Шантал Акерман
Шантал Акерман | |
---|---|
Датум рођења | 6. јун 1950. |
Место рођења | Брисел, Белгија |
Датум смрти | 5. октобар 2015.65 год.) ( |
Место смрти | Париз, Француска |
Шантал Акерман (фр. Chantal Akerman; Брисел, 6. јун 1950 – Париз, 5. октобар 2015) била је белгијска режисерка и сценаристкиња. Својим филмовима је извршила широки утицај на феминистички и авангардни филм.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођена у јеврејској породици пољских емиграната, Акерман је дебитовала 1968. године краткометражним играним филмом „Разнеси се, мој граде”. Под утицајем Мајкла Сноуа и Ендија Ворхола режирала је свој први дугометражни филм „Хотел Монтереј” (1972). Прославила се филмовима „Ја, ти, он, она” (1974) и „Жана Дилман, Трговачки кеј, 1080 Брисел” (1975) у којима је тематизовала проблеме савремене жене употребљавајући статичну камеру и одбацујући класичну филмску нарацију и монтажне елипсе. Имала је изразито близак однос с мајком, те је тај однос тематизовала у неколико запажених филмова; у остварењу из 1976. године „Вести од куће” искористила је писма своје мајке о свакодневним породичним догађајима као звучни запис филма,[1] док је у свом последњем филму „Није кућни филм” (2015) истраживала тему метемпсихозе као одговор на мајчину смрт.[2] Позната је и по филму „Заточеница” (2000), осавремењеној адаптацији петог тома Прустовог романа „У трагању за ишчезлим временом”.
Њене филмове одликује штурост језика, недостатак метафора, композиција у серији испрекиданих јединица и тежња за исказивање новог интензитета слабим вокабуларом. Одбацивши доминатни интерес филма за причом и под утицајем структурализма и постструктурализма, тежила је да изазове телесни осећај код гледаоца о протоку времена. Подстичући гледаоце на стрпљење за спорији темпо, њени филмови наглашавају хуманост свакодневног. На тај начин, Акерман је створила упечатљиве филмове чекања, пролазности и одлагања доношења одлука.[3] Иако се сматра једном од најутицајнијих ауторки феминистичког филма, сама Акерман је правила отклон до етиката које су наметали њени идентитети, те је позната њена изјава: „Када ме људи питају јесам ли феминистичка режисерка, одговарам им да сам жена и да правим филмове”.[4]
Филмографија
[уреди | уреди извор]година | оригинални назив | трајање | напомена | превод |
---|---|---|---|---|
1968 | Saute ma Ville | 13 минута | Разнеси се, мој граде | |
1971 | L'enfant aimé ou Je joue à être une femme mariée | 35 минута | ||
1972 | La Chambre 1 | 11 минута | Акерман је радила и монтажу | Соба 1 |
1972 | La Chambre 2 | 11 минута | Акерман је радила и монтажу | Соба 2 |
1972 | Hotel Monterey | 62 минута | ||
1973 | Le 15/8 | 42 минута | режирала заједно са Семи Шлингербаум Акерман је радила и монтажу и фотографију |
|
1973 | Hanging Out Yonkers | 90 минута | незавршен | |
1974 | Je Tu Il Elle | 90 минута | Ја, ти, он, она | |
1975 | Jeanne Dielman, 23 Quai du Commerce, 1080 Bruxelles | 201 минута | Жана Дилман, Трговачки кеј, 1080 Брисел | |
1976 | News from Home | 85 минута | Вести од куће | |
1978 | Les Rendez-vous d'Anna | 127 минута | Анини састанци | |
1980 | Dis-moi | 127 минута | Кажи ми | |
1982 | Toute une nuit | 89 минута | ||
1983 | Les Années 80 | 82 минута | Осамдесете | |
1983 | Un jour Pina à demandé | 57 минута | Једног дана Пина ме је питала | |
1983 | L'homme à la valise | 60 минута | ||
1984 | J'ai faim, j'ai froid | 12 минута | сегмент за Paris vu par, 20 ans après | Гладан сам, хладно ми је |
1984 | New York, New York bis | 8 минута | изгубљен | |
1984 | Lettre d'un cinéaste | 8 минута | ||
1986 | Golden Eighties | 96 минута | ||
1986 | La paresse | 14 минута | сегмент за Seven Women, Seven Sins | |
1986 | Le marteau | 4 минута | ||
1986 | Letters Home | 104 минута | ||
1986 | Mallet-Stevens | 7 минута | ||
1989 | American Stories, Food, Family and Philosophy | 92 минута | Америчка историја | |
1989 | Les trois dernières sonates de Franz Schubert | 49 минута | ||
1989 | Trois strophes sur le nom de Sacher | 12 минута | ||
1991 | Nuit et jour | 90 минута | Ноћ и дан | |
1992 | Le déménagement | 42 минута | ||
1992 | Contre l'oubli | 110 минута | Акерман је режирала један краћи сегмент | |
1993 | D'Est | 107 минута | ||
1993 | Portrait d'une jeune fille de la fin des années 60 à Bruxelles | 60 минута | ||
1996 | Un divan à New York | 108 минута | ||
1997 | Chantal Akerman par Chantal Akerman | 64 минута | ||
1999 | Sud | 71 минута | ||
2000 | La Captive | 118 минута | Заточеница | |
2002 | De l'autre côté | 103 минута | ||
2004 | Demain on déménage | 110 минута | ||
2006 | Là-bas | 78 минута | Акерман је радила и фотографију | |
2007 | Tombée de nuit sur Shanghaï | 60 минута | Сегмент за O Estado do Mundo | |
2011 | Almayer's Folly | 127 минута | ||
2015 | No Home Movie | 115 минута | Акерман је радила и фотографију | Није кућни филм |
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Lebow, Alisa (2016). „Identity Slips: The Autobiographical Register in the Work of Chantal Akerman” (PDF). Film Quarterly. 1 (70): 54—60.
- ^ Davies, Jon (2016). „Every Home A Heartache: Chantal Akerman”. C: International Contemporary Art (130).
- ^ Matošević, Vesna. „Chantal Akerman: redateljica unutarnjih života žena”. voxfeminae.net. Приступљено 8. 11. 2019.
- ^ Atkinson, Nathalie. „How Chantal Akermans modernist masterpiece changed cinema”. BBC. Приступљено 8. 11. 2019.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Шантал Акерман на сајту IMDb (језик: енглески)