Пређи на садржај

Комедија дел арте

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Commedia dell'arte)
Карел Дижарден: Комедија дел арте (1657) (Лувр)

Комедија дел арте (итал. Commedia dell'аrte),[1][2][3] комедија импровизација настала у Италији у првој половини XVI вијека.[4][5] У комедији је био унапријед одређен само основни садржај и распоред кретања глумаца, а текст су импровизовали глумци у току извођења комада на „отвореној сцени”.[6][7] На сцени су се појављивали увијек исти типови: Арлекин, Коломбина, Пулчинела, Панталоне и др. са сталним карактерним маскама. Ускоро се ова допадљива комедија проширила по Француској и даље Европом. Утицала је на развој комедије XVI и XVII вијека. Супротно овој врсти комедија је „комедија ерудита” (итал. commedia erudita) која има унапријед утврђен текст и интригу.[8][9]

Глумци

Раније се звала италијанска комедија, а позната је и као commedia alla maschera, commedia improvviso, и commedia dell'arte all'improvviso.[10][11] Окарактерисана маскираним „типовима“, комедија је била одговорна за успон глумица као што је Изабела Андреини[12] и импровизоване представе засноване на скечевима или сценаријима.[11][13] Комедија, као што је Вадилац зуба, је сценаризована и импровизована.[11][6]

Историја

[уреди | уреди извор]

Ова комедија датира из прве половине 16. вијека. Звана је још и „Италијанска народна комедија” што она и јесте у правом смислу те ријечи. Њен развојни пут тече готово упоредо с развојем мелодраме. Она и јесте мелодрама у италијанском стилу. Ни мало наиван живот ове комедије објашњава мобилисаност одређене социјалне структуре са јасно израженим карактером али и идејом спасења. Настаје на и у традицији малих и великих вашара на којима своје шатре разапињу пеливани, улични пјевачи, разноразни шарлатани, из којих искачу и својим сумњивим квалитетима забављају широке народне масе. Прије него би понудили своје, такође сумњиве, производе, пеливани сами или у групи изводе „sketches” и мим, док улични пјевачи прате своје приче мимиком која се приближава тумачењу ликова, то јест глуми у правом смислу ријечи. Сви они су, на неки начин, настављачи средњовијековних артиста, жонглера, еквилибриста, ако ни по чему оно по статусу социјалне припадности и апсолутним симпатијама и благонаклоностима народа. Они су кокетни а народ се с њима идентификује.[14]

Тако су ти пеливани, шарлатани и остали слични њима почели да попримају изглед и преузимају улогу типичних ликова из народног предања. Када је то прожимање њихове личности с оном коју су представљали било остварено и када су увидјели да су својим мимичким исказом постигли успјех, престали су да раде сами, окупили су се у мале дружине или су у те своје игре укључили и цијеле породице. Дакле, још прије него се позоришни чин одвојио од продаје чаробних наптиака за дуговијекост, потенцију и сл. комедија дел арте постала је запажена појава, јасно оцртаних обриса. Током времена, глумци „дел арте“ су се добровољно окупили у путујуће дружине. Своју глумачко –мимичку вјештину, као и акробатику су увјежбавали до савршенства. То „арт“ је у њиховом случају имало тежину квалитета вјештине, умијећа, храбрости.[15][14]

Ликови - континуитет народне традиције

[уреди | уреди извор]

Док се Хамлет не може замислити изван оквира особене и аутентичне приче у којој његов лик оживљава, Арлекин је спреман да учествује у било каквој пустоловини и да при томе остане што јесте – Арлекин. Битне карактеристике комедије дел арте су професионализам, маске и импровизација. Маске које представљају исходиште дел арте, зову се зани итал. zanni. Зани су одмах добили улогу слугу, а веома су старог поријекла које показује у којој мјери су глумци „дел арте“ срасли са самим коријеном народне културе. Зани су типови из сјеверно – италијанског фолклора, који се сусрећу у обредима и у карневалским свечаностима и у почетку су представљани као демони земље. Прихватајући тај древни лик, глумци су његова спољна обиљежја сачували готово нетакнута- пакленску црну маску и широку, бијелу одјећу по којој су га гледаоци лако преплознавали, и то бар гледаоци у унутрашњости и на селима – да би га поистовјетили с оним најнижим представником градскога плебса који је слуга-носач, ликом који је симбол заједничке коби угњетених народних маса. А то дубоко значење, које потиче из изворне двосмислености лика, стално се исказује кроз неутољиву глад, кроз сукобе са господарем, кроз сељачку лукавост, кроз потребу за одмаздом која, иако се каткад оствари, ипак никад није коначна. Заније, затим, замјењују или им се придружују друге маске истога поријекла. Најпознатије су: Арлекин фр. Hennequin, демонски лик француског сељачког фолклора Пулчинела. Из њих, најздад у седамнаестом и осамнаестом вијеку проистиче читава плејада ликова: Труфалдино, Фрителино, Мецетино и тако даље. Ту је и Панталоне“Величанствени“ итал. Il Magnifico, венецијански трговац и патер фамилијас лат. pater familias, чије демонско поријекло, ако и није извјесно као у случају занија, бар је вјероватно с обзиром на црну маску и црвени костим. Да је стигао из пакла говри и то што је представљен увијек као стари сладострасник, не баш сенилан и импотентан, већ често и жесток и упоран. Тек у осамнаестом вијеку, када је Голдони почео да истиче врлине грађанске класе, Панталоне ће се претворити у личност разбориту и сталожену и биће више отац него господар.[14]

Социјална позадина и авангардна улога у позоришту и друштву

[уреди | уреди извор]

Велељепна мелодрама у италијанском стилу,„народна комедија”, постала је кључно мјесто дворских свечаности европске аристократије, али је у јавним позориштима била веома популаран облик позоришне забаве и осталих друштвених слојева. Нудила је приступачну, лаку забаву а ипак је била ослобођена изопачености својствене вишем друштуву. Формирала је другачији укус позоришта али и дала свој допринос општој еманципацији другачијег погледа на социјалну правду. Комедија дел арте умјела је да се уздигне до највишег степена друштвене хијерархије а интелектуалци аристократског поријекла могли су да је презиру али не и да је заобиђу. Комедија дел арте се често наводи као „чисто позориште“, непатворено, изворно - позориште „у живо“ лат. in vivo. Тако се први пута у историји човјечанства једно ново позориште, позориште ниже класе, поставило као алтернатива позоришту учених људи. Оригиналност и авангардност обезбиједили су јој стално мјесто у позоришном Пантеону али и култури уопшште. Сасвим извјесно и законито учествује у изгледу цивилизацијског профила данашњег "културног човјека“.[14]

Утицај на визуелну уметност

[уреди | уреди извор]
Антоан Вато, Италијански Комичари, 1720

Анализа прикази из комедије дел арте представља читаво поље истраживања. Током раног периода, репрезентативна дела сликара из Фонтебла су била позната по својим еротским приказима. Фландријски утицај се означава термином commedia и карактерише га сприказивање опасности пожуде, пића и хедонистичког живота. Кастело тврди да су фландријски pittore vago (лутајући сликари) који су се асимиловали у италијанским радионицама и преузели италијанска презимена: неки од најутицајних сликара, на пример Лодвик Топут је променио име у Лудвико Позосерато и постао познати сликар у Венето регији. Управо су ови лутајући сликари започели кодију дел арте као жанр сликарства који ће опстати вековима.

Пикасова слика Три музичара насликана 1921. године је шарена репрезентација ликова инспирисаних комедијом дел артее.[16] Пикасо је дизајнирао костиме за балет Игора Стравинског Пулчинела (1920), балет у ком се приказују ликови и ситуацији типични за комедију.

Утицај на извођачку уметност

[уреди | уреди извор]
Питер ван Бредел, Комедија дел арте сцена у италијанском пејзажу

Експресивно позориште је утицало на Молијерову комедију и ballet d'action, тиме додајући свеже могућности изражавања и кореографска средства. Пример комедије дел арте лика у књижевности је Чудесни фрулаш.

Ликови инспирисани комедијом дел арте се појављују у радовима бројних драмских писаца. Познати примери укључују Буру Вилијама Шекспира, Les Fourberies de Scapin Молијера, Слуга два господара Карла Голдонија, Фигаро представе Пјера Бомаршеа, као и Заљубљен у три наранџе и Турандот Карла Гезјуа. Утицај се може приметити и у сценској адаптацији Кафкиног романа Преображај Стивена Беркофа.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Commedia dell'arte”. Merriam-Webster Dictionary. 
  2. ^ „commedia dell'arte”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 25. 11. 2021. г. 
  3. ^ Комедија дел арте на сајту Енциклопедија Британика
  4. ^ Lea, K. M. (1962). Italian Popular Comedy: A Study In The Commedia Dell'Arte, 1560–1620 With Special Reference to the English State. New York: Russell & Russell INC. стр. 3. 
  5. ^ Wilson, Matthew R. „A History of Commedia dell'arte”. Faction of Fools. Faction of Fools. Архивирано из оригинала 13. 03. 2017. г. Приступљено 9. 12. 2016. 
  6. ^ а б Grantham, Barry (2000). Playing Commedia A Training Guide to Commedia Techniques. United Kingdom: Heinemann Drama. стр. 3, 6—7. ISBN 978-0-325-00346-7. 
  7. ^ Gordon, Mel (1983). Lazzi: The Comic Routine of the Commedia dell'ArteНеопходна слободна регистрација. New York: Performing Arts Journal Publications. стр. 4. ISBN 978-0-933826-69-4. 
  8. ^ Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, 1959. г.
  9. ^ Broadbent, R.J. (1901). A History Of Pantomime. New York: Benjamin Blom, Inc. стр. 62. 
  10. ^ Rudlin, John (1994). Commedia Dell'Arte An Actor's Handbook. London and New York: Routledge. стр. 48. ISBN 978-0-415-04769-2. 
  11. ^ а б в Chaffee, Judith; Crick, Olly (2015). The Routledge Companion to Commedia Dell'Arte. London and New York: Rutledge Taylor and Francis Group. стр. 1. ISBN 978-0-415-74506-2. 
  12. ^ Ducharte, Pierre Louis (1966). The Italian Comedy: The Improvisation Scenarios Lives Attributes Portraits and Masks of the Illustrious Characters of the Commedia dell'Arte. New York: Dover Publication. стр. 17. ISBN 978-0486216799. 
  13. ^ „Faction Of Fools”. Архивирано из оригинала 13. 03. 2017. г. Приступљено 18. 07. 2023. 
  14. ^ а б в г Molinari C, Teatro-Lo spettacolo drammatico nei momenti della sua storia dalle origini ad oggi, Arnoldo Mondadori, Milano, 1972.g.
  15. ^ Група аутора, Општа енциклопедија Ларус, Вук Караџић, Београд, 1967. г.
  16. ^ Katrizky, стр. 26

Литература

[уреди | уреди извор]
[уреди | уреди извор]
Комедија дел арте на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Комедија_дел_арте&oldid=27962533”