga i način ponašanja.

Definicije

[уреди | уреди извор]

Oksfordski rečnik engleskog jezika definiše potkulturu, u pogledu sociološke i kulturne antropologije, kao „podgrupu koja se može identifikovati unutar društva ili grupe ljudi, posebno one koju karakterišu verovanja ili interesi koji su u suprotnosti sa onima veće grupe; karakteristične ideje, prakse, odnosno način života takve podgrupe.“[3]

Još 1950, Dejvid Rizman je pravio razliku između većine, „koja je pasivno prihvatala komercijalno obezbeđene stilove i značenja, i 'potkulture' koja je aktivno tražila manjinski stil... i tumačila ga u skladu sa subverzivnim vrednostima”.[4] U svojoj knjizi Potkultura: Značenje stila iz 1979. godine, Dik Hebdidž je tvrdio da je potkultura podverzija normalnosti. On je napisao da se potkulture mogu posmatrati kao negativne zbog njihove prirode kritike dominantnog društvenog standarda. Hebdidž je tvrdio da potkultura okuplja istomišljenike koji se osećaju zanemareno od strane društvenih standarda i omogućava im da razviju osećaj identiteta.[5]

Sociolozi Gari Alan Fajn i Šeril Klajnman su tvrdili da je njihovo istraživanje iz 1979. pokazalo da je potkultura, grupa koja služi da motiviše potencijalnog člana da usvoji artefakte, ponašanja, norme i vrednosti karakteristične za grupu.[6]

Istorija studija

[уреди | уреди извор]

Evolucija potkulturalnih studija ima tri glavna koraka: devijantnost, otpornost i devijantnost.[7]

Potkulture i devijantnost

[уреди | уреди извор]

Najranije sociološke studije o potkulturama potiču iz takozvane Čikaške škole, koja ih je tumačila kao oblike devijantnosti i delinkvencije. Počevši od onoga što su nazvali teorijom društvene dezorganizacije, tvrdili su da su se potkulture pojavile s jedne strane zbog nedostatka socijalizacije nekih sektora stanovništva sa glavnom kulturom, as druge, zbog usvajanja alternativnih aksioloških i normativnih modela. Kao što su Robert E. Park, Ernest Burges i Luis Virt sugerisali, putem procesa selekcije i segregacije, u društvu se tako pojavljuju „prirodne oblasti“ ili „moralne regije“ gde se devijantni modeli koncentrišu i ponovo pojačavaju; oni ne prihvataju ciljeve ili sredstva delovanja koje nudi popularna kultura, predlažući drugačije umesto njih – postajući na taj način, u zavisnosti od okolnosti, inovatori, buntovnici ili povučenici (Ričard Klovard i Lojd Ohlin).

Potkulture, međutim, nisu samo rezultat alternativnih strategija delovanja već i procesa etiketiranja na osnovu kojih ih, kako objašnjava Hauard S. Beker, društvo definiše kao autsajdere. Kako Koen pojašnjava, stil svake potkulture, koji se sastoji od imidža, ​​ponašanja i jezika, postaje njena prepoznatljiva osobina. A progresivno usvajanje potkulturnog modela od strane pojedinca će mu/joj obezbediti rastući status u ovom kontekstu, ali će ga/je često, u tandemu, lišiti statusa u širem društvenom kontekstu izvan mesta gde preovladava drugačiji model.[8] Koen je koristio izraz 'Dečaci iz ugla' koji nisu bili u stanju da se takmiče sa svojim bolje obezbeđenim i pripremljenim vršnjacima. Ova omladina niže klase nije imala jednak pristup resursima, što je rezultiralo u statusu frustracije, marginalizacije i traženja rešenja.[9]

Urbana plemena

[уреди | уреди извор]

Godine 1985, francuski sociolog Mišel Mafezoli skovao je termin urbano pleme ili neoplemenstvo. Taj termin je poprimio široku upotrebu nakon objavljivanja njegovog rada Vreme plemena (1988).[10] Godine 1996, ova je knjiga objavljena na engleskom.[11] Prema Mafezoliju, urbana plemena su mikrogrupe ljudi koji dele zajedničke interese u urbanim područjima. Pripadnici ovih relativno malih grupa obično imaju slične svetonazore, stilove odevanja i obrasce ponašanja.[12] Njihove društvene interakcije uglavnom su neformalne i emocionalno opterećene, različite od korporativno-buržoaskih kultura kasnog kapitalizma, utemeljenih na nepristrasnoj logici. Mafezoli tvrdi da su pankeri tipičan primjer „urbanog plemena”.[13] U kontekstu potrošačke kulture, pojam potrošačkih plemena ukazuje na prolazne grupe pojedinaca koji često dele zajednički interes i potkulturu,[14] oni često fluktuiraju oko zajedničkog hobija ili interesa, ali im nedostaju stalne društvene veze koje bi postale brend zajednica.[15]

Potkulture zasnovane na polnom i rodnom identitetu

[уреди | уреди извор]
Stounvol in u gej selu Grinič Vilidž na Menhetnu, mestu Stounvol nemira u junu 1969. godine, ukrašen je duginim zastavama ponosa.[16][17][18]

Seksualna revolucija 1960-ih dovela je do kontrakulturalnog odbacivanja uspostavljenih seksualnih i rodnih normi u zapadnom svetu, posebno u urbanim područjima Evrope, Severne i Južne Amerike, Australije i bele Južne Afrike. Popustljivije društveno okruženje u ovim oblastima dovelo je do proliferacije seksualnih potkultura — kulturnih izraza nenormativne seksualnosti. Kao i kod drugih potkultura, seksualne potkulture su usvojile određene stilove mode i gestova da bi se razlikovale od glavne zapadne kulture.[19]

Aspekti seksualnih potkultura mogu varirati duž drugih kulturnih linija. Na primer, u Sjedinjenim Državama, dole-nisko je žargonski izraz koji se posebno koristi u afroameričkoj zajednici[20] za označavanje crnih ljudi koji se obično identifikuju kao heteroseksualci, ali aktivno traže seksualne susrete i odnose sa drugim muškarcima, praktikuju gej krstarenje, i često usvajaju specifičnu hip-hop odeću tokom ovih aktivnosti.[19][21] Oni izbegavaju da govore o ovim informacijama, čak i ako imaju seksualne partnere(e), oženjeni su ženom ili su slobodni.[22][23][24][25]

Supkultura u popularnoj muzici

[уреди | уреди извор]

U okviru studija kulture, članovi supkulturnih grupa/zajednica dele istu ili sličnu biografsku pripadnost, koja može biti kulturna, modna, muzička, a uz to dele i suštinska interesovanja.[26] U popularnoj muzici, supkulture se mogu razmatrati u okviru različitih podžanrovskih odrednica. Muzičke prakse u popularnoj muzici blisko prate i socijalne koje se kategorišu kao supkulture.

Među prvim klubovima, u prestonici Srbije, koji su negovali muziku supkultura, često se navodi "Akademija"[27] - klub koji je bio smešten u podrumskim prostorijama Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu u Rajićevoj ulici.

Najtransparentnija manifestacija u Srbiji, koja predstavlja autore iz različitih umetničkih supkultura, među kojima se najviše ističe muzika, jeste Festival srpskog podzemlja.[28]

Svetski dan Gotik supkulture obeležava se tradicionalno 22. maja, a ovaj datum bio je više puta obeležen i u Srbiji i to nastupima domaćih gotik bendova.[27]

Muzički žanrovi koji se mogu svrstati u supkulture:

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „What Is Subculture? - Theories, Definition & Examples - Video & Lesson Transcript” (на језику: енглески). Study.com. Приступљено 2017-09-08. 
  2. ^ Део чланка је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
  3. ^ „subculture”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  4. ^ Middleton 1990
  5. ^ Hebdige, Dick (1979). „Subculture: the meaning of style” (PDF). 
  6. ^ Fine, Gary Alan; Kleinman, Sherryl (1979). „Rethinking Subculture: An Interactionist Analysis”. American Journal of Sociology. 85 (1): 1—20. ISSN 0002-9602. JSTOR 2778065. S2CID 144955053. doi:10.1086/226971. 
  7. ^ Berzano L., Genova C., Lifestyles and Subcultures. History and a New Perspective, Routledge, London, 2015 (part II)
  8. ^ Nwalozie, Chijioke J. (2015). „Rethinking Subcultures and Subculture Theory in the Study of Youth Crime _ A theoretical Discourse” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2018-12-23. г. Приступљено 2017-06-14. 
  9. ^ Newburn, T. & Proquest, 2017. Criminology Third., Ann Arbor, Mich.]: ProQuest. pp. 210
  10. ^ Frehse, Fraya (фебруар 2006). „As realidades que as 'tribos urbanas' criam” [The realities that 'urban tribes' create]. Revista Brasileira de Ciências Sociais (на језику: португалски). 21 (60). doi:10.1590/S0102-69092006000100012 Слободан приступ. 
  11. ^ Maffesoli, Michel (1996-02-27). The Time of the Tribes: The Decline of Individualism in Mass Society. ISBN 080398474X. 
  12. ^ „'Urban tribes' thriving in modern society”. Архивирано из оригинала 2017-09-08. г. Приступљено 2017-09-08. 
  13. ^ Maffesoli 1996
  14. ^ Canniford, Robin (2011-12-01). „How to manage consumer tribes”. Journal of Strategic Marketing. 19 (7): 591—606. ISSN 0965-254X. doi:10.1080/0965254X.2011.599496. 
  15. ^ Diaz Ruiz, Carlos A.; Penaloza, Lisa; Holmqvist, Jonas (2020-01-01). „Assembling tribes: An assemblage thinking approach to the dynamics of ephemerality within consumer tribes”. European Journal of Marketing. 54 (5): 999—1024. ISSN 0309-0566. doi:10.1108/EJM-08-2018-0565. 
  16. ^ Goicichea, Julia (16. 8. 2017). „Why New York City Is a Major Destination for LGBT Travelers”. The Culture Trip. Приступљено 2. 2. 2019. 
  17. ^ Rosenberg, Eli (24. 6. 2016). „Stonewall Inn Named National Monument, a First for the Gay Rights Movement”. The New York Times. Приступљено 25. 6. 2016. 
  18. ^ „Workforce Diversity The Stonewall Inn, National Historic Landmark National Register Number: 99000562”. National Park Service, U.S. Department of the Interior. Приступљено 21. 4. 2016. 
  19. ^ а б Hovey, Jaime (2007). „Sexual subcultures”. Ур.: Malti-Douglas, Fedwa. Encyclopedia of Sex and Gender. Macmillan Social Science Library. 4. Farmington Hills, Michigan: Macmillan Reference USA. стр. 1372—1374. ISBN 9780028661155. OCLC 922889305. 
  20. ^ Green, Jonathon (2006). Cassell's Dictionary of Slang. Sterling Publishing. стр. 893. ISBN 978-0-304-36636-1. Приступљено 2008-03-19. „down low n. [1990s+] (US Black) a state of secrecy. down low adj. [1990s+] () covert, secret (i.e. keeping a low profile)” 
  21. ^ Bond, Lisa; Wheeler, Darrell P.; Millett, Gregorio A.; LaPollo, Archana B.; Carson, Lee F.; Liau, Adrian (април 2009). Morabia, Alfredo, ур. „Black Men Who Have Sex With Men and the Association of Down-Low Identity With HIV Risk Behavior”. American Journal of Public Health. American Public Health Association. 99 (Suppl 1): S92—S95. ISSN 0090-0036. PMC 2724949 Слободан приступ. PMID 19218177. S2CID 40119540. doi:10.2105/AJPH.2007.127217. eISSN 1541-0048. 
  22. ^ King, J.L.; Courtney Carreras (25. 4. 2006). „Coming Up from the Down Low: The Journey to Acceptance, Healing and Honest Love”. Three Rivers Press. стр. 36. Архивирано из оригинала 18. 8. 2010. г. Приступљено 2009-12-18. 
  23. ^ Johnson, Jason (1. 5. 2005). „Secret gay encounters of black men could be raising women's infection rate”. San Francisco Chronicle. Приступљено 2009-12-18. 
  24. ^ Mutua, Athena (28. 9. 2006). Progressive Black Masculinities. New York and London: Routledge. стр. 169. ISBN 978-0-415-97687-9. Приступљено 2009-12-18. 
  25. ^ Bennett, Jessica (19. 5. 2008). „Outing Hip-Hop”. Newsweek. Архивирано из оригинала 06. 10. 2008. г. Приступљено 2009-12-19. 
  26. ^ Bortvik, Stjuart; Moj, Ron (2010). Popularni muzički žanrovi. Beograd: Clio. стр. 283. ISBN 978-86-7102-374-0. 
  27. ^ а б „Gotik supkultura u Srbiji i muzika: Crno, pa se i te kako vidi, čuje i traje”. BBC News na srpskom (на језику: српски). 2022-05-22. Приступљено 2024-11-17. 
  28. ^ „O Festivalu”. FESTIVAL SRPSKOG PODZEMLJA (на језику: енглески). Приступљено 2024-11-17. 

Literatura

[уреди | уреди извор]
  • Cante, Richard C. (март 2009). Gay Men and the Forms of Contemporary US Culture. London, England: Ashgate Publishing. ISBN 978-0-7546-7230-2. 
  • Gelder, Ken (2007). Subcultures: Cultural Histories and Social Practice (Routledge, March 2007; softcover ISBN 0-415-37952-0)
  • Hebdige, Dick (1979). Subculture: The Meaning of Style (Routledge, March 10, 1981; softcover ISBN 0-415-03949-5). Cited in Negus, Keith (1996). Popular Music in Theory: An Introduction. Wesleyan University Press. ISBN 0-8195-6310-2.
  • Huq, Rupa (2006) 'Beyond subculture' (Routledge, 2006; softcover ISBN 0-415-27815-5. Hardcover ISBN 0-415-27814-7)
  • Maffesoli, Michel (1996). The Time of the Tribes: The Decline of Individualism in Mass Society. (London: Sage Publications. ISBN 0-8039-8474-X)
  • McKay, George (1996) Senseless Acts of Beauty: Cultures of Resistance since the Sixties. (London: Verso. ISBN 1-85984-028-0.)
  • McKay, George (2005) Circular Breathing: The Cultural Politics of Jazz in Britain. Durham NC: Duke University Press. ISBN 0-8223-3573-5.
  • Riesman, David (1950). "Listening to popular music", American Quarterly, 2, p. 359-71. Cited in Middleton, Richard (1990/2002). Studying Popular Music, p. 155. Philadelphia: Open University Press. ISBN 0-335-15275-9.
  • Thornton, Sarah (1995). Club Cultures: Music, Media, and Subcultural Capital. Cambridge: Polity Press. Cited in Negus, Keith (1996). Popular Music in Theory: An Introduction. Wesleyan University Press. ISBN 0-8195-6310-2.
  • Watters, Ethan (2003). Urban Tribes: A Generation Redefines Friendship, Family, and Commitment. ISBN 1-58234-264-4.
  • Hall, Stuart, Tony Jefferson (1993). Resistance Through Rituals: Youth Subcultures in Post-War Britain. Routledge, 1993.
  • Blair, M. Elizabeth (децембар 1993). „Commercialization of the Rap Music Youth Subculture”. The Journal of Popular Culture. 27 (3): 21—33. doi:10.1111/j.0022-3840.1993.00021.x. ProQuest 195356599. 
  • Goldstein-Gidoni, Ofra. "Producers of 'Japan' in Israel: Cultural appropriation in a non-colonial context." Ethnos:Journal of Anthropology 68.3 (2003): 365. Print.
  • Lewin, Phillip, J. Patrick Williams. "Reconceptualizing Punk through Ideology and Authenticity". Conference Papers—American Sociological Association. 2007 Conference Papers, 2007.
  • Howes, David. Cross-cultural consumption: global markets, local realities. New York: Routledge, 1996. Print.
  • Fine, Gary Alan; Kleinman, Sherryl (јул 1979). „Rethinking Subculture: An Interactionist Analysis”. American Journal of Sociology. 85 (1): 1—20. S2CID 144955053. doi:10.1086/226971. 
  • Francois, L. (2013, May 25). Subcultures: Big Opportunity for Social Brands to Generate Value. Retrieved November 24, 2014, from http://www.socialmediatoday.com/content/subcultures-big-opportunity-social-brands-generate-value
  • Huntington, S. (2014, March 24). Subcultures and Social Media: Mass Differentiation. Retrieved November 24, 2014, from http://socialmediadata.com/subcultures-and-social-media-mass-differentiation/
  • Robards, Brady; Bennett, Andy (1. 4. 2011). „MyTribe: Post-subcultural Manifestations of Belonging on Social Network Sites”. Sociology. 45 (2): 303—317. S2CID 146711846. doi:10.1177/0038038510394025. hdl:10072/39970 Слободан приступ. 
  • Беляев, И. А. Культура, субкультура, контркультура / И. А. Беляев, Н. А. Беляева // Духовность и государственность. Сборник научных статей. Выпуск 3; под ред. И. А. Беляева. — Оренбург: Филиал УрАГС в г. Оренбурге, 2002. — С. 5–18.
  • Berzano, L., Genova, C. (2015). Lifestyles and Subcultures. History and a New Perspective. New York, NY: Routledge.

Spoljašnje vedze

[уреди | уреди извор]
Potkultura на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Potkultura&oldid=28857149”