Пређи на садржај

Музеј модерне уметности у Њујорку

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са MoMA)
Музеј модерне уметности у Њујорку
Музеј модерне уметности у Њујорку (двориште скулптура)
Оснивање7. новембар 1929.
Локација САД,
Њујорк
Координате40° 45′ 41″ С; 73° 58′ 40″ З / 40.7615° С; 73.9777° З / 40.7615; -73.9777
Колекцијамодерна уметност
Број предмета150.000 слика, цртежа, скулптура, гравура, фотографија, макета и уметничких објеката
22.000 филмова
4.000.000 дијапозитива
Посетиоци3,1 милиона (2013), 706,060 (2020)[1]
ОснивачЛили П. Блис
Мери Квин Саливан
Аби Олдрич Рокфелер
ДиректорГлен Д. Лаури
Адреса11 West 53rd Street
New York, NY 10019
Веб-сајтwww.moma.org

Музеј модерне уметности у Њујорку (енгл. The Museum of Modern Art, MoMA) је музеј на централном Менхетну (53. улица између 5. и 6. авеније) у граду Њујорку. Сматра се једним од најутицајнијих музеја модерне уметности у свету.[2] Музејска колекција је врхунски преглед модерне и актуелне уметности, која обухвата дела архитектуре, дизајна, цртеже, слике, скулптуре, фотографије, графике, илустрације, филм и електронске медије.[3] Библиотека и архиви музеја садрже преко 300.000 књига и предмета који се односе на више од 70.000 уметника. Музеј је отворен 7. новембра 1929. изложбом дела Ван Гога, Гогена, Сераа и Сезана, као први музеј модерне уметности у САД. Најутицајнији председник музеја био је Нелсон Рокфелер (1939—1958) који је преселио музеј на данашњу локацију. Библиотека MoMA садржи приближно 300.000 књига и каталога изложби, више од 1.000 периодичних наслова и више од 40.000 датотека ефемера о појединим уметницима и групама.[4] Архива чува примарни изворни материјал везан за историју модерне и савремене уметности.[5] Овај музеј је привукао је 706.060 посетилаца 2020. године, што је пад од 65% у односу на 2019. због пандемије Ковида-19. Он је заузео двадесет пето место на листи најпосећенијих музеја уметности у свету 2020.[6]

Од 1930-их до 1950-их, МоМА је стекао међународни углед значајним изложбама, као што су Баров утицајни „Кубизам и апстрактна уметност” 1936. године, ретроспектива дела Пабла Пикаса организована 1939-40 и „Индијанска изложба Сједињених Држава” 1941. Син Еби Рокфелера, Нелсон, постао је председник музеја 1939, играјући кључну улогу у његовом ширењу и публицитету. Његов брат, Дејвид Рокфелер, придружио се одбору 1948. године и наставио блиску сарадњу породице са музејом. Значајни догађаји током овог периода укључују велики пожар 1958. године, који је уништио слику Клода Монеа и довео до евакуације других уметничких дела. Архитектонска еволуција музеја је такође настављена, са редизајнирањем баште са скулптурама Филипа Џонсона и пресељењем у садашњи дом који су дизајнирали Филип Л. Гудвин и Едвард Дурел Стоун, који је отворен 1939. године.

У каснијим деценијама, контроверзна одлука да се повуче финансирање антиратног плаката „И бебе“[7][8] 1969. године и протести који су уследили, истакли су умешаност музеја у савремена друштвено-политичка питања. Ова установа је такође била међу неколико институција које су помогле CIA-и у њеним напорима да се укључи у културну пропаганду током Хладног рата.[9] Велика проширења током 1980-их и раног 21. века, укључујући избор јапанског архитекте Јошија Танигучија за значајно реновирање, скоро су удвостручила МоМА простор за изложбе и програме. Током 2000-их дошло је до формалног спајања са П.С. 1 Центром савремене уметности,[10][11] а 2019. године још једно велико реновирање додало је значајан галеријски простор.

Године 2022, МоМА је био 17. најпосећенији музеј уметности у свету и 4. најпосећенији музеј у Сједињеним Државама. Колекција МоМА-е покрива период од касног 19. века до данас и обухвата преко 200.000 дела архитектуре и дизајна, цртежа, сликарства, скулптуре, фотографије, графике, илустрованих и уметничких књига, филмова, као и електронских медија.[12] Музеј се сматра једном од најутицајнијих културних институција глобално посвећених модерној и савременој уметности.[2] Истовремено, МоМА се дуго суочавао са критикама због развијања и одржавања евроцентричних наратива модернизма и због недовољне усредсређености на проширење приступа социоекономски угроженим групама.[13][14][15] Музеј је био умешан у контроверзе у вези са својом радном праксом, а синдикат те институције, основан 1971. године, описан је као први те врсте у САД.[16]

Историја[уреди | уреди извор]

Хекшер и друге зграде (1929–1939)[уреди | уреди извор]

Идеју за Музеј модерне уметности развили су 1929. првенствено Аби Олдрич Рокфелер (супруга Џона Д. Рокфелера, млађег) и две њене пријатељице, Лили П. Блис и Мери Квин Саливан.[17] Постале су познате под различитим именима „даме“ или „непопустљиве даме“.[18][19] Оне су изнајмиле скромне просторије за нови музеј у згради Хекшер на 730 Пета авенија на Менхетну,[18] и за јавност је отворен 7. новембра 1929. године, девет дана након пада Вол Стрита.[20] Аби Рокфелер је позвала А. Конгер Гудјира, бившег председника управног одбора Олбрајт уметничке галерије у Буфалу, Њујорк, да постане председник новог музеја. Аби је постала ризничар. У то време, то је био први амерички музеј посвећен искључиво савременој уметности, и први те врсте на Менхетну који је излагао европски модернизам.[21] Један од првих Рокфлерових регрута за музејско особље био је познати јапанско-амерички фотограф Соичи Сунами (у то време најпознатији по својим портретима пионирке модерног плеса Марте Грејам), који је музеј служио као званични фотограф документариста од 1930. до 1968.[22][23]

Гудјир је позвао Паула Џ. Закса и Франка Крауниншилда да му се придруже као оснивачки повереници. Закс, помоћни директор и кустос графика и цртежа у Фоговом музеју Универзитета Харвард, у то време се називао „колекционаром кустоса”. Гудјир га је замолио да препоручи директора, и Закс је предложио Алфреда Х. Бара, млађег, перспективног младог штићеника. Под Баровим вођством, музејски фонд се брзо проширио са иницијалног поклона од осам отисака и једног цртежа. Његова прва успешна посуђена изложба била је у новембру 1929. године, на којој су биле изложене слике Ван Гога, Гогена, Сезана и Сера.[24]

Први пут смештен у шест соба галерија и канцеларија на дванаестом спрату зграде Хекшер на Менхетну,[25] на углу Пете авеније и 57. улице, музеј се у наредних десет година преселио на још три привремене локације. Супруг Аби Рокфелер, Џон Д. Рокфелер млађи, био је одлучно против музеја (као и саме савремене уметности) и одбио је да ослободи средства за подухват, која су морала да се прибаве из других извора, што је резултирало честим сменама локације. Ипак, на крају је донирао земљиште за садашње место музеја, плус друге поклоне с временом, те је тако постао заправо један од његових највећих добротвора.[26]

За то време музеј је покренуо још многе изложбе реномираних уметника, попут изложбе усамљеног Винсента ван Гога 4. новембра 1935. Он садржи чак шездесет шест уља и педесет цртежа из Холандије, као и дирљиве одломке из уметникових писама. То је био велики јавни успех због Баровог распореда изложбе, и постао је „прекурзор статуса који ван Гог до данас има у савременој имагинацији“.[27]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ The Art Newspaper, List of most-visited museums in 2020, March 31, 2021
  2. ^ а б Kleiner, Fred S.; Christin J. Mamiya (2005). „The Development of Modernist Art: The Early 20th Century”. Gardner's Art through the Ages: The Western Perspective. Thomson Wadsworth. стр. 796. ISBN 978-0-4950-0478-3. Архивирано из оригинала 10. 5. 2016. г. „The Museum of Modern Art in New York City is consistently identified as the institution most responsible for developing modernist art ... the most influential museum of modern art in the world.” 
  3. ^ Museum of Modern Art – New York Art World Архивирано фебруар 23, 2009 на сајту Wayback Machine
  4. ^ „Library”. MoMA. Архивирано из оригинала 5. 2. 2016. г. 
  5. ^ „About the Archives”. MoMA. Архивирано из оригинала 13. 2. 2016. г. 
  6. ^ The Art Newspaper annual museum visitor survey, published March 31, 2021
  7. ^ Holsinger, M. Paul (1999). „And Babies”. War and American Popular Culture. Greenwood Press. стр. 363. ISBN 9780313299087. 
  8. ^ Cooper, Daniel (2003). „Art”. Ур.: Nicholas John Cull. Propaganda and Mass Persuasion: A Historical Encyclopedia, 1500 to the Present. ABC-CLIO. стр. 23. ISBN 9781576078204. „Propaganda art found more fertile ground in criticizing the U.S. government during the Vietnam conflict through works such as the famous Art Workers Coalition piece Q. And Babies? A. And Babies (1970) which commented on the horrors of the My Lai incident.”  The poster is also discussed in Moore, Colin (2010). Propaganda Prints: A History of Art in the Service of Social and Political Change. A&C Black. стр. 181.  and in Brewer, Susan. Why America Fights: Patriotism and War Propaganda from the Philippines to Iraq. Oxford University Press. стр. 221. 
  9. ^ Dasal, Jennifer (24. 9. 2020). „How MoMA and the CIA Conspired to Use Unwitting Artists to Promote American Propaganda During the Cold War”. Artnet News (на језику: енглески). Приступљено 16. 12. 2023. 
  10. ^ „Facelift for Queens Museum”. Daily News (на језику: енглески). New York. Приступљено 3. 5. 2017. 
  11. ^ „Profile”. MoMA PS1. Приступљено 17. 7. 2018. „"MoMA PS1 was founded in 1971 by Alanna Heiss as the Institute for Art and Urban Resources Inc."” 
  12. ^ „About the Collection”. The Museum of Modern Art. Приступљено 19. 1. 2024. 
  13. ^ Reilly, Maura (31. 10. 2019). „MoMA's Revisionism Is Piecemeal and Problem-Filled: Feminist Art Historian Maura Reilly on the Museum's Rehang”. ARTnews.com (на језику: енглески). Приступљено 16. 12. 2023. „According to Barr, “modern art” was a synchronic, linear progression of “isms” in which one (heterosexual, white) male “genius” from Europe or the U.S. influenced another who inevitably trumped or subverted his previous master, thereby producing an avant-garde progression. Barr’s story was so ingrained in the institution that it was never questioned as problematic. The fact that very few women, artists of color, and those not from Europe or North America—in other words, all “Other” artists—were not on display was not up for discussion.” 
  14. ^ Cotter, Holland (10. 10. 2019). „MoMA Reboots With 'Modernism Plus'”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 16. 12. 2023. „After decades of stonewalling multiculturalism, MoMA is now acknowledging it, even investing in it, most notably in a permanent collection rehang that features art — much of it recently acquired — from Africa, Asia, South America, and African America, and a significant amount of work by women.” 
  15. ^ McGrath, Jack (18. 10. 2019). „What the New MoMA Misunderstands About Pablo Picasso and Faith Ringgold”. Frieze (на језику: енглески). Приступљено 16. 12. 2023. „Despite MoMA’s progressive intentions, however, questions remain about what revamped purpose its expansion announces – especially on the levels of education, curatorial method and economic positionality.” 
  16. ^ Greenberger, Alex (16. 10. 2019). „'Art Workers Don't Kiss Ass': Looking Back on the Formation of MoMA's Pioneering Union in the 1970s”. ARTnews.com (на језику: енглески). Приступљено 16. 12. 2023. 
  17. ^ „The Museum of Modern Art”. The Art Story. Архивирано из оригинала 20. 3. 2015. г. Приступљено 12. 5. 2015. 
  18. ^ а б Meecham, Pam; Sheldon, Julie (2000). Modern Art: A Critical Introduction. Psychology Press. стр. 200. ISBN 978-0-415-17235-6. 
  19. ^ Dilworth, Leah (2003). Acts of Possession: Collecting in America. Rutgers University Press. стр. 183. ISBN 978-0-8135-3272-1. 
  20. ^ Grieveson, Lee; Wasson, Haidee (3. 11. 2008). Inventing Film Studies. Duke University Press. стр. 125. ISBN 978-0-8223-8867-8. 
  21. ^ FitzGerald, Michael (1. 1. 1996). Making Modernism: Picasso and the Creation of the Market for Twentieth-Century Art (reprint изд.). Berkeley: University of Calif Press. стр. 120. ISBN 978-0520206533. Приступљено 25. 7. 2020. „Before the founding of the Museum of Modern Art in 1929, hardly any institution in the country—and none in Manhattan—would exhibit European modernism.” 
  22. ^ Muir, Kathy. „Soichi Sunami”. Seattle Camera Club. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 31. 12. 2014. 
  23. ^ Smith, Roberta (11. 9. 2015). „Review: Picasso, Completely Himself in 3 Dimensions”. The New York Times. Архивирано из оригинала 6. 12. 2015. г. Приступљено 3. 12. 2015. 
  24. ^ Harr, John Ensor; Peter J. Johnson (1988). The Rockefeller Century: Three Generations of America's Greatest Family. New York: Charles Scribner's Sons. стр. 217—18. ISBN 978-0684189369. 
  25. ^ Horsley, Carter B. „The Crown Building (formerly the Heckscher Building)”. The City Review. Архивирано из оригинала 8. 3. 2016. г. Приступљено 21. 1. 2008. 
  26. ^ Kert 1993, стр. 21, 376, 386
  27. ^ Kert 1993, стр. 376.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Allan, Kenneth R. "Understanding Information", in Conceptual Art: Theory, Myth, and Practice. Ed. Michael Corris. Cambridge: Cambridge University Press, 2004. pp. 144–168.
  • Barr, Alfred H; Sandler, Irving; Newman, Amy (1. 1. 1986). Defining modern art: selected writings of Alfred H. Barr, Jr.Неопходна слободна регистрација (на језику: енглески). New York: Abrams. ISBN 0810907151. 
  • Bee, Harriet S. and Michelle Elligott (2004). Art in Our Time. A Chronicle of the Museum of Modern Art. New York. ISBN 0-87070-001-4. 
  • Fitzgerald, Michael C. Making Modernism: Picasso and the Creation of the Market for Twentieth-Century Art. New York: Farrar, Straus and Giroux, 1995.
  • Geiger, Stephan. The Art of Assemblage. The Museum of Modern Art, 1961. Die neue Realität der Kunst in den frühen sechziger Jahren, (Diss. University Bonn 2005), München. 2008. ISBN 978-3-88960-098-1.
  • Harr, John Ensor and Peter J. Johnson. The Rockefeller Century: Three Generations of America's Greatest Family. New York: Charles Scribner's Sons, 1988.
  • Kert, Bernice (1993). Abby Aldrich Rockefeller: The Woman in the FamilyНеопходна слободна регистрација. New York: Random House. ISBN 978-0812970449. 
  • Lynes, Russell, Good Old Modern: An Intimate Portrait of the Museum of Modern Art, New York: Athenaeum, 1973.
  • Reich, Cary. The Life of Nelson A. Rockefeller: Worlds to Conquer 1908–1958. New York: Doubleday, 1996.
  • Rockefeller, David (2003). Memoirs. New York: Random House. ISBN 978-0812969733. 
  • Schulze, Franz (15. 6. 1996). Philip Johnson: Life and Work. Chicago: University Of Chicago Press. ISBN 978-0226740584. 
  • Staniszewski, Mary Anne (1998). The Power of Display. A History of Exhibition Installations at the Museum of Modern Art. MIT Press. ISBN 978-0262194020. 
  • Wilson, Kristina (2009). The Modern Eye: Stieglitz, MoMA, and the Art of the Exhibition, 1925–1934. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0300149166. 
  • Lowry, Glenn D. (2009). The Museum of Modern Art in this Century. Museum of Modern Art. ISBN 978-0870707643. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Музеј_модерне_уметности_у_Њујорку&oldid=27876911”