Хеленски језици
Хеленски језици представљају грану индоевропских језика чији је главни члан грчки језик. У већини класификација, хеленски језици се састоје само од грчког,[1][2] док неки лингивсти користе термин хеленски за групу која се састоји од правог грчког и других варијатета за које се мисли да су у вези, али довољно различити да буду одвојени језици, или међу античким сусједним језицима[3] или међу савременим говорним дијалектима.[4]
Грчки и антички македонски
[уреди | уреди извор]У хеленску језички породицу је предложено груписање правог грчког и античког македонског језика, што је једва потврђено и није познат који је степен сродности са грчким језиком. Приједлог „хеленске” групе са двије гране, у овом контексту, представља идеју да македонски није био само дијалект у грчком језику, него „сродан језик” изван групе варијатета правог грчког.[3][5] Други приступ представља македонски као дијалект грчког језика или као некатегорисани палеобалкански језик.[6]
Савремени хеленски језици
[уреди | уреди извор]Поред горе наведеног, неки лингвисти користе термин „хеленски” за савремени грчки језик у ужем смислу, који се заједно са још неким другим, различитим савременим варијатетима сматра посебним језицима на основу недостатка узајамне разумљивости.[7] Статус посебног језика се најчешће користи за цаконски,[7] који се сматра насљедником дорског а не атичког дијалекта, затим понтски и кападокијски грчки.[8] Јужноиталијански дијалект такође није лако разумљив говорницима стандардног грчког језика.[9] За кипарски дијалект се понекад тврди да има статус посебног језика, иако се то не може лако доказати. Супротно, јудео-грчки и стандардни грчки су међусобно разумљиви али се понекад сматра посебним језиком због етничких и културних разлика.[10] Грчки лингвисти традиционално сматрају све њих дијалектима једног језика.[1][11][12]
Језичко стабло
[уреди | уреди извор]| хеленски |
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Класификација
[уреди | уреди извор]Антички језици који су можда били повезани са хеленским језицима, као антички македонски[13][14] и фригијски,[15][16][17] нису оставили довољно трагова да би омогућили детаљно упоређивање. Међу живим индоевропским језицима, често се тврди да грчки има најближе генетске везе са јерменским[18] и индоиранским језицима.[19]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Browning 1983.
- ^ Joseph & Philippaki-Warburton 1987, стр. 1.
- ^ а б B. Joseph (2001): "Ancient Greek". In: J. Garry et al. (eds.) Facts about the World's Major Languages: An Encyclopedia of the World's Major Languages, Past and Present. (Online Paper)
- ^ David Dalby. The Linguasphere Register of the World's Languages and Speech Communities (1999/2000, Linguasphere Press). стр. 449–450.
- ^ „Ancient Macedonian - MultiTree”. multitree.org (на језику: енглески).
- ^ For a survey of different views, see Brixhe C., Panayotou A. (1994), "Le Macédonien", in Bader, F. (ed.), Langues indo-européennes, Paris:CNRS éditions (1994). pp. 205-220.
- ^ а б Mosely, Christopher (2007): Encyclopedia of the World's Endangered Languages. London: Routledge. стр. 232.
- ^ „Greek”. Ethnologue.
- ^ N. Nicholas (1999), The Story of Pu: The Grammaticalisation in Space and Time of a Modern Greek Complementiser. PhD Disseration, University of Melbourne. стр. 482f. (PDF Архивирано на сајту Wayback Machine (6. децембар 2004))
- ^ Joseph, Brian; Tserdanelis, Georgios (2003). „Modern Greek”. Ур.: Roelcke, Thorsten. Variationstypologie: Ein sprachtypologisches Handbuch der europäischen Sprachen. Berlin: de Gruyter. стр. 836.
- ^ G. Horrocks (1997), Greek: A History of the Language and its Speakers. London: Longman.
- ^ P. Trudgill (2002), Ausbau Sociolinguistics and Identity in Greece, in: P. Trudgill, Sociolinguistic Variation and Change, Edinburgh: Edinburgh University Press.
- ^ Woodard, Roger D. (2004). „Introduction”. Ур.: Roger D. Woodard. The Cambridge Encyclopedia of the World's Ancient Languages. Cambridge University Press. стр. 1—18,12—14.
- ^ Benjamin W. Fortson. Indo-European Language and Culture. Blackwell (2004). pp. 405.
- ^ Johannes Friedrich. Extinct Languages. Philosophical Library (1957). pp. 146-147.
- ^ Claude Brixhe. "Phrygian," The Cambridge Encyclopedia of the World's Ancient Languages, ed. Roger D. Woodard. . Cambridge University Press. 2004. pp. 777-788.). стр. 780.
- ^ Benjamin W. Fortson. Indo-European Language and Culture. Blackwell. 2004. стр. 403.
- ^ James Clackson (2007). Indo-European Linguistics: An Introduction. Cambridge University Press. стр. 11—12.
- ^ Benjamin W. Fortson. Indo-European Language and Culture. Blackwell. 2004. стр. 181.
Литература
[уреди | уреди извор]- Woodard, Roger D. (2004). „Introduction”. Ур.: Roger D. Woodard. The Cambridge Encyclopedia of the World's Ancient Languages. Cambridge University Press. стр. 1—18,12—14.
- Joseph, Brian; Tserdanelis, Georgios (2003). „Modern Greek”. Ур.: Roelcke, Thorsten. Variationstypologie: Ein sprachtypologisches Handbuch der europäischen Sprachen. Berlin: de Gruyter. стр. 836.
- Browning, Robert (1983). Medieval and modern Greek (2. изд.). Cambridge [etc.]: Cambridge University Press. ISBN 9780521299787.
- Joseph, Brian D.; Philippaki-Warburton, Irene (1987). Modern Greek. London: Croom Helm. ISBN 9780709914525.
