Пређи на садржај

Лична карта

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Identity document)
Образац личне карте СФР Југославије издаван до 2006. године у СР Југославији и Србији и Црној Гори.

Лична карта је јавна исправа којом држављани доказују идентитет унутар матичне државе. Лична карта служи и као доказ о другим чињеницама које су у њој садржане.[1] Ако је то одређено међународним уговором, лична карта може да служи и као путна исправа. У већини европских држава, лична карта је обавезна за поседовати и носити са собом након што особа напуни одређен број година (најчешће кад особа постане пунолетна, у неким и раније, нпр. у Белгији са 12 година), а неке државе дозвољавају да се носи пасош или возачка дозвола. Неке државе издају личне карте, али не захтевају да се поседује (Аустрија, Италија,...), док неке уопште немају образац личне карте (Уједињено Краљевство, Канада).

Уколико особа одбије да покаже личну карту полицији или не поседује личну карту добија новчану или затворску казну. Неке државе издају личне карте страним држављанима и лицима без држављанства са одобреним сталим боравком. У недостатку званичног идентификационог документа, возачка дозвола може бити прихваћена у многим земљама за верификацију идентитета. Неке земље не прихватају возачке дозволе за идентификацију, често зато што у тим земљама one не истичу као документи и могу бити старе или лако фалсификоване. Већина земаља прихвата пасоше као вид идентификације. Неке земље захтевају да сви људи имају на располагању лични документ у сваком тренутку. Многе земље захтевају да сви странци имају на располагању пасош или повремено националну личну карту из своје земље у било ком тренутку ако немају боравишну дозволу у земљи.

Лични документ се користи за повезивање особе са информацијама о особи, често у бази података. Веза између личног документа и базе података заснива се на личним подацима присутним у документу, као што су пуно име и презиме носиоца, године старости, датум рођења, адреса, матични број, број картице, пол, држављанство и друго. Јединствени национални идентификациони број је најсигурнији начин, али у неке земљe немају такве бројеве или их не приказују на личним документима.

Историја

[уреди | уреди извор]

Верзију пасоша који се сматра најранијим личним документом уписаним у закон донео је енглески краљ Хенри V Ланкастер са Законом о безбедном опхођењу из 1414. године.[2] Током следећих 500 година и до пре Првог светског рата већина људи није имала или нити су им требали лични документи.

Фотографска идентификација појавила се 1876. године,[3] али није постала широко коришћена све до почетка 20. века када су фотографије постале део пасоша и других личних докумената као што су возачке дозволе, од којих су се сви називали фотографским идентификационим документима. Аустралија и Велика Британија су, на пример, увеле захтев за фотографским пасошем 1915. године након такозваног Лодијевог шпијунског скандала.[4]

Облик и величина личних карти стандардизовани су 1985. године путем ISO/IEC 7810 стандарда. Неки од модерних личних докумената су паметне картице, које садрже интегрисана кола која је тешко фалсификовати. Те карте су стандардизоване 1988. године стандардом ISO/IEC 7816. Нове технологије омогућавају да личне карте садрже биометријске информације, попут фотографије; мера лица, руку или мрежњаче; или отиске прстију. Многе земље сада издају електронске личне карте.

Усвајање

[уреди | уреди извор]

Званичници задужени за спровођење закона тврде да личне карте олакшавају надзор и потрагу за криминалцима и стога подржавају универзално усвајање личних карата. У земљама које немају националну личну карту, постоји забринутост због пројектованих великих трошкова и потенцијалне злоупотребе високотехнолошких паметних картица.

У многим земљама, а посебно у земљама енглеског говорног подручја, као што су Аустралија, Канада, Ирска, Нови Зеланд, Велика Британија и Сједињене Државе, не постоје обавезне личне карте које издаје влада за све грађане. У Ирској, Одељење за послове запошљавања и социјалне заштите (DEASP) не сматра ирску карту јавних служби видом националне личне карте,[5] мада многи сматрају да она то у заправо постаје, без јавне расправе или чак законодавне основе.[6]

У овим земљама се води дебата о томе да ли такве картице и њихове централизоване базе података представљају повреду приватности и грађанских слобода. Највише критика је усмерено на могућност злоупотребе централизованих база података у којима се чувају осетљиви подаци. Истраживање студената Отвореног универзитета Уједињеног Краљевства из 2006. закључило је да је планирана обавезна лична карта према Закону о личним картама из 2006. заједно са базом података централне владе изазвала најнегативнији одговор међу неколико опција. Ниједна од горе наведених земаља не захтева личне документе, али оне имају де факто еквиваленте, јер ове земље и даље захтевају доказ идентитета у многим ситуацијама. На пример, сви возачи возила морају да имају возачку дозволу, а млади ће можда морати да користе посебно издате „картице са доказом старости“ приликом куповине алкохола.

Аргументи за

[уреди | уреди извор]

Аргументи за личне документе као такве:

  • Да би се избегла погрешна идентификација људи и поспешила борба против преваре, потребно је да постоји сигуран начин да се докаже идентитет особе.
  • Свако људско биће већ носи своју личну идентификацију у облику ДНК, коју је изузетно тешко фалсификовати или одбацити (у смислу модификације). Чак и за недржавне комерцијалне и приватне интеракције, ово би ускоро могло постати преферирани идентификатор, чинећи државну личну карту мањим злом од потенцијално великих ризика по приватност повезаних са свакодневним коришћењем генетског профила особе у сврхе идентификације.[1][7][8][9][10]

Аргументи за документе о националном идентитету:

  • Ако се користе само приватне алтернативе, као што су личне карте које издају банке, инхерентни недостатак доследности у вези са политиком издавања може довести до проблема. На пример, у Шведској приватне компаније као што су банке (наводећи безбедносне разлоге) одбиле су да издају ИД карте појединцима без шведске картице или шведског пасоша. То је приморало владу да почне да издаје националне картице. Такође је теже контролисати употребу информација од стране приватних компанија, као што је када издаваоци кредитних картица или компаније друштвених медија мапирају понашање приликом куповине како би помогли у одабиру огласа.

Аргументи против

[уреди | уреди извор]

Аргументи против личних докумената као таквих:

  • Развој и административни трошкови система личних карата могу бити високи. За напуштену британску личну карту су предложене бројке од 30 до 90 фунти или чак више. У земљама као што је Чиле, личну карту плаћа свака особа до 6 фунти; у другим земљама, као што су Француска или Венецуела, лична карта је бесплатна.[11][12] Ово, међутим, не открива стварне трошкове издавања личних карата, јер неки додатни део могу да сносе порески обвезници.

Аргументи против националних личних докумената:

  • Уместо да се ослања на личне карте које је издала влада, америчка савезна политика је охрабрила различите системе идентификације који већ постоје, као што су возачке дозволе или дозволе за оружје или приватне картице.

Аргументи против прекомерне употребе или злоупотребе личних докумената:

  • Картице које се ослањају на централизовану базу података могу се користити за праћење нечијих физичких кретања и приватног живота, чиме се нарушава лична слобода и приватност. Предложена британска лична карта предлаже серију повезаних база података којима управљају фирме из приватног сектора. Управљање различитим повезаним системима у низу институција и знатним бројем особља може да произведе безбедносне проблеме.[13]
  • Ако је раса приказана на обавезним личним документима, ове информације могу довести до расног профилисања.

Националне политике

[уреди | уреди извор]
  Обавезне личне карте
  Необавезне личне карте

Према подацима из 1886. године агенције Међународна приватност, поседовање личних карата било је обавезно у око 100 земаља, иако оно што представља „обавезно“ варира. У неким земљама је обавезно имати личну карту када особа наврши прописану старост. Казна за непоседовање је обично новчана, али у неким случајевима може довести до притвора док се не утврди идентитет. За особе осумњичене за кривична дела као што су крађа у продавници или непоседовање аутобуске карте може довести до таквог притвора, такође у земљама које формално не захтевају личне карте. У пракси, насумичне провере су ретке, осим у неизвесним временима.

Један број земаља нема националне личне карте. То укључује Андору,[14] Аустралију, Бахаме,[15] Канаду, Данску, Индију, Јапан, Кирибате, Маршалска острва, Науру, Нови Зеланд, Палау, Самоу, Туркменистан,[16] Тувалу и Уједињено Краљевство. Други идентификациони документи као што су пасоши или возачке дозволе се онда користе као лични документи када је то потребно. Међутим, владе Кирибатија и Самое планирају да у блиској будућности уведу нове националне личне карте.[17][18][19] Неке од њих, нпр. Данска, имају једноставније службене личне карте, које не одговарају сигурности и степену прихватања националне личне карте, коју користе људи без возачке дозволе.

Бројне земље имају добровољне шеме личних карата. То укључује Аустрију, Белизе, Финску, Француску, Мађарску (међутим, сви грађани Мађарске морају имати најмање један од следећих докумената: важећи пасош, возачку дозволу са фотографијом или националну личну карту), Исланд, Ирску, Норвешка, Свету Луцију, Шведску, Швајцарску и Сједињене Државе. Схема Уједињеног Краљевства је укинута у јануару 2011. и база података је уништена.

У Сједињеним Државама, савезна влада издаје опционе личне карте познате као „пасошке картице” (које укључују важне информације као што је националност). С друге стране, државе издају опционе личне карте за особе које немају возачку дозволу као алтернативно средство идентификације. Ове картице издаје иста организација одговорна за возачке дозволе, која се обично назива Одељење за моторна возила. Пасошке картице имају ограничен статус или могућност путовања, обично за потребе домаћег путовања. Напомена, ово није обавезна лична карта за грађане.

За Сахарави народ у Западној Сахари, шпанске личне карте пре 1975. су главни доказ да су били грађани, за разлику од недавних мароканских досељеника. Стога би им било дозвољено да гласају на евентуалном референдуму о самоопредељењу.

Компаније и владина одељења могу да издају личне карте из безбедносних разлога, као доказ идентитета или доказ квалификације. На пример, сви таксисти у Великој Британији носе ИД карте. Менаџери, надзорници и оператери у грађевинарству у Великој Британији имају фотографску ИД[20] картицу, CSCS картицу (Шема сертификације грађевинских вештина), која означава обуку и вештине укључујући обуку о безбедности. Они који раде на железничким земљиштима у Уједињеном Краљевству у близини радних линија морају да носе личну карту са фотографијом која указује на обуку о безбедности на прузи (PTS и друге картице) чије поседовање зависи од периодичних и рандомних провера алкохола и дрога. У Квинсленду и Западној Аустралији, свако ко ради са децом мора да прође проверу и да добије плаву карту или картицу за рад са децом.

Лична карта у Србије

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Лична карта Србије

Лична карта Хрватске

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Лична карта Хрватске

Лична карта Босне и Херцеговине

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Лична карта Босне и Херцеговине

Лична карта Немачке

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Лична карта Немачке
Лична карта
Предња страна личне карте
Полеђина личне карте
Тип документаЛична карта
Датум истицања10 година (6 уколико лице има мање од 24 године)

Немачка лична карта је обавезни документ који издаје регионални регистрациона канцеларија. Према немачком законодавству, лице је дужно да поседује важећу личну карту или пасош након навршене 16.-те године.

Лична карта поседује RFID технологију. Подаци су исписани на немачком, енглеском и француском језику.

На предњој страни личне карте штампају следећи подаци:

  1. Серијски број документа
  2. Приступни код за RFID чип
  3. Презиме, као и титула др. (уколико лице поседује докторат)
  4. Име
  5. Датум рођења
  6. Држављанство
  7. Место рођења

На полеђини личне карте штампају следећи подаци:

  1. Боја очију (само на немачком језику)
  2. Висина у центиметрима
  3. Датум издавања
  4. Адреса пребивалишта
  5. Издавалац
  6. Религиозно име или псеудоним (само ако има)
  7. Машински читљива зона

Унутрашњи пасош Русије

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Унутрашњи пасош Русије
Лична карта
Корица унутрашњег пасоша
Страница унутрашњег пасоша са сликом, подацима и потписом лица
ИздајеМинистарство унутрашњих послова Руске Федерације
Датум првог
издавања		2007
Тип документаЛична карта
Датум истицањаИздаје се лицима када наврше 14, 20 и 45 годину живота

Унутрашњи пасош Руске Федерације је лични документ који се издаје руским држављанима ради идентификације у Руској Федерацији. Особама се издаје након навршене 14 године, а обнавља се у 20 и 45 години живота, или у случају губитка.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Quarmby, Ben (31. 1. 2003). „The case for national identification cards”. 2003 Duke L. & Tech. Rev. 0002. Duke University: E1. PMID 15709289. Архивирано из оригинала 2012-02-12. г. Приступљено 11. 1. 2008. „If there is no reasonable expectation of privacy with regards to one's DNA information, the obtention of that information will not constitute a search. The DNA card scheme at issue here would not therefore come under 4th Amendment scrutiny” 
  2. ^ "A brief history of the passport", The Guardian, 17 November 2006
  3. ^ Hall, Roger, Gordon Dodds, Stanley Triggs (1993). The World of William Notman. David R. Godine. стр. 46, 47. ISBN 9780879239398. Приступљено 31. 12. 2015. 
  4. ^ Doulman, Jane, and David Lee (2008). Every Assistance & Protection: A History of the Australian Passport. Federation Press. стр. 56. ISBN 9781862876873. Приступљено 31. 12. 2015. 
  5. ^ „'If everything's fine, why's it being investigated?' – Social Protection peppered with tough questions over PSC”. 
  6. ^ Wary of the Public Services Card? You have good reason to be
  7. ^ „DNA ID Profiling and Banking”. Identigene website. 3. 1. 2008. Архивирано из оригинала 27. 10. 2007. г. Приступљено 11. 1. 2008. „The powerful DNA profiling technology is encouraged to be used by parent(s) when adopting newborn children. Insurance companies use DNA profiling as a precautionary tool to protect against life insurance fraud. Lawyers are bundling these services with packages, such as the Last Will and Testament, to assist in protecting the assets of large estates.” 
  8. ^ „Surveillance & Identification: Identity”. Caslon Analytics research, analysis and strategies consultancy. 13. 12. 2006. Архивирано из оригинала 26. 1. 2008. г. Приступљено 11. 1. 2008. „As a German policeman once said, you are who your papers say you are. Take away those papers and you have no identity. Identification schemes – whether based on an individual's innate characteristics (e.g. DNA) or external attributes such as password or code number – facilitate participation by individuals with the requisite credentials in the "economic, social and political dimensions of society"” 
  9. ^ „BEEsafe Personal ID program”. Laboratory Collection Services. Архивирано из оригинала 14. 12. 2007. г. Приступљено 11. 1. 2008. „The area of the DNA molecule used for identification testing is known as a non-coding region. This region gives absolutely no genetic information about your race, medical history, or pre-disposition to a disease. DNA is the ultimate tool for personal identification. Every individual has a unique set of DNA markers, which are inherited from their parent(s). Therefore, your loved one can be easily identified by their specific DNA profile. DNA Profiling is highly recommended by Law Enforcement Agencies nationwide as an identification method for all of your family. Acquiring a DNA Profile for your loved one is easy, painless, affordable, and need only be performed once, since his or her profile will not change over time.” 
  10. ^ Garfinkel, Simson (јануар 2001) [2000]. „3 Absolute Identification”. Database Nation: The Death of Privacy in the 21st CenturyНеопходна слободна регистрација (Paperback). O'Reilly & Associates. ISBN 978-0-596-00105-6. „When the technology was first introduced, scientists, lawyers, and civil libertarians argued over whether the underlying science was sound, and if the technology actually worked. Today, DNA identification is widely accepted as absolutely accurate—and we are struggling with the social implications of this newfound precision.” 
  11. ^ Doward, Jamie (29. 5. 2005). „ID cards to cost £300 per person”. The Guardian. London. Приступљено 5. 5. 2010. 
  12. ^ „Combien coûte une Carte Nationale d'Identité ?”. Vos Démarches. French Government. Приступљено 14. 8. 2019. 
  13. ^ Zaba, Christina (30. 5. 2005). „When the eyes don't have it”. New Statesman. Архивирано из оригинала 16. 5. 2008. г. 
  14. ^ Cal un DNI andorrà (June 7, 2017)
  15. ^ „NATIONAL ID CARD BEING CONSIDERED BY GOVERNMENT | the Tribune”. 
  16. ^ „National IDs Around the World – Interactive map | World Privacy Forum”. 
  17. ^ „Politiet: Nye pass og nasjonale ID-kort kommer 1. April 2018”. 5. 1. 2017. 
  18. ^ „National ID in the pipeline”. 
  19. ^ „Uzbekistan to introduce ID-cards in 2021”. 
  20. ^ Types of CSCS Cards And Their Different Features

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Kruger, Stephen. "Documentary Identification in the Nascent American Police State" (2012). [1].
  • Kruger, Stephen. "Police Demands for Hong Kong Identity Cards" (2012). [2].

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Лична карта на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лична_карта&oldid=28679662”