Пређи на садржај

Bliskoistočno bojište Prvog svetskog rata

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Bliskoistočni teatar Prvog svetskog rata)
Bliskoistočno bojište Prvog svetskog rata
Deo Prvog svetskog rata

Galipoljska kampanja, april 1915.
Vreme:30. oktobar 1914 – 30. oktobar 1918
(4 godine)
Mesto:Srednji istok (Kavkaz, Libija, Egipat, Sinajsko poluostrvo, Palestina, Sirija, Jordan, Iran, Galipolje, Arabijsko poluostrvo, Persijski zaliv, Mesopotamija)
Ishod:

Pobeda saveznika

Teritorijalne
promene:
Podela Osmanskog carstva
Sukobljene strane

Sile Antante:
 Ujedinjeno Kraljevstvo

 Ruska Imperija (do 1917)

 Francuska

Jermenija (1918)
Hidžaz
 Kraljevina Italija
Nedžd i Hasa
Asir


Kurdske pobune
Centralne sile:
 Osmansko carstvo
 Nemačko carstvo
 Austrougarska[1][2]
Klijenti:
Džabal Šamar
Senusi (od 1915)
Azerbejdžan (1918)
Грузија Gruzija (1918)
Jamija al-Nahda al-Islamija (1918)
Jačina
Британска империја 2.550.000[3]
Руска Империја 1.000.000[4]
Трећа француска република nekoliko 100.000[4]
Прва јерменска република nekoliko 100.000[4]
Краљевина Италија 70.000[3]

30.000 (1916)[5]
50.000+ (1918)[6]
2.000[а]
Total: 3.620.000+
Османско царство
2.800.000 (ukupno regruta)[7]
800.000 (vrhunac)[7][8]
323.000 (tokom primirja)[9]
Немачко царство
6.500 (1916)
20.000 (1918)[7]
20.000 (1918)[б]
10.000 (1915)[10]
: 9.000 (1918)[11]
Žrtve i gubici
~1.250.000
Raspodela
  • Žrtava po zemlji
    • Британска империја 1.005.000
    • Руска Империја 140.000+
    • Трећа француска република 47.000+
    • Краљевина Италија 11.000+
1.560.000[12]
771.844 mrtvih/nestalih
695.375 ranjenih
145.104 zarobljenih

Bliskoistočno bojište Prvog svetskog rata obuhvata ratna dejstva između 29. oktobra 1914. i 30. oktobra 1918. Borci su sa jedne strane bili Osmansko carstvo (uključujući Kurde i neka arapska plemena), uz određenu pomoć drugih centralnih sila; a s druge strane, Britanci (uz pomoć Jevreja, Grka, Asirca i većine Arapa, zajedno sa Indijcima njihovog carstva), Rusi (uz pomoć Jermenaca) i Francuzi su među savezničkim silama. Bilo je pet glavnih kampanja: Sinajska i Palestinska kampanja, Mesopotamijska kampanja, Kavkaska kampanja, Persijska kampanja i Galipoljska kampanja. Bilo je i nekoliko manjih kampanja: Senuska kampanja, Arapska kampanja i Južnoarabijska kampanja.

Obe strane su koristile lokalne asimetrične sile u regionu. Na savezničkoj strani bili su Arapi koji su učestvovali u Arapskom ustanku i Jermenska milicija koja je učestvovala u Jermenskom otporu tokom Jermenskog genocida; zajedno sa jermenskim dobrovoljačkim jedinicama, Jermenska milicija je formirala Jermenski korpus Prve republike Jermenije 1918. godine. Pored toga, Asirci su se pridružili Saveznicima nakon Asirskog genocida, što je podstaklo Asirski rat za nezavisnost.[13] Turske Osmanlije imale su podršku Kurda (do 1915), Turkomana, Čerkezaca, Čečena i niza iranskih, arapskih i berberskih grupa. Ovo bojište je pokrivalo najveću teritoriju od svih bojišta ovog rata.

Rusko učešće u teatru je okončano kao rezultat Erzindžanskog primirja (5. decembar 1917), nakon čega se revolucionarna Ruska vlada povukla iz rata pod uslovima iz Bres-litovskog sporazuma (3. mart 1918). Jermenci su prisustvovali Trabzonskoj mirovnoj konferenciji (14. mart 1918), koja je 4. juna 1918. rezultirala Batumovim ugovorom. Osmanlije su 30. oktobra 1918. prihvatile Mudroško primirje sa saveznicima i potpisale Sevrski ugovor 10. avgusta 1920. i kasnije Lozanski ugovor 24. jula 1923. godine.

  1. ^ In the Battle of Jarrab, the only major battle that the Emirate of Nejd and Hasa participated in during World War I
  2. ^ Total number in the combined Turkish-Azerbaijani Islamic Army of the Caucasus
  1. ^ „Austro-Hungarian Army in the Ottoman Empire 1914–1918”. Архивирано из оригинала 18. 06. 2008. г. 
  2. ^ Jung, Peter (2003). Austro-Hungarian Forces in World War I. Oxford: Osprey. стр. 47. ISBN 9781841765945. 
  3. ^ а б Fleet, Kate; Faroqhi, Suraiya; Kasaba, Reşat (2006). The Cambridge History of Turkey: Turkey in the Modern World. Cambridge University Press. стр. 94. ISBN 9780521620963. 
  4. ^ а б в Erickson, Edward J. (2007). Ottoman Army Effectiveness in World War I: a comparative study. Taylor & Francis. стр. 154. ISBN 978-0-415-77099-6. 
  5. ^ Murphy 2008, стр. 26
  6. ^ Mehmet Bahadir Dördüncü (2006). Mecca-Medina: the Yıldız albums of Sultan Abdülhamid II. Tughra Books. стр. 29. ISBN 978-1-59784-054-5. . Number refers only to those laying siege to Medina by the time it surrendered and does not account for Arab insurgents elsewhere.
  7. ^ а б в Broadberry, S. N.; Harrison, Mark (2005). The Economics Of World War I. Cambridge University Press. стр. 117. ISBN 9780521852128. 
  8. ^ Gerd Krumeich: Enzyklopädie Erster Weltkrieg, UTB. Hirschfeld, Gerhard; Krumeich, Gerd; Renz, Irina (2008). Enzyklopädie Erster Weltkrieg. Schöningh. ISBN 9783825283964.  (језик: немачки)
  9. ^ A Brief History of the Late Ottoman Empire, M. Sükrü Hanioglu, page 181, 2010
  10. ^ Macmunn & Falls 1996, стр. 411
  11. ^ Kostiner, Joseph (1993). The Making of Saudi Arabia, 1916–1936: From Chieftaincy to Monarchical State. Oxford University Press. стр. 28. ISBN 9780195360707. 
  12. ^ Ordered to Die: A History of the Ottoman Army in the First World War By Huseyin (FRW) Kivrikoglu, Edward J. Erickson, Greenwood Publishing Group. Erickson, Edward J. (2001). Ordered to die: A History of the Ottoman Army in the First World War. Bloomsbury Academic. ISBN 9780313315169. . Listed below are total Ottoman casualties; they include some 50,000 losses in eastern Europe of which 25,000 were in Galicia, 20,000 in Romania, and a few thousand in Macedonia (p. 142).
  13. ^ Naayem, Shall This Nation Die?, pp. 281

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]