Берил
Берил | |
---|---|
Опште информације | |
Категорија | Циклосиликат |
Формула | Be 3Al 2Si 6O 18 |
Струнцова класификација | 9.CJ.05 |
Кристалне системе | Хексагонални |
Кристална класа | Дихексагонални дипиримидални (6/mmm) H-M симбол: (6/m 2/m 2/m) |
Просторна група | P6/mcc |
Јединична ћелија | a = 9.21 Å, c = 9.19 Å; Z = 2 |
Идентификација | |
Молекулска маса | 537,50 g/mol |
Боја | Зелена, плава, жута, безбојна, ружичаста, црна и друге |
Кристални хабитус | Призматични до табеларних кристала; радијални, стубасти; зрнасто до компактно масивни |
Ближњење | Ретко |
Цепљивост | Неперфектан на {0001} |
Прелом | Конхоидна до неправилне |
Чврстина | Крт |
Тврдоћа по Мосу | 7,5–8 |
Сјајност | Стакласт до смолног |
Огреб | Бео |
Провидност | Транспарентан до провидног |
Специфична тежина | Просек 2,76 |
Оптичке особине | Једноосни (-) |
Индекс преламања | nω = 1,564–1,595 nε = 1,568–1,602 |
Двојно преламање | δ = 0,0040–0,0070 |
Плеохроизам | Слаб до разговетног |
Ултравиолетна флуоресценција | Нема (неки материјали за испуњавање прелома који се користе за побољшање бистрине смарагда флуоресцирају, али сам камен то не чини). Морганит има слабу љубичасту флуоресценцију. |
Референце | [1][2][3][4] |
Берил (грч. βήρυλλος) минерал је хемијске формуле Be3Al2Si6O18,[5] односно берилијум-алуминијумски циклосиликат. Кристали берила кристалишу хексагонално и могу бити изузетно велики, метарских димензија. Берил се одликује шкољкастим преломом, тврдина му је 7,5-8, има стакласту сјајност и може бити прозиран до полупрозиран.[6][7] Разликује се обични (велики мутни кристали) и драги берили (прозирни кристали нежних боја, цењени као драго камење), а најпознатији су: смарагд (зелено обојен од хромова оксида), аквамарин (зеленкаст и модар), ружичасти морганит, зеленкастожути и жути златни берил и хелиодор (садржи мало уранијума, опализира). Берил је најважнији минерал за добијање берилијума. Долази готово редовно у пегматитима (стена која се појављује у облику жила, лећа, неправилних дајкова или плочастих еруптивних тела, у матичној стени или стенама око еруптива) гранита, на пример Мославачке горе, те у шкриљцима.[8]
Хексагонални кристали берила величином могу бити врло малих димензија па све до неколико метара. Берил има шкољкаст Лом, тврдоћа му је од 7,5-8, а специфична густина 2,63 до 2,80. Има стакласт сјај и може бити прозиран до полупрозиран. Калавост му је слаба по базном пинакоиду, а хабитус му је у облику дихексагонске бипирамиде. Чисти берил је безбојан, али врло често у себи садржи примесе па су присутни разнобојни варијетети - бели, зелени, плави, жути, црвени. Структура му се састоји од међусобно повезаних шестерочланих прстенова [Si6O18], који су поређани једни изнад других. Између тих прстенова налазе се канали у које могу ући катјони попут Na, K, Li, Cs, Ca, итд, или чак молекул воде. Те структурне примесе у каналима одређују боју берила. Примерци из Бразила показују астеризам. Данас је берил лако синтетски произвести, уз помоћ десетак различитих метода.
Порекло имена
[уреди | уреди извор]Име му долази од грчке речи beryllos, што значи плавозелен или морска вода.
Облици берила
[уреди | уреди извор]Варијетети берила цењени су као драго камење, још од праисторијског доба. И у Библији је препозната његова лепота, па тако Езекиел (1:16) описује точкове Божјег трона и упоређује их са сјајем берила. Зелени берил зове се смарагд, а зелена боја му је од хрома који је ушао у канале између [Si6O18]-прстенова (још увек се расправаља о улози ванадијума у њима). Има га на Уралу код Јекатеринбурга и код Невчинска, Русија, у Колумбији (Мусо и Чивор). Црвени је биксбит или црвени смарагд, плави берил је аквамарин, ружичасти је воробевит, назван касније морганит, бели/безбојни је гошенит, а жутозелени хелиодор (има примесе жељеза у каналићима). Златни берил је жаркожуте боје. Трапични смарагди су берили који показују секторски раст као резултат уклапања албита у берилу за време упоредног раста.
Смарагд
[уреди | уреди извор]Смарагд (лат. smaragdus од грч. σμάραγδος [λίϑος]) је зелено обојени облик минерала берила (Be3Al2(SiO3)6). Своју смарагднозелену боју добио је од примеса хромовог оксида. Лепи и чисти смарагди убрајају се у најскупоценије драго камење и брусе се у различитим облицима за накит. Смарагд долази у пегматитима гранита. Главна су налазишта: Колумбија, Бразил, Урал и западна Аустралија. У старом веку најпознатије лежиште смарагда било је у древном Египту.
Аквамарин
[уреди | уреди извор]Аквамарин (лат. aqua: вода + marinus: морски) је зеленкасто и модро обојени облик минерала берила. Кристализује као и берил у хексагонском кристалном систему хемијског састава Be3Al2[Si6O18]. Аквамарин добија своју плаву боју додавањем двовалентних и тровалентних јона жељеза (Fe2+ i Fe3+) на различитим положајима мреже.[9] Међутим, као алохроматски минерал (стране боје), линија аквамарина увек је бела. Сена названа по драгуљу дубоко је зеленоплава. Због високе Мосове тврдоће од 7,5 до 8 и често добро развијених бистрих кристала, аквамарин се углавном прерађује у драго камење.
Морганит
[уреди | уреди извор]Морганит, познат и као „ружичасти берил”, „пурпурни берил”, „ружичасти смарагд” и „цезијски берил”, редак је светло ружичасти до ружичасти драгуљ минерала берила. Такође се могу наћи наранчасто/жуте врсте морганита, а траке у боји су уобичајене. Може се рутински топлотно обрађивати како би се уклониле мрље жуте боје, а повремено се зрачи ради побољшања боје. Ружичаста боја морганита приписује се јонима мангана Mn2+.
Златни берил и хелиодор
[уреди | уреди извор]Златни берил може се кретати у бојама од бледо жуте до сјајно златне. За разлику од смарагда, златни берил генерално има врло мало мана. Израз „златни берил” понекад је синоним за хелиодор (од грчког hēlios - ἥλιος: Sunce + dōron - δῶρον: дар), али златни берил односи се на чисто жуте или златножуте нијансе, док се хелиодор односи на зеленкасто-жуте нијансе. Златно жута боја приписује се јонима Fe3+.[10][11] Златни берил и хелиодор користе се као драгуљи или драго камење. Вероватно највећи резано златни берил је беспрекоран камен од 2054 карата који је изложен у Дворани драгог камења у Вашингтону, Сједињене Државе.[12]
Лежишта
[уреди | уреди извор]Берил се већином налази у гранитним пегматитима, гранитима и грајзенима, али такође га има и у лискунским шкриљцима на Уралу и често је у заједници с калајним и волфрамским рудама. Има га у Аустрији, Немачкој и Ирској. Такође се појављује и на Мадагаскару (поготово морганит). Најпознатији извор смарагда на свету јесу Мусо и Чивор, (Бојака, Колумбија), где се појављују у кречњацима. Смарагда такође има у Трансвалу (ЈАР), Минас Жераису (Бразил) те близу Мурсинке на Уралу. У САД га има у Северној Каролини. Пегматити из Нове Енглеске произвели су неке од највећих кристала берила, укључујући и масивне кристале димензија 5,5 m x 1,2 m, тешке скоро 18 тона. Остале локације укључују још Јужну Дакоту, Колорадо, Јуту, Идахо и Калифорнију. Аквамаринска лежишта: Мадагаскар, Уганда, Зимбабве, Египат, Пакистан (друзе), Авганистан, острво Елба у Италији. Берила такође има на Мославачког гори, те на Мотајици (БиХ)
Употреба
[уреди | уреди извор]Осим за накит и украсе, берили се употребљавају као руда берилијума, метала који се због своје изузетно мале густине све више користи у производњи легура и у новим технологијама. Друиди су бериле употребљавали као медијум за прорицање, а Шкоти су овај минерал звали каменом моћи. Најраније кристалне кугле биле су напављене управо од берила, а после је берил замијењен прозирним кварцом.
Слике
[уреди | уреди извор]
|
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Beryl”. mindat.org. Архивирано из оригинала 2007-10-26. г.
- ^ „Beryl Mineral Data”. webmineral.org. Архивирано из оригинала 2008-05-12. г.
- ^ „Beryl” (PDF). Mineral Data Publishing. 2001. Архивирано (PDF) из оригинала 2011-11-28. г.
- ^ Schumann, Walter (2009). Gemstones of the World. Sterling Publishing Co. ISBN 978-1-402-76829-3. Архивирано из оригинала 2017-11-20. г. Приступљено 2018-05-22.
- ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
- ^ Бабич, Д. (2003). Минералогија. Београд: Рударско-геолошки факултет.
- ^ аутора, Група (2003). Атлас фосила и минерала. Креативни центар: Београд.
- ^ beril, [1] "Hrvatska enciklopedija", mrežno izdanje, Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, pristupljeno 30. 8. 2020.
- ^ Christa Behmenburg, Maximilian Glas, Rupert Hochleitner, Michael Huber, Jan Kanis, Eckehard Julius Petsch, Karl Schmetzer, Stefan Weiß, Karl Egon Wild, Christian Weise: "Aquamarin & Co. die Berylle Aquamarin, Goshenit, Heliodor, Morganit und Roter Beryll", extraLapis, band= 23, Verlag= Christian Weise Verlag, München , 2002, seiten=13, ISBN= 3-921656-61-3, ISSN= 0945-8492
- ^ „Color in the beryl group”. Mineral Spectroscopy Server. minerals.caltech.edu. California Institute of Technology. Архивирано из оригинала 2011-08-22. г. Приступљено 2009-06-06.
- ^ Ibragimova, E.M.; Mukhamedshina, N.M.; Islamov, A.Kh. (2009). „Correlations between admixtures and color centers created upon irradiation of natural beryl crystals”. Inorganic Materials. 45 (2): 162. S2CID 96344887. doi:10.1134/S0020168509020101.
- ^ Thomas, Arthur (2007). Gemstones. New Holland Publishers. стр. 77. ISBN 978-1-845-37602-4 — преко Google Books.
Литература
[уреди | уреди извор]- Schumann, Walter (2009). Gemstones of the World. Sterling Publishing Co. ISBN 978-1-402-76829-3. Архивирано из оригинала 2017-11-20. г. Приступљено 2018-05-22.
- Бабич, Д. (2003). Минералогија. Београд: Рударско-геолошки факултет.
- аутора, Група (2003). Атлас фосила и минерала. Креативни центар: Београд.
- Hurlbut, Cornelius S.; Klein, Cornelis (1985). Manual of Mineralogy (20th изд.). New York: John Wiley and Sons. ISBN 978-0-471-80580-9.
- Sinkankas, John (1994). Emerald & Other Beryls. Geoscience Press. ISBN 978-0-801-97114-3.
- Harrison, Donald K.; Anderson, Walter; Foley, Michael E. (1990). „The Mineral Industry of Maine” (PDF). Minerals yearbook 1990. 2. US Bureau of Mines. стр. 237. ISBN 978-0-160-38183-6. Архивирано (PDF) из оригинала 2014-04-27. г.
- „The Rose of Maine”. Maine Geological Survey. 6. 10. 2005. Архивирано из оригинала 2009-07-10. г.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Речничка дефиниција за beryl на Викиречнику
- „Beryl”. The American Cyclopædia. 1879.