Баријум-карбонат

Баријум-карбонат
Називи
	Други називи витерит
Идентификација
CAS број	513-77-9 ;
3Д модел (Jmol)	интерактивна слика;
ChemSpider	10121 ;
ECHA InfoCard	100.007.426
MeSH	Barium+carbonate
PubChem C ID	10563;
UNII	6P669D8HQ8 ;
	InChI InChI=1S/CH2O3.Ba/c2-1(3)4;/h(H2,2,3,4);/q;+2/p-2 Кључ: AYJRCSIUFZENHW-UHFFFAOYSA-L ; InChI=1/CH2O3.Ba/c2-1(3)4;/h(H2,2,3,4);/q;+2/p-2;
	SMILES [Ba+2].[O-]C(=O)[O-]; ; ; ; ; ;
Својства
Хемијска формула	BaCO3
Моларна маса	197,336 g/mol
Агрегатно стање	бели кристал
Густина	4,2865 g/cm3, основно
Тачка топљења	811 °C
Тачка кључања	1555 °C
	Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
	Референце инфокутије

Баријум-карбонат је неорганско хемијско једињење хемијске формуле BaCO₃.

Добијање

Јавља се у природи у виду минерала витерита, али се може добити индустријским путем из барита.^[3]

Минерал витерит је назван према Виљему Витериту који је 1784. утврдио да је хемијски различит од баријум-сулфата. Витерит кристалише у орторомбичном кристалном систему.^[3]

То је бео прах, који подсећа на креду. Нерастворан је у води, мада се у малој мери раствара у присуству вишка угљен-диоксида. Реагује са киселинама дајући растворљиве баријумове соли^[3]:

BaCO₃(s) + 2 HCl(aq) → BaCl₂(aq) + CO₂(g) + H₂O(l)

Особина	Вредност
Партициони коефицијент^[4] (ALogP)	-2,0
Растворљивост^[5] (logS, log(mol/L))	1,3
Поларна површина^[6] (PSA, Å²)	153,4

Употребљава се за справљање отрова за пацове, керамике и цемента.^[3]

^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.

Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0.
Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th изд.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7.
Katritzky A.R.; Pozharskii A.F. (2000). Handbook of Heterocyclic Chemistry (Second изд.). Academic Press. ISBN 0080429882.

Нормативна контрола
Државне	Немачка Израел Сједињене Државе
Остале	Енциклопедија Британика