Пређи на садржај

Велики Магеланов облак

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Large Magellanic Cloud)
Велики Магеланов облак
Подаци посматрања (J2000.0 епоха)
Страно имеLarge Magellanic Cloud
СазвежђеЗлатна Риба
Ректасцензија05h 23m 34.5s[1]
Деклинација−69° 45′ 22″[1]
Хелиоцентрична радијална брзина278 ± 3 km/s[1]
Удаљеност48.500 pc[2][3]
Врстанеправилна пречкаста галаксија[1]
Величина10.75° × 9.17°[1]
Остале ознаке
LMC, ESO 56- G 115, PGC 17223[1][1] Nubecula Major[4]
Види још: Галаксија, Списак галаксија

Велики Магеланов облак је неправилна галаксија, већи од два „облака“ који су видљиви голим оком са јужне хемисфере и за које се дуго мислило да су сателити Млечног пута.[5][6][7] Добили су име по португалском истраживачу Фернанду Магелану, који их је посматрао 1519. током пловидбе око света. Велики Магеланов облак се налази у сазвежђу Златне рибе, на удаљености од око 170.000 светлосних година и пречника око 35.000 светлосних година.[3][2][8][9] Има око 1010 звезда и масу између десетине и дванаестине масе Млечног пута.[10][11] Првобитно је био класификован као Irr I неправилна галаксија, али се због слабашне централне пречке и назнаке пречкасте спирале класификује као неправилна пречкаста галаксија (ознака класе Sm).[10]

У Великом Магелановом облаку се налази маглина Тарантула, огромни HII регион (један од највећих познатих) пречника 900 св. година, у којем се налази регион са интензивним формирањем нових звезда. Галаксија садржи велики број облака гаса и прашине, јата младих звезда и остатака супернова.[12] У галаксији је видљив интензиван процес формирања звезда, што је вероватно изазвано ефектима веома блиског проласка поред Млечног пута пре неколико милијарди година.[10] Дана 24. фебруара 1987. супернова 1987A је експлодирала у Великом Магелановом облаку. То је најближа посматрана супернова од Кеплерове супернове из 1604.[13]

ЛМЦ је класификован као Магеланова спирала.[14] Садржи звездану шипку која је геометријски ван центра, што сугерише да је то била забрањена патуљаста спирална галаксија пре него што су јој спирални кракови поремећени, вероватно плимним интеракцијама Малог магеланског облака (SMC) и гравитације Млечног пута.[15]

Са деклинацијом од око -70°, LMC је видљив као слабашни „облак“ са јужне Земљине хемисфере и са далеког севера од 20° N. Он опкорачује сазвежђа Дорадо и Трпеза и има привидну дужину од око 10° голим оком, 20 пута већу од Месечевог пречника, са тамних места удаљених од светлосног загађења.[16]

Предвиђа се да ће се Млечни пут и LMC сударити за приближно 2,4 милијарде година.[17]

Локација

[уреди | уреди извор]

Трећа је по близини галаксија Млечном Путу, после патуљасте елиптичне патуљасте елиптичне галактике у Стријелцу (~ 16 кпц) и патуљасте галактике у Великом Псу или преко густине („overdensity”) (~ 12,9 kpc, премда се њен статус галаксије оспорава) налази ближе галактичком средишту. Велики Магеланов облак је масе од приближно 1010 Сунчевих маса што је једна стотина масе Млечног Пута.[11] Четврта је по величини галаксија у месној групи, после Андромеде (М31), Млечнога Пута и галаксије Троугла (М33).

Физичке карактеристике

[уреди | уреди извор]

У средишту му је проминентна пречка, што сугерише да би могла бити пречкаста патуљаста спирална галаксија пре него су поремећени њени спирални краци, вероватно гравитацијом Млечног Пута. Данашњи неправилни облик Великог Магелановог облика је вероватно резултат плимних међуделовања и с Кумовом сламом и с Малим Магелановим облаком (SMC).

Велики и Мали Магеланов облак обилују свим врстама звезда и међузвезданим творевинама. Оба облака имају овојницу од ретког и хладног водоника. Њихова се овојница издужује у узак Магеланов поток према Кумовој слами, вероватно под деловањем привлачне силе. Оба облака су послужила у науци као испитно поље за упознавање галактичких и вангалактичких објеката.[18]

Велики Магелланов Облак садржи највећу познату H II регију, маглину 30 Дорадус, познату и као Тарантула Небула. Реч је о најактивнијој H II регији у Месној групи.

Супернова SN 1987A експлодирала је у Великом Магелановом облаку.[18]

Судар с Млечним путем

[уреди | уреди извор]
Симулирани приказ Месне групе

Велики Магелланов облак ће се катастрофално сударити с Млијечним путем унутар следеће три милијарде година. Последице овог судара бит ће у најблажу руку величанствене, а у најгорем случају страшне. Око наше галаксије круже мање, сателитске галаксије и тај њихов плес може неометано трајати милијардама година. Понекад, оне могу скренути према Млечној стази, сударити се њом и нестати у већој галаксији. Велики Магелланов облак прилично је нова појава у орбити Млечног пута. У орбиту Млечног Пута је ушао пре отприлике 1,5 милијарди година. Сада је то најсветлија сателитска галаксија, удаљена 163.000 светлосних година од Млечног пута.

Научници су све до недавно мислили како ће тихо орбитирати, или ће се одбити од гравитације Млечног пута и потом наставити свој пут кроз свемир. Међутим сад нова мерења показују да ова мала сателитска галаксија има много већу масу него што се мислило. То значи да Велики Магеланов облак губи енергију, што ће је подстаћи да се судари с Млечним путем. То не би требало да утиче на наш Сунчев систем, јер постоји мала вероватноћа да нас дохвате последице судара две галаксија, попут избацивања из из Млечног пута у међузвездани простор.[19] Надолазећи судар нашег Млечног пута с Магелановим облаком је већ започео. Дугачак траг гаса протеже се из Магеланових облака, а назива се Магеланов поток. Тај траг плина протеже се кроз галактички јужни пол Млечне стазе. Магеланови облаци требали би се у правом смислу те речи сударити с нашом галаксијом за неколико милијарди година, али према подацима које су 8. јануара 2020. астрономи представили на скупу Америчког астрономског друштва (ААС) у Хонолулуу, чини се да су се већ сада појавили први знакови колизије. Наиме, приликом спајања галаксија обично се стварају нове звезде, а астрономи су недавно на периферији наше галаксије, у близини Магелановог потока, уочили млади звездани скуп. На том пределу се иначе налазе најстарије звезде наше галаксије, а стручњаци су открили како су звезде овога скупа састављене од материјала из Магелановог облака.[20]

Према истраживању које је у јануару 2019. објављено у научном часопису Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, Велики Магеланов облак засигурно ће се сударити с нашом галаксијом, и то много пре него што се раније мислило. До тог открића научници су дошли након што су израдили компјутерске симулације кретања LMC-а. Уместо да на сигурној удаљености кружи око наше Млечне стазе, као што то чине друге сличне галаксије, Велики Магеланов облак ће се након неког времена сударити с њом. Научници процењују да је LMC тренутно од нас удаљен око 163.000 светлосних година и да се удаљава брзином од 400 километара у секунди. Међутим симулације астрофизичара са Универзитета Дархам показују да ће Велики Магеланов облак у једном тренутку успорити, окренути се према нама и сударити се с нашом галаксијом. Судар би се требао догодити за око 2,5 милијарди година.[20]

Историја посматрања

[уреди | уреди извор]
Мали део Великог Магелановог облака[21]

Велики и Мали Магеланови облаци били су лако видљиви за јужне ноћне посматраче још у праисторији. Тврди се да је прво познато писано помињање Великог Магелановог облака било од стране персијског астронома Абдалрахмана ал-Суфија Ширазија (касније познатог у Европи као „Азофи“), кога је он назвао Ал Бакр, Бели ован, у својој Књизи фиксних звезда око 964. године наше ере.[22][23] Међутим, могуће је да је ово погрешно разумевање референцирања на неке звезде јужно од Канопуса за које он признаје да их није видео.[24][25]

Прво потврђено забележено запажање било је 1503–1504 од стране Америга Веспучија у писму о свом трећем путовању. Споменуо је „три Канопа, два светла и један нејасан“; „светло“ се односи на два Магеланова облака, а „нејасно“ се односи на Врећу угља.[26]

Сазвежђе Дорада: ВМО је зелени круг на југу (доле)

Фердинанд Магелан је видео ВМО на свом путовању 1519. и његови списи су га довели до општег западног познавања. Галаксија сада носи његово име.[23] Галаксија и јужни крај Дорада су у тренутној епохи у опозицији око 5. децембра када су тако видљиви од заласка до изласка сунца са екваторских тачака као што су Еквадор, Конго, Уганда, Кенија и Индонезија и током дела ноћи у оближњим месецима. Изнад око 28° јужно, као што је већи део Аустралије и Јужне Африке, галаксија је увек довољно изнад хоризонта да би се сматрала исправно циркумполарном, тако да је током пролећа и јесени облак такође видљив већи део ноћи, а средина зиме у јуну се скоро поклапа са најближом положајем привидног положаја Сунца.

Мерења са свемирским телескопом Хабл, најављена 2006. године, сугеришу да се Велики и Мали Магелански облаци можда крећу пребрзо да би кружили око Млечног пута.[27]

Астрономи су открили нову црну рупу унутар Великог Магелановог облака у новембру 2021. користећи Веома велики телескоп Европске јужне опсерваторије у Чилеу. Астрономи тврде да на његу гравитацију утиче оближња звезда, која је око пет пута већа од масе Сунца.[28]

Геометрија

[уреди | уреди извор]
ESO VISTA имиџ LMC-а

Велики Магеланов облак има истакнуту централну полугу и спирални крак.[29] Чини се да је централна полуга искривљена тако да су источни и западни крајеви ближи Млечном путу него средини.[30] Године 2014, мерења са свемирског телескопа Хабл омогућила су да се одреди период ротације од 250 милиона година.[31]

Велики Магеланов облак се дуго сматрало планарном галаксијом за коју се могло претпоставити да лежи на једној удаљености од Сунчевог система. Међутим, 1986. године, Колдвел и Колсон[32] су открили да поље Сефеид варијабли на североистоку леже ближе Млечном путу него она на југозападу. Од 2001. до 2002. ова нагнута геометрија је потврђена на исти начин,[33] црвеним грудвастим звездама које сагоревају хелијум,[34] и врхом гране црвеног џина.[35] Сва три рада налазе нагиб од око 35°, при чему галаксија окренута лицем има нагиб од 0°. Даљи рад на структури ВМО коришћењем кинематике угљеничних звезда показао је да је диск маглине дебео[35] и распламсао,[36][37] вероватно због интеракције са SMC.[37] Што се тиче дистрибуције звезданих јата у маглини, Шомер et al.[38] измерили су брзине за око 80 кластера и открили да овај систем кластера има кинематику у складу са кластерима који се крећу у дистрибуцији налик на диск. Ове резултате потврдили су Грочолски и сарадници,[39] који су израчунали удаљености до узорка кластера и показали да је систем кластера распоређен у истој равни као и звезде поља.

Рендгенски извори

[уреди | уреди извор]
Мали и велики Магеланови облаци над опсерваторијом Паранал

Рендгенски зраци изнад позадине нису откривени ни из једног облака током лета ракете Најк-Томахавк 20. септембра 1966, нити два дана касније.[40] Други лет је полетео са атола Џонстон у 17:13 UTC и достигао апогеј од 160 km (99 mi), са стабилизацијом окретања при 5,6 rps.[41] Велики Магеланов облак није детектован у рендгенском опсегу 8–80 keV.[41]

Још једна је лансирана са истог атола у 11:32 UTC 29. октобра 1968. да би се скенирао Велики Магеланов облак за рендгенске снимке.[42] Први дискретни извор рендгенских зрака у Дораду био је у RA 05h 20m дец −69°,[42][43] и то је припадало Великом Магелановом облаку.[44] Овај извор рендгенских зрака простирао се на око 12° и у складу је са Облаком. Његова брзина емисије између 1,5–10,5 keV за растојање од 50 kpc је 4×1038 ergs/s.[42] Инструмент за рендгенску астрономију је ношен на ракети Тор лансираној са истог атола 24. септембра 1970. у 12:54 UTC и на висинама изнад 300 km (190 mi), да би се тражио Мали Магеланов облак и проширило посматрање.[45] Извор у облаку је изгледао проширен и садржао је звезду ε Дор. Осветљеност рендгенских зрака (Lx) у опсегу 1,5–12 keV била је 6×1031 W (6×1038 erg/s).[45]

Велики Магеланов облак (ВМО) се појављује у сазвежђима Менса и Дорадо. ВМО X-1 (први извор X-зрака у облаку) је на RA 05h 40m 05s дец −69° 45′ 51″, и представља бинарни извор X-зрака (звездани систем) велике масе (HMXB).[46] Од првих пет светлећих ВМО рендгенских бинарних система: LMC X-1, X-2, X-3, X-4 и A 0538–66 (детектованих од стране Ариел 5 на А 0538–66), LMC X-2 је онај који је бинарни систем рендгенских зрака мале масе (LMXB) у облаку.[47]

ДЕМ Л316 у облаку се састоји од два остатка супернове.[48] Чандра рендгенски спектри показују да љуска врућег гаса у горњем левом углу има обиље гвожђа. Ово имплицира да је горњи леви SNR производ супернове типа Ia; много ниже такво обиље у доњем остатку оспорава супернову типа II.[48]

Рендгенски пулсар од 16 ms повезан је са SNR 0538-69.1.[49] SNR 0540-697 је разрешен коришћењем ROSAT.[50]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Део SMASH скупа података који приказује широкоугаони поглед на Велики Магеланов облак[51]
    Део SMASH скупа података који приказује широкоугаони поглед на Велики Магеланов облак[51]
  • Велики Магеланов облак снимљен од стране аматерског астронома аматера. Неповезане звезде су уклоњене.
    Велики Магеланов облак снимљен од стране аматерског астронома аматера. Неповезане звезде су уклоњене.
  • Велики Магеланов облак приказан из Гаја EDR3
    Велики Магеланов облак приказан из Гаја EDR3
  • Велики Магеланов облак приказан из Гаје EDR3 без звезда у првом плану
    Велики Магеланов облак приказан из Гаје EDR3 без звезда у првом плану
  • Комади Небеског ватромета, са Планетарне камере широког поља 2. Деликатни листови и замршени филаменти су остаци катаклизмичке смрти масивне звезде која је некада живела у Великом Магелановом облаку.[52]
    Комади Небеског ватромета, са Планетарне камере широког поља 2. Деликатни листови и замршени филаменти су остаци катаклизмичке смрти масивне звезде која је некада живела у Великом Магелановом облаку.[52]
  • DEM L316A се налази на око 160.000 светлосних година у Великом Магелановом облаку[53]
    DEM L316A се налази на око 160.000 светлосних година у Великом Магелановом облаку[53]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е „NASA/IPAC Extragalactic Database”. Results for Large Magellanic Cloud. Приступљено 29. 10. 2006. 
  2. ^ а б Macri, L. M.; et al. (2006). „A New Cepheid Distance to the Maser-Host Galaxy NGC 4258 and Its Implications for the Hubble Constant”. The Astrophysical Journal. 652 (2): 1133—1149. doi:10.1086/508530. 
  3. ^ а б Pietrzyński, G; D. Graczyk; W. Gieren; I. B. Thompson; B. Pilecki; A. Udalski; I. Soszyński; et al. (7. 3. 2013). „An eclipsing-binary distance to the Large Magellanic Cloud accurate to two per cent”. Nature. 495 (7439): 76—79. Bibcode:2013Natur.495...76P. PMID 23467166. arXiv:1303.2063 Слободан приступ. doi:10.1038/nature11878. 
  4. ^ Buscombe, William (1954). „Astronomical Society of the Pacific Leaflets, The Magellanic Clouds”. Astronomical Society of the Pacific Leaflets. 7 (302): 9. Bibcode:1954ASPL....7....9B. 
  5. ^ Rincon, Paul (January 10, 2007). „Magellanic Clouds 'just passing'”. Приступљено 22. 3. 2010. . BBC News.
  6. ^ „The Magellanic Clouds Are First-Time Visitors”. Приступљено 22. 3. 2010.  Универзитет Харвард. September 17, 2007
  7. ^ Shattow, Genevieve; Loeb, Abraham (2009). „Implications of recent measurements of the Milky Way rotation for the orbit of the Large Magellanic Cloud”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society: Letters. 392 (1): L21—L25. Bibcode:2009MNRAS.392L..21S. S2CID 854729. arXiv:0808.0104 Слободан приступ. doi:10.1111/j.1745-3933.2008.00573.x. 
  8. ^ Freedman, Wendy L.; Madore, Barry F. (2010). „The Hubble Constant”. Annual Review of Astronomy and Astrophysics. 48: 673—710. Bibcode:2010ARA&A..48..673F. S2CID 119263173. arXiv:1004.1856 Слободан приступ. doi:10.1146/annurev-astro-082708-101829. 
  9. ^ Majaess, Daniel J.; Turner, David G.; Lane, David J.; Henden, Arne; Krajci, Tom (2010). „Anchoring the Universal Distance Scale via a Wesenheit Template”. Journal of the American Association of Variable Star Observers. 39 (1): 122. Bibcode:2011JAVSO..39..122M. arXiv:1007.2300 Слободан приступ. 
  10. ^ а б в „Large Magellanic Cloud“. У Encyclopedia of Astronomy & Astrophysics, Nature Publishing Group, 2001
  11. ^ а б "Magellanic Cloud". Encyclopædia Britannica. 2009. Encyclopædia Britannica Online. 30 Aug. 2009.
  12. ^ Arny, Thomas T. (2000). Explorations: An Introduction to Astronomy (2nd изд.). Boston: McGraw-Hill. стр. 479-. ISBN 978-0-07-228249-8. 
  13. ^ Richard A. Matzner (2001). Dictionary of Geophysics, Astrophysics, and Astronomy. CRC Press. 
  14. ^ Ryden, Barbara; Peterson, Bradley M. (2009). Foundations of astrophysics. New York: Pearson Addison-Wesley. стр. 471. ISBN 9780321595584. 
  15. ^ Besla, Gurtina; Martínez-Delgado, David; Marel, Roeland P. van der; Beletsky, Yuri; Seibert, Mark; Schlafly, Edward F.; Grebel, Eva K.; Neyer, Fabian (2016). „Low Surface Brightness Imaging of the Magellanic System: Imprints of Tidal Interactions between the Clouds in the Stellar Periphery”. The Astrophysical Journal (на језику: енглески). 825 (1): 20. Bibcode:2016ApJ...825...20B. ISSN 0004-637X. S2CID 118462693. arXiv:1602.04222 Слободан приступ. doi:10.3847/0004-637X/825/1/20. 
  16. ^ „Large Magellanic Cloud: spectacular from Earth's southern hemisphere | Clusters Nebulae Galaxies”. EarthSky. Приступљено 2013-07-17. 
  17. ^ McAlpine, Stuart; Frenk, Carlos S.; Deason, Alis J.; Cautun, Marius (2019-02-21). „The aftermath of the Great Collision between our Galaxy and the Large Magellanic Cloud”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society (на језику: енглески). 483 (2): 2185—2196. Bibcode:2019MNRAS.483.2185C. ISSN 0035-8711. arXiv:1809.09116 Слободан приступ. doi:10.1093/mnras/sty3084. 
  18. ^ а б Vujnović, Vladis: Rječnik astronomije i fizike svemirskog prostora, Zagreb: Školska knjiga, 2004, ISBN 953-0-40024-1, pp. 92
  19. ^ „Znanstvenici upozoravaju: U sudaru naše i susjedne galaksije nastat će crna rupa”. Приступљено 2019-12-30. 
  20. ^ а б „Započeo je sudar naše s drugom galaksijom, već se stvaraju nove zvijezde”. Приступљено 2020-01-17. 
  21. ^ „Cloaked in red”. ESA / HUBBLE. 24. 2. 2014. Приступљено 12. 3. 2014. 
  22. ^ „Observatoire de Paris (Abd-al-Rahman Al Sufi)”. Приступљено 2007-04-19. 
  23. ^ а б „Observatoire de Paris (LMC)”. Приступљено 2007-04-19. 
  24. ^ Hafez, Ihsan; Stephenson, Richard; Orchiston, Wayne. Abdul-Rahman al-Sufi and his Book of the Fixed Stars. 2011. стр. 121—138,. ISBN 9781441981615. . retrieved November 13, 2019
  25. ^ Ridpath, Ian. Star Tales – al-Sufi's nebulae. Online edition. Приступљено 2021-09-15. 
  26. ^ „Observatoire de Paris (Amerigo Vespucci)”. Приступљено 2007-04-19. 
  27. ^ „Press release: Magellanic Clouds May Be Just Passing Through”. Harvard University. 9. 1. 2007. 
  28. ^ Ashley Strickland (11. 11. 2021). „Hidden black hole discovered in our neighboring galaxy”. CNN. Приступљено 2021-11-18. 
  29. ^ Nicolson, Iain (1999). Unfolding our UniverseНеопходна слободна регистрација. United States: Cambridge University Press. стр. 213–214. ISBN 0-521-59270-4. 
  30. ^ Subramaniam, Annapurni (2003-11-03). „Large Magellanic Cloud Bar: Evidence of a Warped Bar”. The Astrophysical Journal. United States. 598 (1): L19—L22. Bibcode:2003ApJ...598L..19S. S2CID 4368706. doi:10.1086/380556 Слободан приступ. 
  31. ^ „Precisely determined rotation rate of this galaxy will blow your mind”. Science Recorder. Архивирано из оригинала 2014-02-21. г. 
  32. ^ Caldwell, J. A. R.; Coulson, I. M. (1986). „The geometry and distance of the Magellanic Clouds from Cepheid variables”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 218 (2): 223—246. Bibcode:1986MNRAS.218..223C. doi:10.1093/mnras/218.2.223 Слободан приступ. 
  33. ^ Nikolaev, S.; et al. (2004). „Geometry of the Large Magellanic Cloud Disk: Results from MACHO and the Two Micron All Sky Survey”. The Astrophysical Journal. 601 (1): 260—276. Bibcode:2004ApJ...601..260N. CiteSeerX 10.1.1.409.5235 Слободан приступ. S2CID 15818077. doi:10.1086/380439. 
  34. ^ Olsen, K. A. G.; Salyk, C. (2002). „A Warp in the Large Magellanic Cloud Disk?”. The Astronomical Journal. 124 (4): 2045—2053. Bibcode:2002AJ....124.2045O. S2CID 121615519. arXiv:astro-ph/0207077 Слободан приступ. doi:10.1086/342739. 
  35. ^ а б van der Marel, R. P.; Cioni, M.-R. L. (2001). „Magellanic Cloud Structure from Near-Infrared Surveys. I. The Viewing Angles of the Large Magellanic Cloud”. The Astronomical Journal. 122 (4): 1807—1826. Bibcode:2001AJ....122.1807V. S2CID 15850335. arXiv:astro-ph/0105339 Слободан приступ. doi:10.1086/323099. 
  36. ^ Alves, D. R.; Nelson, C. A. (2000). „The Rotation Curve of the Large Magellanic Cloud and the Implications for Microlensing”. The Astrophysical Journal. 542 (2): 789—803. Bibcode:2000ApJ...542..789A. S2CID 7266377. arXiv:astro-ph/0006018 Слободан приступ. doi:10.1086/317023. 
  37. ^ а б Ripepi, Vincenzo; Chemin, Laurent; Molinaro, Roberto; Cioni, Maria-Rosa L.; Bekki, Kenji; Clementini, Gisella; De Grijs, Richard; De Somma, Giulia; El Youssoufi, Dalal; Girardi, Léo; Groenewegen, Martin A T.; Ivanov, Valentin; Marconi, Marcella; McMillan, Paul J.; Van Loon, Jacco Th (2022). „The VMC survey – XLVIII. Classical Cepheids unveil the 3D geometry of the LMC”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 512 (1): 563—582. Bibcode:2022MNRAS.512..563R. arXiv:2203.01780 Слободан приступ. doi:10.1093/mnras/stac595 Слободан приступ. 
  38. ^ Schommer, R. A.; et al. (1992). „Spectroscopy of giants in LMC clusters. II – Kinematics of the cluster sample”. The Astronomical Journal. 103: 447—459. Bibcode:1992AJ....103..447S. doi:10.1086/116074. 
  39. ^ Grocholski, A. J.; et al. (2007). „Distances to Populous Clusters in the Large Magellanic Cloud via the K-band Luminosity of the Red Clump”. The Astronomical Journal. 134 (2): 680—693. Bibcode:2007AJ....134..680G. S2CID 14921511. arXiv:0705.2039 Слободан приступ. doi:10.1086/519735. 
  40. ^ Chodil, G; Mark, Hans; Rodrigues, R; Seward, F. D; Swift, C. D (октобар 1967). „X-Ray Intensities and Spectra from Several Cosmic Sources”. The Astrophysical Journal. 150 (10): 57—65. Bibcode:1967ApJ...150...57C. doi:10.1086/149312 Слободан приступ. 
  41. ^ а б Seward, F. D; Toor, A (новембар 1967). „Search for 8–80 KEV X-Rays from the Large Magellanic Cloud and the Crab Nebula”. The Astrophysical Journal. 150 (11): 405—12. Bibcode:1967ApJ...150..405S. doi:10.1086/149343 Слободан приступ. 
  42. ^ а б в Mark, Hans; Price, R; Rodrigues, R; Seward, F. D; Swift, C. D (март 1969). „Detection of X-rays from the large magellanic cloud”. Astrophysical Journal Letters. 155 (3): L143—4. Bibcode:1969ApJ...155L.143M. doi:10.1086/180322. 
  43. ^ Lewin, W. H. G; Clark, G. W; Smith, W. B (1968). „Search for X-rays from the Large and Small Magellanic Clouds”. Nature. 220 (5164): 249—250. Bibcode:1968Natur.220..249L. S2CID 4187949. doi:10.1038/220249b0. 
  44. ^ Dolan, J. F. (април 1970). „A Catalogue of Discrete Celestial X-Ray Sources”. The Astronomical Journal. 75 (4): 223—30. Bibcode:1970AJ.....75..223D. doi:10.1086/110966. 
  45. ^ а б Price, R. E; Groves, D. J; Rodrigues, R. M; Seward, F. D; Swift, C. D; Toor, A (август 1971). „X-Rays from the Magellanic Clouds”. The Astrophysical Journal. 168 (8): L7—9. Bibcode:1971ApJ...168L...7P. doi:10.1086/180773 Слободан приступ. 
  46. ^ Rapley, Tuohy (1974). „X-Ray Observations of the Large Magellanic Cloud by the Copernicus Satellite”. Astrophysical Journal. 191: L113. Bibcode:1974ApJ...191L.113R. doi:10.1086/181564 Слободан приступ. 
  47. ^ Bonnet-Bidaud, J. M.; Motch, C.; Beuermann, K.; Pakull, M.; Parmar, A. N.; Van Der Klis, M. (април 1989). „LMC X-2: an extragalactic bulge-type source”. Astronomy and Astrophysics. 213 (1–2): 97—106. Bibcode:1989A&A...213...97B. 
  48. ^ а б Williams, R. M; Chu, Y.-H (децембар 2005). „Supernova Remnants in the Magellanic Clouds. VI. The DEM L316 Supernova Remnants”. The Astrophysical Journal. 635 (2): 1077—86. Bibcode:2005ApJ...635.1077W. S2CID 17863461. arXiv:astro-ph/0509696 Слободан приступ. doi:10.1086/497681. 
  49. ^ Marshall, F. E.; Gotthelf, E. V; Zhang, W.; Middleditch, J.; Wang, Q. D. (1998). „Discovery of an Ultrafast X-Ray Pulsar in the Supernova Remnant N157B”. The Astrophysical Journal. 499 (2): L179—L182. Bibcode:1998ApJ...499L.179M. ISSN 0004-637X. S2CID 15812971. arXiv:astro-ph/9803214 Слободан приступ. doi:10.1086/311381. 
  50. ^ Chu, Y.-H.; Kennicutt, R. C.; Snowden, S. L.; Smith, R. C.; Williams, R. M.; Bomans, D. J. (1997). „Uncovering a Supernova Remnant Hidden Near LMCX-1”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 109: 554. Bibcode:1997PASP..109..554C. ISSN 0004-6280. doi:10.1086/133913 Слободан приступ. 
  51. ^ „Dark Energy Camera Snaps Deepest Photo yet of Galactic Siblings”. noirlab.edu. Приступљено 19. 12. 2020. 
  52. ^ „Revisiting a Celestial Fireworks Display”. Приступљено 2023-08-24. 
  53. ^ „A long-dead star”. www.spacetelescope.org. Приступљено 25. 7. 2016. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Велики Магеланов облак на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велики_Магеланов_облак&oldid=28875277”