Пређи на садржај

Ц реактивни протеин

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ц-реактиван протеин)
Ц реактивни протеин
Молекул Ц реактивног протеина (1B09​)
Доступне структуре
1B09​, 1GNH​, 1LJ7​, 3L2Y​, 3PVN​, 3PVO​
Идентификатори
Симболи CRP; PTX1
Вањски ИД OMIM: 123260 MGI: 88512 HomoloGene: 128039 GeneCards: CRP Gene
Преглед РНК изражавања
подаци
Ортолози
Врста Човек Миш
Ентрез 1401 12944
Eнсембл ENSG00000132693 ENSMUSG00000037942
UниПрот P02741 P14847
Реф. Секв. (иРНК) NM_000567 NM_007768
Реф. Секв. (протеин) NP_000558 NP_031794
Локација (УЦСЦ) Chr 1:
159.68 - 159.68 Mb		 Chr 1:
172.7 - 172.7 Mb
ПубМед претрага [1] [2]

Ц реактивни протеин (скраћено CRP) је β2-глобулин крви, молекулске масе 140.000 далтона (Da), који се ствара у јетри. Његово име је повезано са чињеницом да реагује са Ц-полисахаридом капсуле пнеумокока. Ц реактивни протеин су открили Тилет и Франсис 1930. године.

Његова референтна граница варира од лабораторије до лабораторије (од 0 do 1,0 mg/dl или мање од 10 mg/l) али су начелно то вредности испод 3 mg/l. Концентрација Ц реактивног протеина се повећава неколико сати након почетка запаљења (на >100 mg/l), и зато се сматра поузданим индикатором (маркером) за рано откривање; бактеријске инфекције, сепсе, акутног и хроничног запаљења, некрозе тумора, пнеумококне пнеумонија, туберкулозе и инфаркта миокарда. У лабораторијској дијагностици CRP, је због напред наведених особина један од највише испитиваних маркер запаљења у протеинима плазме.[1][2][3][4]

Патофизиологија

[уреди | уреди извор]
CRP може имати и улогу опсонина; фагоцитне ћелије препознају опсонин на површини антигена

Ц реактивни протеин има високу осетљивост и малу специфичност. То значи да Ц реактивни протеин може да открије присуство упале негде у телу, али не и њену тачну локацију. Код здравих особа Ц реактивни протеин (CRP) је присутан у врло ниским концентрацијама (<3 mg/l). Уз њега, у крви постоје и други тзв. запаљењски протеини, попут фибриногена, амилоида А и интерлеукина 6.[5]

Многи истраживачи сматрају да висок ниво CRP може бити јадан од ризика у појави срчаних обољења. Међутим, није познато да ли је CRP само знак кардиоваскуларних болести, или заправо он игра улогу у изазивању срчаних проблема.

Ц реактивни протеин има вишеструку физиолошку улогу у имунском систему човека, као што је нпр изражено везивање на фосфохолин на површини мртвих или умирућих ћелија (оштећених инфекцијом, запаљењем или траумом), везивање на нуклеарне антигене и одређене патогене организма, када тако везан активира систем комплемента (који уништава ћелију) или активира FC-рецепторе (који садрже одређене ћелије имунског система нпр макрофаг), или тако везан на ћелијама служи као опсонин.[5][6][7]

У фази неспецифичног имуног одговора организма на неку инфекцију, CRP је важан имунолошки протеин. Повећање његове концентрације у крви настаје већ 6 до 9 часова након почетка инфекције, а максимум достиже након једног до три дана, од претходног пораста концентрације интерлеукина 6, којег излучују различите имунске ћелије.[5]

Имунолошки ефекти Ц реактивног протеина су бројни, а најзначајни су:

Референтне вредности крвних тестова, на којој Ц-реактивни протеин приказа у браон-жутом бојом центру.

Значај примена у дијагностици

[уреди | уреди извор]

Одређивање вредности Ц реактивног протеина најчешће се користи за потврду постојања;

Такође Ц реактивни протеин је важан за разликовање вирусних од бактеријских запаљења. Наиме, код вирусних инфекција које прати повишена седиментација и повишен број леукоцита, CRP остаје на нижим вредности него код бактеријске инфекција, када су његове вредности пуно више.[8]

CRP се доста примењује и у диференцијалној дијагностици упале зглобова и мишића код ране упале зглобних овојница. Одрађивање CRPи је значајно и у дијагностици симптома болести дигестивног система, нарочито ка диференцијално дијагностичка метода за разликовање иритабилног колона од неке органске болести црева, као и за разликовање улцерозног колитиса од Кронове болести.

Осим у дијагностици акутних запаљењских реакција, процена концентрације CRP корисне се и у праћењу тока болести, односно успешности лечења. Тако нпр након успешне примене антибиотске терапије, концентрација CRP у серуму пада брже од седиментације еритроцита, па се праћењем његове концентрације може спречити непотребно узимање мање делотворног или неделотворног антибиотика, односно правовремено се такав антибиотик може заменити ефикаснијим. Ово посебно има значај и од велике је важности у дијагностици и праћењу успешности лечења инфекција у недоношчади и новорођенчади.

Након хируршких захвата, концентрација CRP расте након 2 до 6 часа, а пада до трећег дана након операције. Не дође ли до пада вредности CRP након тог времена, то упућује на могућу инфекцију као једну од компликација након оперативног захвата.

Ц реактивни протеин у процени кардиоваскуларног ризика

[уреди | уреди извор]

Мерење концентрација Ц реактивног протеина у серуму у пракси се показало као врло важан и добар показатељ могуће појаве увећаног кардиоваскуларног ризика. Ризика појаве инфаркта срчаног мишића код особа са повећаним вредностима CRP, знатно је израженији код особа код којих је истовремено присутан већи број фактора ризика за развој ове болесте, али и код оних који имају ниске вредности ЛДЛ холестерола у крви.[2]

Како постоји претпоставка да Ц реактивни протеин утиче на развој атеросклерозе, његове повишене вредности објашњавају на неки начин разлога због којих нека особа доживе акутни инфаркт срчаног мишића или мождани удар и при ниским или нормалним концентрације липида у крви.[9]

Према бројним истраживањима, Ц реактивни протеин се показао и као доста поуздани индикатор у смислу најаве могућег коронарног или можданог догађаја нпр следећег инфаркта срца, можданог удара или болести периферних артерија (тромбозе), и зато се све више користи за праћење ефикасности лечења кардио-васкуларних болести.[9]

Релативно висок ниво hs-CRP у иначе здравих особа говори о повећаном ризику од могућег срчаног удара, можданог удара, изненадне срчане смрти, и/или периферне артеријске болести, чак и када је ниво холестерола у границама прихватљивог.[10]

Људи са вишим hs-CRP имају највећи ризик од кардиоваскуларних болести, за разлику од оних са мањим вредностима код којих је ризик значајно мањи. Наиме, појединци који имају hs-CRP резултате на горњој граници, нормалног опсега, имају 1,5 до 4 пута већи ризик од срчаног удара, од оних са hs-CRP на доњој граници нормалног опсега.[10]

На основу напред изнетог, а према ставу Америчкој асоцијацији за срце, праћење вредности високо осетљивог Ц реактивног протеина (тзв. енгл. high sensitivity - hs-CRP) може омогућити рану процену ризика појаве кардиоваскуларних болести код неких особа:[2]

  • hs-CRP нижи од 1 mg/L - низак ризик
  • hs-CRP нижи од 1–3 mg/L - умерен ризик
  • hs-CRP већи од 3 mg/L - висок ризик.

Нереално снижене вредности Ц реактивног протеина може се појавити код болесника који се лече лековима за смањење нивоа масноћа у крви (нпр статинима) или на терапији аспирином.

Концентрације Ц реактивног протеина у различитим патолошким стањима

[уреди | уреди извор]
Бактеријске инфекције mg/l Вирусне инфекције mg/l
Септички артритис 80 до > 200 Упала плућа 10 до 20
Менингитис 80 до > 200 Менингитис 10 до 20
Упала плућа 80 до > 200 Грип 10 до 20
Пиелонефритис 60 до > 200 Запаљење горњих дисајних путева 10
Упала крајника 30 до 60 Прехлада 10
Запаљење средњег ува 10 до 40
Запаљење горњих дисајних путева 10 до 40
Неинфективне унутрашње болести mg/l Некрозе mg/l
Реуатоидни артритис 30 до> 200 Инфаркт миокарда 10 до 30
Системски еритемски лупус (СЕЛ) 10-20 Малигне болести 10 до 40
Реуматска полимиалгија 10 до 30
Акутни панкреатитис 10 до 30

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Thompson D, Pepys MB, Wood SP (1999). „The physiological structure of human C-reactive protein and its complex with phosphocholine”. Structure. 7 (2): 169—77. PMID 10368284. doi:10.1016/S0969-2126(99)80023-9. 
  2. ^ а б в Pepys MB, Hirschfield GM (2003). „C-reactive protein: a critical update”. J. Clin. Invest. 111 (12): 1805—12. PMC 161431 Слободан приступ. PMID 12813013. doi:10.1172/JCI18921. 
  3. ^ Lau DC, Dhillon B, Yan H, Szmitko PE, Verma S (2005). „Adipokines: molecular links between obesity and atheroslcerosis”. Am. J. Physiol. Heart Circ. Physiol. 288 (5): H2031—41. PMID 15653761. doi:10.1152/ajpheart.01058.2004. 
  4. ^ Mantovani A, Garlanda C, Doni A, Bottazzi B (2008). „Pentraxins in innate immunity: from C-reactive protein to the long pentraxin PTX3”. J. Clin. Immunol. 28 (1): 1—13. PMID 17828584. doi:10.1007/s10875-007-9126-7. 
  5. ^ а б в Thomas J. Kindt; Richard A. Goldsby; Barbara Anne Osborne; Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 изд.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1429202114. 
  6. ^ Delves P. J.; Martin S. J.; Burton D. R.; Roit I. M. (2006). Roitt's Essential Immunology (11th изд.). Malden, MA: Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-3603-7. 
  7. ^ Ernst J. D.; Stendahl O., ур. (2006). Phagocytosis of Bacteria and Bacterial Pathogenicity. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84569-4. 
  8. ^ Clearfield MB (2005). „C-reactive protein: a new risk assessment tool for cardiovascular disease”. The Journal of the American Osteopathic Association. 105 (9): 409—16. PMID 16239491. Архивирано из оригинала 10. 01. 2012. г. Приступљено 12. 03. 2013. 
  9. ^ а б Lloyd-Jones DM, Liu K, Tian L, Greenland P (2006). „Narrative review: assessment of C-reactive protein in risk prediction for cardiovascular disease”. Ann Intern Med. 145 (1): 35—42. PMID 16818927. Архивирано из оригинала 17. 04. 2008. г. Приступљено 13. 03. 2013. 
  10. ^ а б The Test,hs-CRP Приступљено 30.8.2013.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ridker PM, Libby P. Risk Factors for Atherothrombotic Disease. In: Libby P, Bonow RO, Mann DL, Zipes DP, Textbook of Cardiovascular Medicine. 8th ed. Philadelphia, Pa; Saunders Elsevier; 2007.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ц_реактивни_протеин&oldid=27888836”