Глеђ
Глеђ или цаклина (лат. substantia adamantina s. enamelum) је чврсто минерално ткиво, које прекрива дентин у пределу анатомске круне зуба. Садржи 4-6% органских и 94-96% неорганских материја, и најбоље је развијена на гризној површини.[1] То је најтврђи део зуба и најтврђе ткиво у организму уопште, управо због високог садржаја минералних материја.
Формирање и матурација
[уреди | уреди извор]Глеђ стварају посебне епителне ћелије назване амелобласти. Продукција глеђног матрикса почиње након иницијалне минерализације дентинског матрикса, а врше је проксимални делови амелобласта. Када се створи довољна количина глеђи амелобласти инволирају и стварају танак органски покривач, тзв. глеђну кошуљицу (лат. cuticula dentis), која има улогу да заштити глеђ од околног везивног ткива и да омогући несметано ницање зуба. Стварање глеђи је ритмички неуједначен процес, услед чега долази до стварања слојева у њеној структури. Сазревање овог дела зуба се одиграва пре ерупције, али и две године након његовог ницања, тако да пљувачка са својим јонима игра значајну улогу у одређивању коначног квалитета глеђи. Након завршене матурације глеђ постаје потпуно ацелуларна, неваскуларизована и неинервисана творевина, која ипак путем размене јона умерено комуницира са околном средином.[2]
Састав
[уреди | уреди извор]
Глеђ се састоји из два дела: формираног и неформираног.[3]
Формирани део чине густо збијене шестоугаоне глеђне призме, промера 3-6μm, тј. велики кристали калцијумхидроксиапатита за који су везани јони карбоната, Mg, Na, K итд. Призме се протежу радијално од границе са дентином до слободне површине глеђи и идући ка површини њихов промер се повећава.
Неформирани део чини лепљива интерпризматична супстанца (матрикс), која повезује глеђне призме.[4] Њена дебљина износи око 1μm. Органски матрикс чини само 1% укупне масе глеђи, а гради га фина мрежа веома чврстих и готово потпуно нерастворљивих протеинских влакана (сличних кератину косе).[5]
Захваљујући свом саставу, глеђ је веома отпорна на дејство ензима, киселина и осталих корозивних материја и представља прву и главну линију одбране зуба од каријеса.
Боја глеђи
[уреди | уреди извор]Глеђ је транслуцентна (делимично провидна), тако да боја зуба (која варира од жућкасте до светлосиве и беличастоплаве) зависи од боје дентина и провидности глеђи. Што је глеђ мање провидна то су зуби бељи, а на транслуценцију утичу дебљина, густина, степен калцификације и хомогеност глеђи.[4]
Млечни зуби су обично бељи од сталних, управо због веће дебљине глеђи. Боја зуба је важна и са клиничког аспекта, јер промена колоритета може да укаже на разне патолошке процесе у зубу.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Олга Јанковић, Верица Вуњак: Морфологија зуба, VII издање ("Завод за уџбенике и наставна средства“ Београд, ). 2001. ISBN 978-86-17-08912-0.
- ^ З. Анђелковић, Љ. Сомер, М. Перовић, В. Аврамовић, Љ. Миленкова, Н. Костовска, А. Петровић: „Хистолошка грађа органа“ ("Бонафидес“ Ниш 2001). ISBN 978-86-7434-003-5.
- ^ Проф. др Вјекослав Дуанчић: „Основе хистологије човјека“ VIII издање ("Медицинска књига“ Београд-Загреб 1983.)
- ^ а б Жељко Мартиновић: Основи денталне морфологије, II издање ("Службени гласник“ Београд, ). 2000. ISBN 978-86-7549-175-0.
- ^ Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Medicinska fiziologija. Beograd: Savremena administracija. ISBN 978-86-387-0778-2.
