Пређи на садржај

Лозански мир 1923.

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Уговор из Лозане)
Турске границе установљене споразумом

Лозански мир 1923. је мировни споразум између републике Турске са једне и коалиције Антанта са друге стране.[1][2] Потписан је 24. јула 1923. у Лозани на конференцији која је одржана од 20. новембра 1922. до 24. јула 1923. године.[3][4] Њиме су поништене по Турску веома неповољне одредбе претходног мировног уговора у Севру (1920) који Велика народна скупштина Турске није прихватила.[5]

Пошто су извршене територијалне исправке (Турској је враћена источна Тракија c Једреном и Анадолија са Измиром), а држава је добила садашње границе. Установљени режим међународног надзора над демилитаризованим Мореузима, промењен је касније Конвенцијом усвојеном у Монтреу (1936).[6][5] Краљевина СХС није потписала Лозански уговор, већ је c Турском закључила посебан уговор o миру.[7]

Турска је ратификовала споразум 23. августа 1923. године,[8][9] а све остале потписнице 16. јула 1924. године.[10] Ступио је на снагу 6. августа 1924. године, када су ратификациони инструменти званично депоновани у Паризу.[5] Декларацијом о амнестији дат је имунитет за злочине почињене између 1914. и 1922. године, посебно за геноцид над Јерменима. Историчар Ханс-Лукас Кисер наводи: „Лозана је прећутно подржавала свеобухватну политику протеривања и истребљења хетероетничких и хетеро-религијских група“.[11]

Позадина

[уреди | уреди извор]
Границе Турске према нератификованом Севрском уговору (1920) који је поништен и замењен Уговором из Лозане (1923) после Турског рата за независност

Након повлачења грчких снага у Малој Азији и протеривања отоманског султана од стране турске војске под командом Мустафе Кемала Ататурка, кемалистичка влада Турског националног покрета са седиштем у Анкари одбацила је територијалне губитке наметнуте Севрским уговором из 1920. који је раније потписало Османско царство, али је остао нератификован. Британија је настојала да поткопа турски утицај у Месопотамији и Киркуку тражећи стварање курдске државе у источној Анадолији. Секуларна кемалистичка реторика ослабила је неке од међународних забринутости око будућности Јермена који су преживели геноцид над Јерменима 1915. године, а подршка за самоопредељење Курда је на сличан начин опала. Према Уговору из Лозане, потписаном 1923. године, источна Анадолија је постала део данашње Турске, у замену за одустајање Турске од претензија из отоманског доба на арапске земље богате нафтом.[12]

Преговори су вођени током Конференције у Лозани. Исмет Инону је био главни преговарач за Турску. Лорд Керзон, тадашњи британски министар спољних послова, био је главни преговарач за савезнике, док је Елефтериос Венизелос преговарао у име Грчке. Преговори су трајали много месеци. Дана 20. новембра 1922. отворена је мировна конференција; споразум је потписан 24. јула након осам месеци напорних преговора, испрекиданих са неколико турских повлачења. У савезничкој делегацији је био амерички адмирал Марк Л. Бристол, који је служио као високи комесар Сједињених Држава и подржавао турске напоре.[13]

Одредбе

[уреди | уреди извор]

Уговор се састојао од 143 чланова са главним одељцима, укључујући:[14] конвенцију о турским мореузима, трговину (укидање капитулација) – члан 28 предвиђао је: „Свака од високих страна уговорница овим прихвата, што се ње тиче, потпуно укидање капитулација у Турској у сваком погледу.“,[15] споразуме и обавезујућа писма.

Уговор је предвиђао независност Републике Турске, али и заштиту грчке православне хришћанске мањине у Турској и муслиманске мањине у Грчкој. Међутим, већина хришћанског становништва Турске и муслиманског становништва Грчке већ је била депортована према ранијој Конвенцији о размени грчког и турског становништва коју су потписале Грчка и Турска. Искључени су само грчки православци из Константинопоља, Имброса и Тенедоса (око 270.000 у то време),[16] и муслиманско становништво Западне Тракије (око 129.120 1923. године).[17] Чланом 14. уговора је острвима Имброс (Гокчеада) и Тенедос (Бозчада) додељена „посебна административна организација“, право које је турска влада укинула 17. фебруара 1926. Турска је такође формално прихватила губитак Кипра (који је био дат у закуп Британској империји након Берлинског конгреса 1878, али је де јуре остао османска територија до Првог светског рата). Египат и Англо-египатски Судан (оба су окупирале британске снаге са изговором да „угуше Ураби револт и обнове ред“ 1882, али су де јуре остале отоманске територије до Првог светског рата) предати су Британској империји, која их је једнострано припојила 5. новембра 1914. године.[5] Судбина провинције Мосул је остављена да се одреди кроз Лигу народа. Турска се такође изричито одрекла свих претензија на острва Додеканез, која је Италија била обавезна да врати Турској према члану 2 Уговора из Ушија 1912. године након Турско-италијанског рата (1911–1912).[18][19]

Декларација о амнестији

[уреди | уреди извор]

Анекс VIII уговора, назван „Декларација амнестије“, дао је имунитет починиоцима било каквих злочина „повезаних са политичким догађајима“ почињених између 1914. и 1922. године.[20][21] Уговор је тако ставио тачку на напоре да се отомански ратни злочинци процесуирају за злочине као што су геноцид над Јерменима, асирски геноцид и грчи геноцид[22][23] и кодификована је некажњивост за геноцид.[24]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Palais de Rumine”. www.lonelyplanet.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 9. 2018. г. Приступљено 6. 9. 2018. 
  2. ^ „Palais de Rumine & Musée cantonal des Beaux-Arts”. MySwitzerland.com (на језику: енглески). Приступљено 6. 9. 2018. 
  3. ^ Xypolia, Ilia (2021). „Imperial Bending of Rules: The British Empire, the Treaty of Lausanne, and Cypriot Immigration to Turkey”. Diplomacy & Statecraft. 32 (4): 674—691. doi:10.1080/09592296.2021.1996711. Архивирано из оригинала 14. 1. 2023. г. Приступљено 19. 4. 2022. 
  4. ^ Britannica
  5. ^ а б в г Treaty of Peace with Turkey signed at Lausanne, Lausanne, Switzerland, 24. 7. 1923, Архивирано из оригинала 12. 1. 2013. г., Приступљено 28. 11. 2012 
  6. ^ „Armistice of Mudanya”. Архивирано из оригинала 2. 2. 2021. г. Приступљено 2021-11-17. 
  7. ^ Encyclopedia
  8. ^ Martin Lawrence (1924). Treaties of Peace, 1919–1923. I. Carnegie Endowment for International Peace. стр. lxxvii. 
  9. ^ „League of Nations, Official Journal”. 4. октобар 1924: 1292. 
  10. ^ Hansard, House of Commons Архивирано 18 октобар 2017 на сајту Wayback Machine, 16 July 1924.
  11. ^ Kieser, Hans-Lukas (2010). „Germany and the Armenian Genocide of 1915–17”. Ур.: Friedman, Jonathan C. The Routledge History of the Holocaust (на језику: енглески). Taylor & Francis. ISBN 978-1-136-87060-6. doi:10.4324/9780203837443.ch3. Архивирано из оригинала 13. 12. 2020. г. Приступљено 4. 1. 2021. 
  12. ^ Darren L. Logan (2009). „Thoughts on Iraqi Kurdistan: Present Realities, Future Hope”. Iran & the Caucasus. 13 (1): 161—186. JSTOR 25597401. doi:10.1163/160984909X12476379008205. 
  13. ^ Morgenthau, Henry, Ambassador Morgenthau's Story, (Detroit: Wayne State University, 2003), 303.
  14. ^ Mango, Andrew (2002). Ataturk: The Biography of the Founder of Modern TurkeyНеопходна слободна регистрација. Overlook Press. стр. 388. ISBN 1-58567-334-X. 
  15. ^ In addition to Turkey, the British Empire, France, Italy, Japan, Greece, Romania and the Kingdom of Yugoslavia were parties to the Treaty.
  16. ^ The Greek minority of Turkey Архивирано 3 март 2016 на сајту Wayback Machine – Hellenic Resources Network
  17. ^ Öksüz 2004, 255
  18. ^ „Treaty of Ouchy (1912), also known as the First Treaty of Lausanne”. Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. Приступљено 18. 11. 2008. 
  19. ^ James Barros, The Corfu Incident of 1923: Mussolini and The League of Nations, Princeton University Press, 1965 (reprinted 2015). ISBN 1400874610. стр. 69.
  20. ^ The American Journal of International Law, Vol. 18., No. 2, Supplement: Official Documents (Apr. 1924), pp. 92–95.
  21. ^ Scharf, Michael (1996). „The Letter of the Law: The Scope of the International Legal Obligation to Prosecute Human Rights Crimes”. Law and Contemporary Problems. 59 (4): 41—61. ISSN 0023-9186. JSTOR 1192189. doi:10.2307/1192189. Архивирано из оригинала 19. 7. 2018. г. Приступљено 17. 12. 2020. „Initially, the Allied Powers sought the prosecution of those responsible for the massacres. The Treaty of Sevres, which was signed on August 10, 1920, would have required the Turkish Government to hand over those responsible to the Allied Powers for trial. Treaty of Peace between the Allied Powers and Turkey [Treaty of Sevres], art. 230, at 235, Aug. 10, 1920, reprinted in 15 AM. J. INT'L L. 179 (Supp. 1921). "The Treaty of Sevres was, however, not ratified and did not come into force. It was replaced by the Treaty of Lausanne, which not only did not contain provisions respecting the punishment of war crimes, but was accompanied by a 'Declaration of Amnesty' of all offenses committed between 1914 and 1922." Treaty of Peace between the Allied Powers and Turkey [Treaty of Lausanne], July 24, 1923, League of Nations Treaty Series 11, reprinted in 18 AM. J. INT'L L. 1 (Supp. 1924). 99.” 
  22. ^ Lattanzi, Flavia (2018). „The Armenian Massacres as the Murder of a Nation?”. The Armenian Massacres of 1915–1916 a Hundred Years Later: Open Questions and Tentative Answers in International Law. Studies in the History of Law and Justice (на језику: енглески). 15. Springer International Publishing. стр. 27—104. ISBN 978-3-319-78169-3. doi:10.1007/978-3-319-78169-3_3. Архивирано из оригинала 21. 3. 2021. г. Приступљено 27. 11. 2020. 
  23. ^ Marchesi, Antonio (2018). „Metz Yeghern and the Origin of International Norms on the Punishment of Crimes”. The Armenian Massacres of 1915–1916 a Hundred Years Later: Open Questions and Tentative Answers in International Law (на језику: енглески). Springer International Publishing. стр. 143—160. ISBN 978-3-319-78169-3. 
  24. ^ Dadrian, Vahakn (1998). „The Historical and Legal Interconnections Between the Armenian Genocide and the Jewish Holocaust: From Impunity to Retributive Justice”. Yale Journal of International Law. 23 (2). ISSN 0889-7743. Архивирано из оригинала 3. 12. 2020. г. Приступљено 24. 11. 2020. „After expunging all references to Armenian massacres (and, indeed, to Armenia itself) from the draft version, they signed the Lausanne Peace Treaty, thus helping to codify impunity by ignoring the Armenian genocide. The international law flowing from this treaty, while a sham in reality, lent an aura of respectability to impunity because the imprimatur of a peace conference was attached to it. A French jurist observed that the treaty was an "assurance" for impunity for the crime of massacre; indeed, it was a "glorification" of the crime in which an entire race, the Armenians, was "systematically exterminated." For his part, David Lloyd George, wartime Prime Minister of Great Britain, found it appropriate to vent his ire when he was out of power: He declared the Western Allies' conduct at the Lausanne Conference to be "abject, cowardly and infamous." A creature of political deal-making, the Lausanne Treaty was a triumph of the principle of impunity over the principle of retributive justice.” 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Лозански мир 1923. на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лозански_мир_1923.&oldid=27924272”