Kosovski komitet
Komitet narodne odbrane Kosova, poznatiji kao Kosovski komitet, osnovan 7. novembra 1918.[1] je albanska iredentistička organizacija[2] čiji je cilj bio izdvajanje teritorija Kosova, zapadne Makedonije i delova Sandžaka iz novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i njihovo pripajanje Albaniji.[3]
Pomagači Kosovskog komiteta
[уреди | уреди извор]
Italijanska fašistička vlada je bila glavni oslonac kosovskog komiteta.[4] Italijanska fašistička vlada je u cilju realizacije svojih programa više puta izvodila direktne akcije usmerene protiv suvereniteta Kraljevine SHS, među kojima su najvažnije akcije bile pokušaj okupacije Crne Gore i direktna podrška zelenašima tokom Božićne pobune.
Italijanska fašistička vlada je pomagala Kosovski komitet i oružjem i novcem. Italijanski grof Ćano je napisao ".. naša politika mora da se živo pozabavi Kosovom. To će održati živim jedan irendetistički problem na Balkanu, privući pažnju Albanaca i predstavljati nož uperen u kičmu Jugoslavije".
Kosovski komitet je okupljao prvake kosovskih Albanaca koji su se nakon 1918. nalazili u egzilu u Albaniji (Hasan Priština, Bajram Curi i dr). Oni su kontaktirali s mnogim političarima u Evropi,a Bajram Curi je imao prepisku čak i sa Lenjinom[5].
Komitet je primao značajnu pomoć u novcu i oružju od Italijana, a uspostavio je i saradnju sa crnogorskom emigracijom okupljenom oko kralja Nikole i Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom.[3] U januaru 1920. godine su dva člana Komiteta postali ministri u Albaniji, a sredinom leta iste godine jedan od njihovih vođa, Bajram Curi, postaje ministar Vojske Albanije, što dovodi do velike zategnutosti jugoslovensko-albanskih odnosa.[3]
Uticaj Kosovskog komiteta na kačake
[уреди | уреди извор]
Ideje Kosovskog komiteta imale su velikog uticaja na kačake. U 1921. godini su učestali kačački napadi na saradnike jugoslovenske vlasti kao što su: kmetovi, panduri, predsednici opština i drugi.[6] Kačaci su za kratko vreme izvršili veliki broj ubistava, pokušaja ubistava razbojništava i krađa a njima su se tokom vremena pridruživale ubice, pljačkaši, krijumčari begunci od krvne osvete i drugi otpadnici od zakona i društva.[7]
Krajem septembra 1924. godine jugoslovenska vojska je u velikoj akciji razbila većinu kačačkih odreda i likvidirala njihove vođe.[6] Hasan Priština je 1924. u Društvu naroda u Ženevi optužio vlast u Beogradu da sprovodi teror nad Albancima.[5]
Izvori
[уреди | уреди извор]- ^ Bogumil Hrabak. „Kosovski komitet 1918 - 1924. godine”. Приступљено 4. septembar 2010. „Na temelju arhivske, te objavljene građe i literature prati se razvoj emigrantskog kosovskog komiteta osnovanog 7. novembra 1918. u Skadru, a isteranog iz Albanije 24. decembra 1924. godine.”
- ^ Goran Antonić. „Kosovski komitet i Kraljevina SHS u svetlu jugoslovenskih izvora 1918–1920”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2011. г. Приступљено 4. septembar 2010. „„The work deals with forming Albanian irredentist organization Kosovo Commettee,“ ili u prevodu „Ovo delo se bavi formiranjem albanske iredentističke organizacije Kosovski Komitet“”
- ^ а б в „Goran Antonić, Kosovski komitet i Kraljevina SHS u svetlu jugoslovenskih izvora 1918–1920”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2011. г. Приступљено 26. 01. 2010.
- ^ Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu
- ^ а б Petrit Imami, Srbi i Albanci kroz vekove
- ^ а б „Saradnja kačaka i VMRO - a”. Архивирано из оригинала 22. 07. 2011. г. Приступљено 26. 01. 2010.
- ^ Mr Pavle Dželetović. „Saradnja kačaka i VMRO - a, Kačkački napadi učestali su naročito od 1921. godine”. Архивирано из оригинала 22. 07. 2011. г. Приступљено 4. septembar 2010. „Pljačke i ubistva od strane kačaka su se iz godinu u godinu povećavali. Tako 1922. godine za kratko vreme izvršili su 58 ubistava, 18 pokušaja ubistva, 13 razbojništava i 71 jednu vrlo drsku krađu. Kačacima su se pridruživali oni koji su vršili ubistva, prikrivači i prodavci oružja, oni koji su bežali zbog krvne osvete, oni koji su pljačkali tuđu imovinu, krijumčari duvana, oni koji su izbegavali služenje vojnog roka i dr.”
Literatura
[уреди | уреди извор]- Petrit Imami, Srbi i Albanci kroz vekove, Samizdat B92, Beograd 1998.